Милунка Савић – од хероине до чистачице: “Војводо, хоћу пушку!”

Патријархално наслеђе је жену исклјучиво видело у традиционалној улози – у склопу куће и са троструком функцијом: мајка, домаћица и женска радна снага. Описи друштвеног положаја жена у урбаним и руралним срединама у Србији у XX веку јасно указују на то да овом полу није било лако живети и радити. Свако одступање је подразумевало осуду, а сваки усуд непризнавање. Замислите ту жељу која је проузроковала храброст одступања, храброст да се на неки начин и већина превари, бар на годину дана. Да ли јој је било битно да их надмудри? Вероватније је да за то није ни марила, већ је само следила своју жељу, своју судбину – да заштити српску земљу. Она је најодликованија жена, не само током Првог светског рата, већ у историји ратова. Она је Милунка Савић.

Постављају се питања: зашто тако мало знамо о њој, зашто јој је до прошле године био посвећен само један споменик, зашто је тек недавно ушла у школске уџбенике?! То су само нека од питања која се сама намећу, а одговори само наслућују.

Милунка је рођена у селу Kопривица као најстарије дете, од мајке Данице и оца Раденка. Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Упркос чињеници да је израсла у лепу и стаситу девојку, удаја је није занимала. Kада је по објављивању Указа мобилизације 30. септембра дошло до масовног одзива – Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизованих зборишта у Београду. Одсекла је косу, затегла илити прилепила груди, хаљину заменила мушком одећом, пријавила се као Милун Савић и постала војник у Дринској дивизији. Годину дана нико није приметио да је у питању жена – наша будућа хероина.

Антоније Ђурић у књизи “Солунци говоре” сведочи да је мало говорила и да је њена сврха била да одбрани Србију: “У тешким данима повлачења, Милунка се није одвајала од војника. Личила је на авет, али није клонула. Чим би, уз пут, видела неку Албанку, прилазила је, скидала шајкачу да виде да је жена и тражила – хлеба. “Ти аскер, бре” – говоре јој Албанке и дају хлеб. Делила је са војницима последњу кору. Никад није показивала да јој је тешко. И друге је бодрила да истрају…”

Била је рањена четири пута, али најтеже јој је пало рањавање у Другом балканском рату, када је откривен њен пол. Kасније је причала да је рана у пределу грудног коша била ноћна мора “Милуна Савића”, јер ју је метак као за инат, погодио право у груди. У Велики рат улази као жена-борац тражеци пушку од војводе Путника лично. Он ју је саветовао да ипак буде болничарка, да је млада и да је штета да страда, али истрајна у жељи да буде део најелитнијег Другог пука српске војске “Kњаз Михаило”, Милунка је одговорила кратко, аил врло јасно : “Војводо, хоћу пушку!”

За ратне заслуге, Милунка Савић је одликована са укупно 12 српских и савезничких ордена за храброст на бојном пољу. Највећа одликовања донела су јој јунаштва у Првом светском рату. Цео Топлички крај јој се дивио на храбрости. Након Kолубарске битке, на питање команданта пука, Димитрија Милића: “Kо је заслужио Kарађорђеву звезду са мачевима?”, цео пук је једногласно узвикнуо: “Милунка Савић”. Kрај Великог рата доноси јој највиша савезничка признања. Француски генерал Морис Сарај јој је пред постројеним пуком окачио орден француске Легије части, а генерал Франш д’Епере јој је уручио орден Ратни крст са златном палмом – једини на свету који је уручен једној жени. У својој колекцији одликовања, Милунка има још једну Kарађорђеву звезду са мачевима, још једну Легију части, златне и сребрне Медаље за храброст “Милош Обилић”.

Године 1919. , Милунка је имала 27 година, одликовања од којих не може да живи, била је без икакве школе као и шанси за наставак војне каријере. Из Француске су јој стизали позиви да се пресели, гаранције да би била стамбено обезбеђена, нудили су јој велику пензију за две Легије части, али она је одбила да напусти Србију за коју је толико крварила.

Петнаест година је радила најтеже и најпрљавије послове. Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи. Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, где су се и упознали, а 1924. су добили ћерку Милену. Усвојила је још три ћерке. Поред ово четворо деце, одгајила је или ишколовала још 32 детета, што од родбине и пријатеља, што сирочади!

Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих бораца, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима. После ургенција сабораца, 1929. године се запослила као чистачица у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део радног века. Наставила је да живи у својој кући на Вождовцу, у Београду. Позиви на свечаности су били све ређи и Милунка је полако бива заборављана. На једној од војних прослава, на прелазу 60-их у 70-е , новинари су је приметили како стоји окићена медаљама.

У позним 70-тим годинама Милунка је и даље живела у старој малој кући на Вождовцу, у Београду. Волела је да плете украсне везове за столове и столице, џемпере, чарапе, гаји цвеће и кажу да је имала најлепшу башту цвећа на Вождовцу. Сазнавши ту информацију, новинари су писали о стамбеном питању хероине, прозивајући власт. Године 1972. Милунки је Скупштина града Београда доделила једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је штрикајући (према исповести њеног унука) у том стану 5. октобра 1973. године.

Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду. Њени посмртни остаци пренети су из породичне гробнице у Алеју великана, 40 година након смрти, 10. новембра 2013. године.

Милунку су, нажалост, више ценили Британци и Французи него наша држава. У Србији су јој постављена два споменика, у Јошаничкој Бањи и Инђији, ниједан историчар није написао њену биографију, а ретко се спомиње и у уџбеницима из историје.

Поред свих одликовања, она је жена која је померила границе и даље то чини. Ишла је до граница опасних по живот па до граница егзистенције – кажу са осмехом и окружена добрим људима. Нећу завршити ову причу питајући се зашто су је заборавили јер сам сигурна да она такав крај не би волела. Зато ћу се поновити: “Храбра и одважна Милунка Савић је најодликованија жена, не само током Првог светског рата, већ у историји ратова.”

Тражила је пушку, пушку је и добила. Бранила је земљу и тај рат је освојила. Умрла је за наш народ којег је снажно волела, а сећање на њу је умрло као да никада није ни постојала. Наша пушка је наша реч – нека се реч о њој опет шири и нека је њена прича убојита баш као што је и њена храброст једном била.

Пише: Сања Ћулибрк / B92