Србство пред издисајем или размишљање о опстанку Срба 3. део

(Фото: Пиксибај)

Колонија

Србство пред издисајем или размишљање о опстанку Срба 3. део
Илија Петровић

Бројне фирме из иностранства преносе у Србију део својих производних капацитета рачунајући да ће овде, с ослонцем на јефтину радну снагу и државну финансијску помоћ, уз обавезу да и сами „нешто“ уложе у пројекат и запосле „нешто“ радника којима ће, понегде, плате бити „нешто“ веће од минималних, остварити већи профит.

Како се нико од домаћих „крупних послодаваца“ не хвали отварањем производних погона јер се они углавном окрећу трговини, чини се да субвенционисање страних послодаваца све више мирише на претварање Државе Србије у колонијалну територију.

Компромис за Косово

Зна ли се да никад и нико није део своје територије слободном вољом предао другоме, поставља се питање да ли реч „компромис“, као звучнија од србске речи нагодба, или поравнање, има за циљ да они који у Србији, по формули „све за ништа“, брину о судбини Државе Србије и србскога народа, прогласе Метохију и Косово за некакав вишак, оптерећење, камен о врату… а све због тога што је, наводно, „важније љубити земљу своје деце, него земљу својих предака“, што је Србија „спремна за решење, али… да и једна и дру­га страна нешто изгубе“, што „не може једна страна да добије све, а друга да изгуби све“, те да јадни Срби које је „немо­гуће убедити… да прихвате да дају све, а са друге стране ништа“, ипак прихвате да, као уздарје за сопствену „доброту“, добију тврдподреп.



И све то у Земљи Србији у којој су грађани Ср­бије, макар и номинално, донели Устав Републике Србије „полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких зајед­ница у Србији“, али и „полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај су­штинске аутономије у оквиру су­верене државе Србије и да из так­вог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне оба­везе свих државних ор­гана да заступају и штите државне ин­тересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним поли­тичким односима“.

И, сад, у жељи да управо поменути „грађани Србије“, нарочито Срби, буду гурнути у чељуст некакве злочиначке Евробовске уније, нуди се парола „да је важније љубити земљу своје деце, него земљу својих предака“, обећава „поравнање са неким“ тако што ће се нашој деци одузети оно што су им у наслеђе оставили преци, они који сада насељавају Небеску Србију, а којима ћемо се, ако очувамо Овозе­маљску Србију и мит о заједничким прецима без кога се тешко може замислити Србство и опстанак србског народа, једнога дана (свако у своје време), придру­жити и ми којима се сада нуди „компромисна“ гиљотина.

Мали акционари

Држава Србија препустила је мале акционаре многих активних предузећа постепеном изумирању, без изгледа да икад „омиришу“ вредност онога што су заслужили током свога радног века, истовремено допуштајући „великима“ да власнике тих „малих“ акција бескрајно пљачкају.



Види се то лепо и на примеру малих акционара пољопривредног имања „Ирмо­во“, у близини Новог Са­да, површине нешто више од седамсто хек­тара приграбљених пре ско­ро три деценије а у међувре­ме­ну удвостручених – иако оно порно при­ка­зује губитке (јед­ном је „признало“ и добит од чак петнаест хиљада динара!) –, у власништву непознатог „великог“ акционара који је без икаквих обавеза према малим акционарима, углавном полуписменим или једва писменим преживелим пољо­привредним радницима (или њиховим наследницима), најпре користио око двеста, а сада користи око че­тиристо акционарских хектара.

Мањине

Велика Британија, као једна од колевки парламентарне демократије, Уставним законом о Северној Ир­ској из 1973. године не до­звољава Скупштини овог дела Уједињеног Краљевства да доноси било какве законе, већ само „мере“, а држав­ног секретара ове аутономне заједнице, као највишу власт у Се­вер­ној Ирској, ни случајно не бирају Северни Ирци, већ брита­н­ска влада, односно енглеска краљица. Чак ни шефове де­па­р­т­ма­на, који чине највишу извршну власт Северне Ирске, не по­ставља Скупштина ове заједнице него краљичин изасланик – др­жавни секретар.

На сличним рестриктивним основама функционишу и „аутоно­м­не јединице“ у Италији, Шпанији, Финској, али при­ча се тиме не завршава. Неке демократске земље Западне Европе, као што је Француска (а то је случај и са Тур­ском и Бугарском), ради заштите територијалног интегритета земље уо­пште не признају националне мањине, а неке чланице Савета Европе чији је један од основних циљева наводна заштита мањина (по правилу да „закони нису писани за нас, но за наши противници“), нити потписују нити ратификују до­кумента Савета Европе о националним мањинама.

Како већ помињана Стратегија националне безбедности у Србији као своје „следеће интересе“ истиче „очување националних мањина, њиховог културног, верског и историјског идентитета… европске интеграције и чланство Републике Србије у Европској унији“, биће да она и не рачуна с опстанком србског народа као, с обзиром на права, привидно већинског у Србији: „тамо“, у Европској унији, србскоме народу резервисано је „право“ на потпуно уништење, у складу са „законом“ Карла Маркса (1818-1883), оца им њиховог антисрбског, да ред у Европи може бити остварен тек ако би се, физички, Србија могла извести на дебело море и потопити.



То се на демократском Западу уопште не крије, па смо пре скоро две године могли прочитати и изјаву америчког генерала Кертиса Скапаротија (1956), коман­данта европског дела Северноатлантског пакта, дату пред Од­бором за оружане снаге америчког Сената: „Србија је највећи проблем у региону. Проблем је и цела српска нација“.

Маџарска

Маџарска отворено иступа са захтевима да се поништи Тријанонски уговор из 1920. године, по коме су Краљевини Срба, Хр­ва­та и Словенаца, као наследници Краљевине Србије, једне од по­бедница у Великом рату, припали Срем, Банат, Бачка и Барања. Јер, озакоњењем Тријанонског уговора није избрисано сећање на националну жалост проглашену у Маџарској у часу кад је тај уговор потписан. Још мање је заборављен поклич Не, не, никада, којим су маџарски владајући кругови одговорили на тај потпис и којим су поставили идејну и стварну основу буду­ћем снажном реваншистичком покрету против наводног „непра­ведног мировног уговора“. Или, како је то Вук Винавер (1927-1986) записао у једној својој историјској студији, „мировни уговор је испунио же­ље милиона угњетених народа старе Угарске и био је свакако ма­ње зло од постојања старе маџарске државе. Жестоки напади на овај уговор омогућили су маџарском режиму да ојача своју власт у Мађарској и да дан који је међународним актом санкционисао стварање нове, мале Мађарске, али и ослобођење Ердеља, Сло­ва­чке, Војводине итд, претвори у дан од кога је почињала борба нове мађарске државе против суседа“.

Чини се да у Србији нема отпора таквој „борби нове мађарске државе против суседа“ јер да има, не бисмо из једне наводно „културне и образов­не“ еми­сије но­восадске Телевизије (9. марта 2003) могли „научити“ ка­ко је Тријанонским ми­ровним уговором из 1920. године угар­ска др­жа­ва осакаћена а ма­џарски народ доживео несрећу и трагедију, те да се на­ци­онал­но пробуђеним маџарским матуранти­ма у бечејској гим­на­зији масовно дају матурски ра­дови на ту те­му.

Али је сасвим извесно да смо заборавили поруку др Арчибалда Рајса, насталу недуго пошто је сачинио онај извештај о злочинима и угарске војске у Мачви, да „мислимо увек на то и гово­римо увек о то­ме“.

И, као да нисмо приметили вест са средине априла 2019. године да је председник маџарске владе Виктор Орбан (1963) „врло ‘опасан и паметан човек’ који жели да ревидира границе у Европи“, а „само“ због тога што је „предлагао Пољској то­ком украјинске кризе да поделе територију Украјине“.

То, за почетак јер је, ван сваке сумње, константа маџарске политике садр­жа­на у жељи, и захтеву, и очекивању, да се поништи Трија­нон­ски уговор, али званичницима Србије и Маџарске, нарочито Србије, последњих неколико година не смета да се хвале како су „односи две земље на историјски највишем нивоу“.



А какав је то „највиши ниво“, може се видети из вести београдских Вечерњих новости (22. август 2005) да се „у варошици, у средњој Бачкој – Србобрану, то­чак историје поно­во окреће. Право­снажном судском пресу­дом, на званичним таб­ла­ма и натписима уме­сто на мађар­ском Szrbobran, писаће традици­о­нали мађарски назив овог места Szenttamas“. Дошло је до такве ситуације због то­га што је „једним својим решењем од пре две године, покрајин­ски секре­таријат за прописе, управу и националне мањи­не обавезао локал­ну самоуправу у Србобрану да се… на зва­нич­ним таблама и натпи­си­ма који је исписан на мађарском је­зику уме­сто Србобран (или Szrbobran) користи традицио­нал­ни ма­ђарски назив места ко­ји гла­си Szenttamas. Скупштина општине се своје­времено жалила на ово решење, а општински јавни право­брани­лац је покренуо уп­равни спор. После две године, колико је тра­јао, Окружни суд је пра­воснажном пресудом потврдио зако­ни­тост рада наведеног по­кра­јин­ског секретаријата и право на служ­бену употребу тра­д­и­ци­онал­них назива насељених места на јези­ци­ма нацио­нал­них мањи­на“.

У овде преузетим редовима, као и у целом објављеном тексту, кључне речи су, несумњиво, тра­диционални мађар­ски назив. Према тумачењу извесног Та­ма­ша Корхеца пред­стављеног као по­крајински секретар за прописе, управу и наци­о­налне мањине, ко­ри­ш­ћење тих речи, и права која из њих происти­чу, засновано је на За­ко­ну о заштити пра­ва мањина.

Ако је тако како човек каже, а нема разлога да се не верује ни њему ни наведеном Закону, онда је све то једно­ставна потврда да поред наивних и приглупих Срба све мо­же да прође.

Поново се уводи угарска окупација Војводине Србске, налик оној која је постојала од 1941. до 1944, од 1914. до 1918. године, а богами и оној од коју деценију раније. Ако је савременим маџарским окупато­ри­ма пошло за ру­ком да, мимо званичног назива Србобран, наметну Szenttamas, као један од традиционалних ма­џарских назива, али и оних ’99 одсто случајева (у којима се) ова одлука спроводи без икаквог отпора“, треба очекивати да ис­ти ти Маџа­ри без отпора натуре и Delvidek, маџарски традици­онални назив за Војводину Србску током вишевековне угарске окупа­ци­је, те да у званичну употребу врате и назив Јужна Угарска.

А да се заиста ради о још једној угарској окупацији, види се и из податка да речени Закон и не помиње „тради­ци­оналне“ србске називе и њихово враћање у редовну употре­бу у србским краје­ви­ма северно од Саве и Дунава, макар и у складу с истим тим За­ко­ном, на пример: Краљевина Југо­славија (између двају светских ратова), Краљевина Србија (бар пет или шест дана, од доношења двеју одлука о присајед­ињењу Срема, Баната, Бачке и Барање Кра­љевини Србији), Војводина Србска, односно Војвод­ство Срби­ја и Тамишки Банат (од Мајске скупштине 1848. до укидања, мада је војводски наслов и после тога остао у ионако предугој титули аустро­угарског цара).

Повратком традиционалној угарској еконимији у Војводини Србској наговештава се коначни слом србске на­ци­оналне мисли и нестајање србског националног бића не само на овом делу Србске Земље.

Претходни део тога посла већ је обављен: Национални савет маџарске националне мањине, са седиштем у Суботи­ци, поодавно је на својој званичној „веб“ презентацији обја­вио ‘Назив насељених места у Војводини на маџарском’ – у 45 (че­трдесет пет) општина пописано је око 380 (триста осам­де­сет) насеља именованих по номенклатури наслеђе­ној из традиционалног времена док су се Банат, Бачка и Срем налазили под угарском окупацијом. На пример: Моdоs – Јаша Томић; Маgyarittabe – Нови Итебеј; Raros – Милетићево; Istvanfelde – Крајишник; Tiszaszentmiklos – Остојићево; Szolnok – Жарковац; Nagybecskerek – Зрењанин…



У тренутку када то такозвана међународна заједница оце­ни прикладним (а неки евробовски расположени јадни Срби то једва дочекају), маџарски именослов насељених места по Војводини Србској послужиће маџарским сепарати­сти­ма као несумњив доказ да је Војводина Србска, у маџар­ској номен­клатури Vajdasag Аutonom Таrtomany, изворна маџар­ска зе­м­ља, да су називи појединих места исписани на маџар­ском је­зику старији од србских (неки од тих србских „мла­ђи“ су од сто година), да су Срби у тим крајевима новији на­род­носни слој (од јуче, такорећи), те да то потврђују и „зна­ња“ званичне историј­ске „нау­ке“ у Срба о недугој србској стари­ни у Панонији.

Тешко је предвидети када ће се такозвана међународна заједница упустити у тај злочиначки подухват, али искуство са шиптарским терористима, као и оно што се пред нашим очима дешавало у Хрватској, Маћедонији, Херцеговини, Бо­сни и Црној Гори, требало би да на власт у Србији (и не само на власт, већ и на Србе који србски мисле) делује отре­ж­њу­јуће.

Мигранти

Пре тридесетак и нешто година, аме­рички геополитички стратези рачунали су да, у сарадњи са Турском, распад Брозове Југославије и форми­ра­ње „суверене“ Босне и Херцеговине искористе за стварање ис­ламске државе у Европи, чија би муслиманска мањи­на, преко пресељавања десетак милиона муслимана из Турске, била претворена у ве­ћину. Рачунало се тада са простором не само од Босан­ске Кра­јине до Дрине, већ и са Шумадијом, с тим да се тај велики турски пројект оствари током де­сет година. За тако замашан подухват било би нужно остварити гео­гра­фске везе са Турском, најбоље непосредне, тако што би Ср­би­ја била принуђена да Косову и Метохији и Рашкој „дарује“ статус политичких аутономија или независности. А да све то не би испало превише упадљиво, Сједињене Државе потрудиле су се да Европ­ска заједница поверује како је цео подухват под њеном не­по­сре­д­ном контролом.

Ако турски пројекат и није прошао, његови „идеолози“ побринули су се да га замене такозваном азилантском кризом, односно пребацивањем милионске масе наводних избеглица из Авгани­ста­на, Сирије, Ирака… у Европу. По несрећи, на „европском“ путу огромне већи­не тог „избегличког“ света нашла се Србија.

Данас, отворену антиизбегличку политику воде управо оне зем­ље које су и изазвале избеглички талас уводећи им „западну де­мократију“. Пре свих, то су Америка и Велика Британија, спремне да „радо“ прихвате по десетак хиљада азиланата, али чији ана­ли­ти­чари „великодушно“ већ сугеришу да бригу о онима „преоста­лим“ стотинама хиљада избеглица преузме Србија.



У прилог овоме, већ смо чули извесну Бранкицу Јанковић (1973), поверeницу за некакву равноправност у Србији, која је „равноправно“ на­говестила „могућност насељавања неколико хиљада азиланата у ненасељена подручја по Шумадији“. Но, имајући у виду не само оно што садржи споразум о реадмисији (потписан под притиском европских земаља које ће, уз извесне услове, враћати избеглице у Србију), већ и расположење актуелне власти у Земљи Србији да се преко петвековног принудног исламског искуства кандидује за добровољни прихват лажних избеглица, односно стварних колонизатора задужених да Србију и Србство коначно потопе и тако, у складу са замислима Карла Маркса, усреће Европу, лако се може десити да све то убрзо постане реалност.

Минимална плата

Власт у Држави Србији упорно се поштапа на лаж о просечној плати од око 510 евара, упркос истини да се огроман број запослених креће у цифрама око 30.000 динара месечно.

Признајем да не знам ни једно једино лице са платом од 510 евра, али свакодневно слушам оне који се жале на мини­мал­ну плату од око двадесет пет-шест хиљада динара. Па још кад сам чуо да немали број њих заиста редовно добија толико (пре­ко рачуна), али да наредног дана мора послодавцу (на руке) вратити седам или осам хиљада (иначе сле­ди отказ), морао сам се запитати на који се то начин смањује не­за­посленост у Србији; да ли људи беже из Србије и од наводних 510 евра у просеку или, можда, умиру од оних седамнаест-осамнаест хиљада динара у стварности.

Наравно, нико од тих минималиста не протестује јер ће оста­ти и без оне цркавице од те јадне седамнаест-осам­на­е­стохиљадне стварности, а то би утерало у лаж и оних прет­постављених а обе­ћаних 510 евра.

Па ми се, наивном какав сам, чини да би просеке ваљало приказивати степенасто: до 30.000; преко 30.000 до 50.000; преко 50.000 до 100.000… после чега би могло бити видљиво помоћу којих „трикова“ неки „пословни љу­ди“ (мало пословни, много мање људи) не плаћају порез, али зато купују хотеле, јахте, авионе и разне друге сличне играчке.

Народна скупштина

Народна скупштина у Држави Србији није народна, она је страначка. Народ уопште не може утицати на скупштинске ставове јер он није ни бирао оне који су упали у посланичке клупе (или из њих „оправдано“ одсуствују незаинтересовани за судбину србскога народа, али зато врло одушевљени својим „статусним симболима“ у законодавној власти), они су се тамо нашли као тренутни чланови неке од „изабраних“ политичких групација, или су тамо намерно „прелетели“, као онај Калигулин коњ именован за сенатора римског. Многи од тако „изабраних“ нису до сада ни реч изговорили са скупштинске говорнице, али им за то не треба замерити: свима је јасно да за то нису способни и да им додељена улога пристаје колико и магарету самар.

Национални савет

Срби су у Србији, својој матичној Држави, подређена народносна групација јер они, као што је то случај са мањинским групацијама, немају свој Национални савет. Србски. А и да имају, у њему се не би смели наћи предводници политичких странака или, не дао бог, чланови Академије наука.

Незапосленост

Почетком децембра 2019. године сазнали смо да је „незапосленост у Србији на историјском минимуму, девет и по посто, као резултат учињеног у последњих пет година“.

Мада, није неважан ни податак да један повелик број младих и нешто старијих студира на још већем броју најразноврснијих факултета, укључујући и факултет за икебану, тако да се стварна незапосленост и даље не може разазнати у магли.



Јесте, повелик број незапослених, или запослених а са никаквом платом, било да се ради о занатлијама, било о висококвалификованим стручњацима, отишао је у иностранство, оставио своје радно место некоме ко је до тада био без посла – тако да жвака о повећаном запошљавању, односно о смањеној незапослености, може користити само за засенити простоту; и то, а не само смањени наталитет, „доприноси“ депопулацији, односно чињеници да се становништво у Србији стално али сигурно осипа.

И осипаће се јер је Немачка уклонила рампу која је преостале квалификоване Србе онемогућавала да и досад избегну терор некаквог минималца од двадесетак-тридесет хиљада динара месечно.

Немачка

Мада неки историчари и геополитички аналити­ча­ри подсећају да су велике силе створиле и прву и другу Југосла­ви­ју са циљем да Немачкој „онемогуће приступ Блиском истоку – главним светским залихама нафте и економској арени Индијског океана“, и верују да је Немачка претходних деценија била спрем­на на споразумевање са Југославијом, потом и Србијом, тешко је поверовати да се радило о искреним понудама.

Велики Рус Фјодор Михајлович Достојевски (1821-1881) писао је да су „занесеност, охо­лост и бескрајна вера у своју неограничену моћ опили све Немце – народ који је ретко побеђивао али који је, за дивно чудо био често побеђиван“, а ранији југословенски политички кругови не верујући у немачку спремност на споразум и неутралност, ра­дије су се окретали својим савезницима из светских ратова. Кад је по­четком деведесетих година прошлог века, док се друга Југосла­вија налазила у фази распада, Немачка „уочила идеалну прилику за коначно рушење велике препреке на путу ширења политичког и економског утицаја ка Блиском истоку“, показало се да је Дос­то­јевски до танчина предвидео шта ће се дешавати, те да ће се је­дан његов суд потврдити и у нашем времену: „За Немачку је на­ступио нови, сјајан и знача­јан период у њеном развитку. Дакле, ни­су се појавили само понос и шовинизам, већ се појавила и ла­ко­мисленост у односу на читаву Европу“.

Подразумева се да Србија, сама, нема изгледа против такве Немач­ке; тек ако би се десило да „остала“ Европа разабере да се немачки шови­ни­зам и ла­ко­мисленост тичу и ње, геополитичке прилике на правцу ка нафтним изворима у Азији промениће се из основа.

Дотле, „пријатељство“ са Немачком и њеним лидерима, о којем ових година често слушамо, води Србију у самоуништење.

Нови светски поредак

Религија Новог доба осмишљена на северноамеричком острву последње деценије 19. века, има и зада­так да православне Ср­бе интегрише и социјализује према жељи демократске (ненародне) власти, те да од Србије начини земљу која неће бити ни држава ни нација. Србија, дакле, треба да буде лишена најзначајнијег обеле­ж­ја стабил­не државе – националног језгра србског државотворног народа, а србски народ ваља претво­рити у безличну масу оту­ђену од со­п­ст­ве­ног историјског, култур­ног и људског бивство­ва­ња, али зато затровану страшћу за зара­дом и потрошњом и, наравно, с уса­ђе­ном криви­цом за наводни заједнички злочин против човечно­сти.

Не само по томе, такозвани национални интерес Сједињених Америчких Држава највећа је опасност за Ср­бију и србски народ.

Нажалост, на сваком је кораку видљиво да Држава Србија „пуном паром“ примењује сва начела такозваног новог светског поретка, почев од разбијања породице… не хајући за било какву и било колику заштиту србских националних интереса у сопственим државним границама.

Тешко је знати због чега се она тако односи према србским националним интереси­ма: да ли их она не препознаје или не признаје, да ли их она, чак и када их признаје и препознаје, не сме бранити, да ли она, у крај­њем случају, не верује да уопште постоји нешто што би се могло препознати и признати као србски национални интерес…

Илија Петровић



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.