Иван Иљин: Партијска изградња државе

Иван Иљин

Рекло би се, шта може бити природније и боље у слободној држави од слободног формирања партија? Слободни грађани траже своје истомишљенике, налазе их, организују и истичу на изборима као своје кандидате! То чини саму суштину демократије!..Ако тога нема демократија нема будућност… Није ли тако?

Међутим, историја последњих деценија је показала да се демократија распада управо због њене партијске природе :

Ако је формирање партија слободно, ко може онда да спречи људе да формирају партију која тражи монопол за себе. То није правовремено спречено у Русији; ни у Италији; нису успели томе да се супроставе ни у Немачкој, Аустрији, Пољској, Летонији, Естонији, Шпанији, Португалији. А сада Југославији, Мађарској, Чешкој, Румунији, Бугарској и Кини..А зар је Енглеска под социјалистичкој влади забранила англо – фашизам? А куда воде догађања у државама Јужне Америке, где партије већ сто педесет година воде грађански рат и сада само мисле о томе како да успешно понове „европске лекције“? Не леже ли само у основи партијске демократије она начела која ову руше и отварају врата десном или левом тоталитаризму?!…

Ми знамо зашто поборници партијске слободе најрадије не говоре о овом изопачавању демократије преко партијности, овој антидемократској епидемији, која је захватила савремене демократске државе: њима се само чини да је у питању низ „несрећних случајева“ или „скандалозних злоупотреба“, које у „пристојном друштву“ не треба помињати, као што се у кући обешеног не помиње конопац. Они се боје да кажу да савремен демократије пропадају управо због своје партијске природе и доктринарног либерализма. Боје се и не умеју да се боре. А ми ћемо покушати да из лекција историје извучемо одговарајуће закључке.

Партија је савез грађана који су се организовали како би узели државну власт у своје руке. Томе теже све партије и демократске и антидемократске. Разлике између њих је у томе што демократи сматрају да је неопходно поштовати правила устава, а антидемократи су склони да та правила игноришу. Међу овим правилима постоје писана и неписана (традиционална, „сама по себи разумљива“): поштовати све – значи „водити поштену игру“ („фер плеј“). Таква игра је, наравно, редак изузетак.



Тако, демократска обећања, партијашка кумства, мутно или просто нетранспарентно финансирање, инсинуирање против честитих људи из туђе партије, уз прикривање сопствених гадости, ометање противника да слободно говори и све уз махинације светске закулисне сцене – никако не представљају „поштену“ игру, али се практикују мање или више у свим демократским државама. И ето, демократске партије се боре да освоје власт, допуштеним или полудопуштеним путевима, а антидемократске дозвољеним и недозвољеним средствима. Прве – стим да после извесног времена обнове „игру“, то јест борбу, а друге – да униште друге партије, и сачувају власт за себе „за сва времена“ (што има наравно неће успети).

Само по себи се разуме да тоталитарне партије не заслужују ни најмање симпатије; ми смо се довољно нагледали тога како и од кога оне настају и куда воде. Међутим, сада морамо „ставити под лупу“ не само тоталитарне партије, већ идеју партије као такву, принцип партијски уопште.

Политичка партија је увек мали део целог, мали део грађана и ништа више; и она сама то зна, и зато себе назива партијом (од латинске речи pars, partis – део). Међутим она претендује на много више, на цело, на власт у држави, на њено освајање. Она тежи да наметне држави свој (партијски) програм у целини, упркос обећањима и жељама осталих грађана, који или уопште нису изашли на изборе (25% их апстинира), или нису гласали за њу. Већ због саме ове чињенице, свака партија представља мањину која намеће своју вољу већини. И већ само због тога сваки демократски систем би морао да формира само коалиционе владе, чији би задатак био да проналазе спасоносни компромис међу партијама („деловима“) , како би представљале „Цело“.

Али историја приказује да се при садашњем, страственом и распаљеном духу партијности такав договор постиже само уз велике напоре: партије не желе једна другу. Дакле, партијски поредак распаљује частољубље и партијско такмичење, и „делови“ потискују једни друге из власти. У најбољем случају, то доводи до штетних по државу осцилација: удесно, улево, удесно, улево – независно од стварних државних потреба: средишњи коњ, рукуничар, стоји у месту, побочни, логови, неизменце сурвавају кочије у најближи јарак, кочијаша или нема, или он изгубљено посматра, а путници са страхом гледају шта раде јогунасти запрежни коњи и стрепе шта ће им се десити…

При томе се полази од тога да је победничка партија, наводно, добила „већину“ на изборима. Каква је то „већина“? У најбољем случају, то је већина датих гласова, и при томе никако не увек – апсолутна већина тих гласова(више од половине), а понекад и релативна већина (то јест, више него код других партија). Али ретко се дешава да на изборима учествује више од 75% од укупног броја уписаних гласача; а дешава се да број оних који су гласали падне на 60 или 55% оних са правом гласа. Тада на власт може доћи партија која је добила између 38% или 28% гласова од укупног броја свих бирача, а можда и мање од тога. И то је формално-фиктивна „већина“, то јест неоспорна мањина претендује на власт у држави. А у неким државама ( на пример у румунији)њој се „у виду премије“, додаје на папир још 10-20% гласова (мртвих душа).



Али ако би пак нека партија и добила чак 51-60% гласова свих бирача, ту „већину“, обично, чак и у најстаријим и признатим демократијама, никако не би чиниле свесне и убеђене њене присталице.

Статистика избора је одавно показала да ствар решава непартијска, колебљива, „пливајућа маса“, која нема везе са партијским програмом, већ гласа „према расположењу“. Тако у Енглеској , победу увек доноси „талас“ друштвеног расположења: ако он крене удесно, покренуће се точкови конзервативног млина; ако крене улево, почеће да ради жрвањ (онај који све поново меље) социјализма.

Није ли поучно то, што на пример, у Швајцарској од 100% бирача, само 14% припада разним партијама, а 86% гласа према расположењу. Партијаски комитети у свим земљама знају то и зато бацају „мрежу за рибе“ што је могуће даље и шире, како би партијски злоупотребили све непартијске гласове.

Тако се „већина“ гласова добија уз помоћ притисака (агитације), а зависи и од случаја, властољубивости и демагогије; често се већина остварује на најапсурднији и најнелојалнији начин. Једни верују демагошким обећањима, која се готово никад не испуњавају, јер се често ни не могу испунити; други се дају поткупити – испред биралишта се бирачима отворено дају чекови (види истраживање Брајса) ; трећи дају глас као слабовиди; четврти јер мисле да бирају „мање зло“; пети су застрашени; шести су подлегли масовној хипнози итд.

„То није важно – рећи ће нам: – он је дао листић за нашу партију, а остало нас не интересује…Ми не можемо да знамо зашто је он гласао овако, а не другачије: из страха, ради личне користи, из уверења, незнања или глупости. И шта се нас тиче његова свест о правима? Важан је листић у гласачкој кутији, а не свест бирача о правним нормама…“



И ето, управо су овакве празнине у свести о правима злоупотребљаване од стране тоталитарних партија: ако свести о правним нормама нема – онда зашто не организовати изборе засноване на чистој лажи , кукавичлуку, корумпираности и безочној демагогији?…

Ако чак условно и „заборавимо“ све то и сагласимо се да је та и та партија „стварно“ добила на изборима „већину“, онда остаје још да одговоримо на најозбиљније питање: зар је већина (аритметички тачна, крајње лојална!) заиста критеријум државног просперитета? Зар се исправност, вредност, квалитет, државност програма утврђује квантитетом? Зар историја не зна за такве примере када су бирачи гласали за тиране, авантуристе, тоталитарне партије, за прогон најбољих људи (Аристид), за смртну казну праведника (за смртну казну Сократу је гласало 300 од 500 људи)?

Наравно неко може заступати мишљење да је „`већина` гласова мера добра и зла“, „користи и штете“, „здравља и болести“, „спаса и пропасти“, али тешко се то схватање може прогласити за најумније, најпроницљивије и најдубље. Ми ћемо као Руси поставити себи питање: није ли управо мањина донела Русији реформу Петра Великог, ослобођење сељака, земско самоуправљање и Столипинову земљишну реформу? И зар није већином гласова 1917. Била изабрана Уставотворна скупштина, које ћемо се по злу дуго сећати?

Партијски принцип пролази у савременим државама кроз велику и дубоку кризу. Он своди политику на квантитет и на условне формалности. Он игнорише свест живих људи о њиховим правима, развија у народу дух грађанског рата. И то није све: он ће довести до пропасти формалне демократије која га је прокламовала. Ми не сумњамо у то да ће човечанство, раније или касније, бити принуђено да тражи нове путеве и решења, и што пре то тражење почне, биће боље.

Иван Иљин

„Наши задаци“ 15 јануар, 1950

Приредила: Весна Веизовић



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.