Србство пред издисајем или размишљање о опстанку Срба 2. део

Застава

Видели смо ту скоро како један лик из Војводине Србске (као псовка делује и помињање његовог имена), који се представља као политичар (у тој улози повремено борави у Скупштини у Београду), показује каталонску заставу као потврду своје тезе да је Косово изгубљено (јер, ето, и Каталонија хоће да се издвоји из Шпаније), па каже да је Косово Србија исто колико и Холандија.

Ако он, као некакав „важан“ лик у политици у Србији, онај који већ подуго, по узору на своје комунистичке претке, „брине“ о разбијању Србства и, у складу с тим, о издвајању Војводине Србске из Државе Србије (његови сарадници већ подуго „цртају“ Ср­бију са северном границом на Дунаву и Сави), може да јавно, у телевизијској емисији, некажњено млатара нечијом страном заставом, онда нелојални грађани шиптарске мањине у Србији сматрају да им то даје право да и они, у „својој“ шиптарској општини, али „и шире“, имају право да истичу знамења неке своје антисрбске наводне матице.

По истој тој шеми, челник некакве наводно политичке групације „Двери“, уз повике „разваљуј, маму им јебем“, 7. децембра 2019, заставом Државе Србије ударао је у стакло улазних двери србског парламента, не би ли својим разбојнички расположеним присталицама омогућио да продру у то здање и поново га запале, као што су то већ једном учинили њихови демократски петооктобарски узори из 2000. године.

Па се поставља питање да ли Држава Србија зна да поштује не само своју територију, већ и своја знамења.

Изборни закон

Велик проблем србске политичке сцене, и у партијском и у привредном, и у државном смислу, представља и чињеница да највећи део оних који одлучују о судбини србске државе и србског народа не располажу способностима које би их квалификовале за обављање „додељених“ или самопреузетих послова. Са тим је у непосредној вези и једна бесми­слена „родноравноправна“ одредба која је бирачком телу натурила обавезу да у парламенту „виде“ и тридесетак одсто жена. Не зна се зашто тако јер се једнакост између жена и мушкараца не може остварити све док постоји биолошка неједнакост.

Због свега тога, политичка сцена Државе Србије са премного политичких групација и безброј најразличитијих коалиција неодређене идејне оријентације поодавно је заслужила да добије нов изборни закон којим би требало:

а. Свести број посланичких места у Скупштини на разумну меру (бар га преполовити) и, у складу са том променом, изборно тело поделити на одговарајући број изборних јединица;

б. Обавезати сваку политичку групацију да по изборним јединицама истиче кандидате по имену и презимену, познате бирачком телу односних изборних јединица;

в. Подићи изборни цензус на најмање седам процената;

г. Забранити предизборне коалиције, што значи да сва­ка поли­тичка групација заинтересована за узимање власти треба да на изборе излази самостално;

д. Предвидети да се странке које не пређу цензус аутоматски бришу из регистра поли­тичких организација;

ђ. Онемогућити осниваче брисаних политичких групација да се током наредних десет година појављују као евентуални покретачи неке нове политичке мисли.

Тек када се у парламенту нађу свега три или четири странке, а изван њега сви они који су, не као изабрани, већ као наметнути нечијом страначком (не)вољом, у ра­нијим сазивима деловали на ситним шићарџијским, уцењивачким рачуницама, моћи ће се озбиљно разговарати о полити­ч­ким односима у Држави.

Скоро и невезано с тим, стално треба на уму имати мисао америчког књижевника Марка Твена (1835-1910) да, кад би избори нешто могли променити, били би забрањени.

Историја

Не знам ко је рекао да „историја није само прошлост једнога народа, то је и његова будућност“, али верујем да предводници србскога народа, на његову несрећу, неће схватити „куд плови овај брод“ све док историчари од каријере, болесни од сујете (vanitas vanitatum!), не признају да србску прошлост или не познају, или нису чули за народно искуство да се човек учи док је жив.

Језик и писмо

Како то на једном месту каже Јован И. Деретић, „главно видно обележје народа је језик… Ни један други народ у Европи нема такву истоветност језика као што то имају Срби. Уз језик иде и писмо које је од праисторије до данас исто и најсавршеније на свету. Тамо где је наше писмо србица (ћирилица) потиснуто из употребе, потиснута је и националност“. Уистину, србски је­зик и србско ћириличко писмо судбоносна обележја србског народа, тако да је још пре више од сто седамдесет година Теодор Павловић (1804-­1854), дугогодишњи секретар Матице српске, свој србској браћи оставио у аманет да су „језик, вера и народност… то свето троје, извор чести, славе и среће“ њихове.

У Земљи Србији, србски језик и србско писмо потпуно су незаштићени, тако да је ћирилица скоро сасвим протерана из јавне употребе, а институције које би морале примењивати уставне одредбе о језику и писму, према уставном праву срб­ског на­ро­да на коришћење србског језика и србске ћи­рилице односе се незаинтересовано, одбојно, потцењивачки, подругљи­во, увре­д­љиво… Да се и највиши државни органи према србском језику и србском писму односе исто тако, казује и податак да је једно министарство Републике Србије, од кога сам затражио да у односима са јавним предузе­ћем републичкога „формата“ заштити моје уставно право на упо­требу ћирилице и срп­ског језика, „делегирало“ тај спис Покрајинском се­к­ре­таријату за привреду, запошљавање и равноправност по­ло­ва?! Ваљда је неко, отуд, из министарства, „израчунао“ да се про­блем најлакше може разводнити ако се подведе под „равноправност полова“: један пол била би ћирилица а други пол тицао би се латинице. Јесте да су и ћирилица и латиница женскога пола, у чему су, дакле, равноправне, али и даље остаје питање због чега србски језик који је му­шкога рода, није „уравноправњен“ са жен­ском ћирилицом. Или, можда, власт у Земљи Србији намерава да, зарад једно­стране (родне) равноправности, и у језику и у писму озакони истополне везе, брачне и ванбрачне.

Кад је већ све тако, разложним треба сматрати оно што је Радивоје Микић (1950), књи­жев­ник и универзитетски професор из Београда, устврдио у тексту Наша деца не знају да пишу ћирилицу, објав­љеном 17. јула 2015. године на Васељенској телевизији: да је „по­ложај српског језика заиста јадан“, да је „читао радове на пријемном испиту на Филолошком факултету (у Београду), који морају да се се пишу ћирилицом“ и схватио да су „наша деца го­то­во неписмена, она не умеју да пишу ћирилицом“, али наи­лазимо и на његово туробно питање „да ли је то нормално у једној земљи у којој у Уставу пише да је то службено писмо ове државе и народа који у њој чини већинско станов­ни­штво“.

И не знајући за ова „открића“ професора Микића, амерички лингвист и философ Ноам Чомски (1928) и србски палеолингвист Радивоје Пе­шић (1931-1993), независно један од другога могли су констатовати да „нестајање срп­ског језика и ћи­рилице треба посматрати као губљење иденти­те­та или, још горе, одрицање од примарне генетике у којој су језик и пи­смо урођени“.

И све то у условима када став 1. члана 10. Устава Републике Србије тврди да су „у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“.

Тврди, ал’ нико за то не мари! Ни властодршци, ни заштитници, ни повереници, ни (ду­ше)­брижници, ни правописци, ни помоћници, ни разни други „кривичници“…

Барем би овима последњим, ако не и осталима, морало бити познато да заслужује казну:

– „Ко супротно прописима о употреби језика и писма народа или припадника мањинских националних и етничких заједница који живе у Србији ускрати или ограничи грађанину да при остваривању својих права или при обраћању органима или организацијама употреби језик или писмо којим се служи“;

– „Ко спречава другог да изражава своју националну или етничку припадност или културу“; али и

– „службено лице у вршењу службе“.

Што се тиче права „припадника мањинских националних и етничких заједница који живе у Србији“, све је јасно: чак и такозвани бошњаци у Србији који говоре србски имају право да, на пример, пред судом траже да им се цео спор са србскога језика преводи на србски. Само се припаднику „народа… у Србији“, ваљда Србину, ограничава употреба његовог писма (србице, односно ћирилице), што је највидљивије у култури (уз претпоставку да се култура шири и штампом), будући да се скоро све новине штампају латиничним писмом.

Тек када је та чињеница препозната као несумњива, испоставило се да једини који би могли помоћи јесу – (за)уставници, они који брину о уставности којекаквих врло важ­них правних аката и који су у стању да зауставе примену неког неподобног правног акта.

Кад је већ тако, у уверењу да ће моји разлози бити једнодушно прихваћено, сео сам и поштујући све пот­ребне уставно-административне прохтеве, 20. априла 2016. (7524) године Уставном суду Ре­пу­блике Србије, Булевар кра­ља Александра 15 у Београду, по­сла­о писамце чија је садржина, у највећем делу, гласила:

„У складу са чланом 168. Устава Републике Србије;

Подносим иницијативу за покретање поступка за оцену уставно­сти става 1. члана 10. Устава Републике Србије (Службени глас­ник Републике Србије број 98/2006), који казује да су ‘у Републи­ци Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо’.

Разлози:

– У Земљи Србији, нико од оних који би требало да гарантују примењивост једне уставне одредбе, Влада Републике Србије, или неко од њених министарстава, или неки од повереника за нешто или заштитника нечијих, на пример, није спреман да стане чврсто уз ту одредбу и омогући њену примену;

– У истој тој Земљи Србији допустиво је да орган који је изгласао и уставну одредбу о употреби србског језика и ћириличког донесе Закон о службеној употреби језика и писама (Служ­бени гласник Републике Србије бројеви 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05, 30/10) којим ће употребу србског језика и ћириличког писма заку­куљити у толикој мери да од србског језика и ћириличког писма неће остати ни слова ни гласа;

– Ваљда је само у истој тој Земљи Србији могуће да се на једну уставну одредбу донесену 2006. године примењују прописи, макар се звали и законски, неприлагођени намени и временски старији и це­лих петнаест година од односне уставне одредбе;

– И биће да је само у истој тој Земљи Србији могуће да се тума­чење једне уставне одредбе (макар то била, у отворено антисрб­ској пракси, и једна тако безначајна уставна одредба као што је то употреба србског језика и ћириличког писма) препусти зловољи (злонамерности, самовољи, бахатости) и оних који, као ‘Телеком Србије’, са корисничким телом у Земљи Србији опште на неком страном језику, латиницом, јер им став 1. члана 10. Устава Ре­пу­бли­ке Србије не представља, у сопственом правн(ичк)ом тумаче­њу, пре­преку за такав антисрбски поступак.

У уверењу да ће Уставни суд Републике Србије прихватити ову иницијативу за покретање поступка за оцену уставности става 1. члана 10. Устава Републике Србије;

Предлажем да Одлука којом ће се став 1. члана 10. Устава Републике Србије прогласити неуставним буде заснована на правном начелу да заблуда о праву (у овом случају: о праву на упо­требу србског језика и ћириличког писма) никоме не користи, те да са­држи следеће ставове:

1. Одредба става 1. члана 10. Устава Републике Србије, по којој су ‘у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо’, проглашује се неуставном и предлаже Влади Републике Србије да, у договору са Страначком скупштином Републике Србије, укине ту бесмислену, некорисну, антисрбску и антицивилизацијску одредбу;

2. Утолико пре што Хрвати, пошто су ср­бском народу отели србски језик и именовали га као ‘хрватски’, предузимају опсе­ж­не радње да присвоје и ћириличко писмо. Једва чекајући да се домогну једне од изворних вредности људске цивилизације, 2013. године један од њих ‘исклесао је у камену дванаест ћириличних слова и намерава да исклеше још петнаест, а сва ће бити осветљена, вид­љива и читљива путницима који се крећу пу­тем Мостар­-Сплит и Мостар-Томиславград-Ливно. Слова су ник­ла на огради основне школе у Кочерину, западно од Лиштице, ви­со­ка су 1,4 метра, ши­ро­ка метар а дебела 25 центиметара’. А пре тога, кра­је­м 2012. го­дин­е, Хрватска академија знаности и уметности органи­зова­ла је ‘научни’ скуп на тему ‘Хрватска ћирилична баштина’ и тамо ко­н­ста­то­вала како је ‘од 11. до 18. века на великим деловима хр­ватског територија ста­новништво своје културне потребе из­ра­жа­вало (и) ћирилицом’. И када већ Срби не желе ћи­ри­лицу и не поштују је, нека бригу о њој преузму Хрвати. По истој логици којом су исти ти Хрвати, гусарећи по србској духовности, од неза­интересованих Срба преузели бројне знамените Србе… А у међувремену, исти ти Хрвати, и да­ље гусарећи по србској духовности, од незаинтере­со­ва­них Срба преотели су србски бећарац и србске ојкаче а припремају се врло озбиљно да преотму и србске гусле;

3. Како без србског језика и ћириличког писма нема Срба, и неће их бити, Хрватима неће бити тешко да преотимајући сва србска обележја, у крајњој линији: и србско име, очувају све оно до чега данашњим Србима (а нарочито властодршцима у Србији, заинтересованим једино за сопствену власт а никако за виталне националне интересе оних којим владају) уопште није стало;

4. А дотле, да би и србски народ могао некако говорити и писати и међусобно се споразумевати, треба донети одлуку да се он, србски народ, у Земљи која се још увек зове Србија, прогласи на­ционалном мањином и нало­жи (нареди) да се са њим го­во­ри срб­ским језиком и да се у писаном општењу са њим користи ћириличко писмо“.

Иако се одговор није очекивао, стигао је, под бројем ПР-95/2016 од 10. маја 2016. године и потписом секретара Уставног суда:

„Поводом Вашег поднеска од 19. априла 2016. године, којим сте тражили од Уставног суда да прихватањем ове ‘иницијативе’ покрене поступак за оцену уставности члана 10. став 1 Устава Републике Србије и да сагласно начелу ‘заблуде о праву на употре­бу србског језика и ћириличког писма, која никоме не користи’, прогласи неуставним овај члан Устава, обавештавамо Вас да Ус­тавни суд није надлежан да поступа по наведеном поднеску.

Наиме, одредбама члана 167. став 1. Устава Републике Србије утврђена је надлежност Уставног суда у погледу оцене сапра­в­ности општих аката, односно, утврђено је да Уставни суд одлучује о сагласности закона и других општих аката са Уставом, опште­прихваћеним правилима међународног права и потврђеним међу­на­родним уговорима, из чега следи да Уставни суд није надлежан да врши оцену уставности самих уставних одредаба, јер Устав представља меру за оцену уставности закона и других општих правних аката, а не акт чију би уставност Суд могао да цени.

Указујемо и да је на поступање са поднесцима за које Суд није надлежан, уређено одредбама члана 102. Пословника о раду Уста­в­ног суда (Службени гласник РС, број 103/13), којима је про­писано да Суд не одлучује о поднесцима којима се траже правни савети и мишљења о појединим питањима, помоћ у остваривању права и интереса, изјављују притужбе на рад државних и других органа и организација, као и о другим поднесцима којима се за­хтева поступање Суда по питањима која нису у његовој надлежности, а о надлежностима Суда да поступа по таквим поднесцима секретар Суда писмено обавештава подносиоца.

На основу претходно наведеног, обавештавамо Вас да нема правног основа ни могућности за поступање и одлучивање Уставног суда по предлогу постављеном у наведеном поднеску“.

Нема, наравно, јер су и србски језик и ћириличко писмо „колатерална штета“ не само правног система у Земљи Србији, већ и опште србске небриге за опстанак и Србске Државе и србског националног и духовног бића.

Илија Петровић