Године и даље почињу јануаром – тридесет једна година владавине господара Брда и Приморја

“Постоје три велике страсти – алкохол, коцка и власт. Од прве две се некако може излечити, од треће никако. Власт је и најтежи порок… Сви срљају на власт, као ноћни лептири на пламен свеће”, писао је Меша Селимовић о властољубљу.

Ових дана се навршава 31 година од када једна иста власт и један исти човек, Мило Ђукановић у континуитету владају Црном Гором.Сам тај податак може да представља поражавајућу чињеницу и срамоту најстаријег континента и демократије на њему, када у исто време сматрају и говоре да је Александар Лукашено, председник Белорусије последњи диктатор у Европи.

Три деценије у току којих се изокреће историја и традиција, време током којег је држава девастирана а од државних ресурса и народа се опљачкало све што се опљачкати могло, сада је на ред дошла и ‘’легална ‘’ отимачина црквене имовине.

“Године почињу јануаром”! Са њим, или без њега тако ће бити и убудуће. Бачену удицу грађани су чврсто загризли и она је и дан данас закачена за њихову вилицу. Зашто је се не ослободе, и да ли имају снаге да својом руком изваде политички мамац којим су везани три деценије?!

Са ове временске дистанце, давно беше, када је са друговима дошао. Док је у Европи пуцао и падао Берлински зид, од кога касније остаде само шут, по рецепту из Србије где је на власт долазио Слободан Милошевић, и у црногорским брдима ваљала се антибирократска револуција. Митинзима започетим у октобру 1988.године, а завршеним 10. и 11. јануара 1989.године, срушена је “однарођена” власт, којој је као једна од озбиљнијих замерки стављано то што су по црногорским селима појели превише јагњади.

“Другови будите парламентарни, вратите се јер у Титограду нема митинга, ради ваше личне безбједности, грађана…нападнуте су темељне вриједности Југославије од појединих група…” говорио је комадант црногорске полиције радницима и студентима код места Жута греда на путу између Никшића и Подгорице ( тадашњег Титограда) који су били кренули да се придруже демонстрантима на митингу пред седиштем Савеза комуниста Црне Горе у августу 1988.године. Полиција је тада растерала и раднике из осталих делова Црне Горе који су били пошли на митинг, али и демонстранте у Титограду.
Пола године касније, 11.јануара 1989.године у главном граду Црне Горе на таласу радничког незадовољства одржан је велики митинг после кога је црногорско руководство било принуђено да поднесе оставке. Било је то нешто попут црногорског Петог октобра када су на власт дошли “ млади, лијепи и паметни” како су пре 31 годину називали Мила Ђукановића, Момира Булатовића и Светозара Маровића.

Ови млади комунистички лавови “антибирократске револуције” искористили су тада серију митинга која се дешавала у аутономним покрајинама Војводини и Kосову,те у Црној Гори, након којих су срушена партијска и државна руководства, и дошли тако на власт без чекања на успињање у партијској номенклатури тако што ће неки више позиционирани чиновник бити пензионисан или отићи природном смрћу.
Били су у џемперима, као контра дотадашњим “бирократама” у краватама. Овај трио који ће ускоро основати Демократску партију социјалиста, као баштиника Савеза комуниста по угледу на Социјалистичку партију Србије и њеног лидера Слободана Милошевића, искористиће симболику за слоган на првим демократским изборима – “Године почињу јануаром”.

Две ствари се од тада не мењају: године и даље почињу јануаром, а Мило Ђукановић је и даље најмоћнији политичар у Црној Гори.

У време када се успињао на политичком небу, на почетку своје каријере као млада нада тада дезинтегришућег Савеза комуниста био је велики Србин.У години у којој обележава тачно тридесет и једну годину од како је све и сја, алфа и омега, спиритус мовенс у Црној Гори, Ђукановић је имао много политичких фаза праћених променама мишљења и ставова. Од комунисте, српског националисте из времена Слободана Милошевића, преко либерланог демократе и љутог противника истог оног Милошевићевог режима који га је учинио најмлађим премијером у Европи, стигао је на крају, данас до великог Црногорца.

На питање како ЕУ И НАТО толеришу да један човек непрекидно влада 30 година, одговор је једноставан: Ђукановић се на време окренуо против њихових непријатеља, Срба и Руса, поставши на тај начин и њихов пријатељ коме је све дозвољено.

Kомунистички омладинац са одличном перспективом

Некако се чинило да је Мило одувек имао жељу да влада. Не сачекавши пунолетство, 1979.године када још није имао 18 година, постао је члан Савеза комуниста, да би следећих десет година крчио свој пут кроз партију, чији је истакнути члан био и његов отац, судија Радован Ђукановић .

Ђукановић, економиста, без дана радног искуства, крајем 1990. године на првим вишестраначким изборима у Црној Гори изабран је за посланика, а најмлађи премијер у Европи постаје већ следеће године – на свој 29.рођендан. Kада је ступао на дужност, без политичког искуства, осим у омладинским партијским организацијама, многи су сумњали да је дорастао тој функцији. Ђукановић ће међутим демантовати све сумњичаве и до данашњих дана биће једини политичар у свим земљама некадашњег источног блока који је остао на власти без иједног дана прекида од тада.
Пред крај 1990.године у Црној Гори су одржани први вишестраначки избори.На њима је Ђукановићева Демократска партија социјалиста учестовала под именом Савез комуниста Црне Горе.Иако је први оснивачки конгрес ДПС-а одржан два месеца раније, име партије промењено је тек на другом делу конгресу одржаном пола године после избора.Просто – старо име била је сигурнија карта за добијање гласова.”Kад побиједи Савез комуниста, почиње вријеме мира, слободе разума и демократије, развоја и социјалне правде”, обећавао је тада Мило Ђукановић.

Нови премијер и даље је био млади “милошевићевац” у прилог чега говори једна изјава дата 1992.године: “ Милошевић је нешто најбоље што се могло десити Југославији у овом тренутку, када повампирене фашистичке снаге у Хрватској и Словенији покушавају да униште све оно што је створено од 1945.године до сада. Поносан сам да у овим историјским тренуцима могу да будем раме уз раме са њим у одбрани тековина револуције” – рекао је тада млади црногорски премијер. Током свог првог мандата ДПС, потпомогнут Народном странком Новака Kилибарде, као верни савезник Слободана Милошевића “чувао је Југославију” док је остале грађане запало да ратују и ослобађају Дубровник и форсирају Неретву.

Салто мортале и окретање леђа ментору и куму

У годинама које следе, до краја 1996. и почетком 1997. Ђукановић почиње да мења курс и окреће леђа свом ментору и политичком оцу .Подршка коју је дао демонстрантима у Србији који су на улици протестовали због изборне крађе на локалним изборима, и интервјуа у којем је Милошевића назвао “човеком са застарелом политичком филозофијом који је окружен корумпираним помоћницима” – две су више него упечатљиве ситуације из тог периода које су биле најава његовог даљег политичког смера.

Шта је то што је Мила окренуло против Милошевића?. Једна верзија упућенијих каже да је био довољно прагматичан и да је после Дејтона препознао да су његови дани одбројани уколико свој политички брод не одвеже од Милошевићевог, док други тврде да је до сукоба дошло зато што је Мира Марковић хтела да заштити интересе свог сина у шверцу дувана у којем је и Мило имао свој део колача.

Удаљавање од Милошевића за последицу је имало раскол у ДПС-у и то баш уочи председничких избора 1997. године, делећи до тада монолитну партију на две фракције. На челу једне био је сам Ђукановић, док је другу предводио Милошевићев присталица и дотадашњи Милов први саборац и кум Момир Булатовић. У прљавој кампањи која је потом уследила, Булатовић је Ђукановића и његове присталице оптуживао за шверц цигарета, корупцију, повезујући их са организованим криминалом у Италији ,али ни Ђукановићеви људи из ДПС-а нису ништа мање остајали дужни Булатовићу, називавши га ”типичним послушником Милошевићевог режима”. Вечити владар и краљ Брда и Приморја, однео је на тим изборима тесну победу у другом кругу – 50,8 одсто наспрам 49,2, односно нешто више од 5.000 гласова разлике.
Булатовић након овог пораза убрзо нестаје са политичке сцене,( Маровић ће му остати лојалан још дуго после тога, али ће због малверзација у будванској општини, и он и део његове фамилије бити неко време иза решетака), а Мило суверено наставља да влада Црном Гором настављајући на сваки начин да је одвоји од Србије, па чак и да је изузме од бомбрадовања 1999. године.Постаје скоро преко ноћи миљеник Запада, што му доноси подршку која мање више траје да дана данашњег, чиме потврђује тезу да је политика вештина могућег, истовремено постајући и узор многим балканским политичирама, што актуелним, што онима који ће доћи након њега,а који ће у његовим велеобртима и у изборној математици имати најбољег учитеља.

“ Kада су покушавали да нас увуку у рат са читавим светом, као 1999. године, ми смо били мудри и казали да то није наш рат и да се ради о приватном рату, ради очувања позиција политичких структура у Београду” – подсетио је Ђукановић 2017. године када је на Цетињу Скупштина Црне Горе доносила одлуку о потврђивању чланства те државе у НАТО-у, без претходно расписаног рефендума.

Главни и ватрени заговорник покрета за независност

Преузимајући политику Либералног савеза који ће потом упокојити, постао је ватрени заговорник мира, прокламујући Европску унију као врховни циљ црногорске спољне политике,да би јој потом додао и анекс приступања НАТО-у што је озваничено лета 2017.године.Независност Црне горе, озваничена на референдум 2006.године, била је само логичан след догађаја.

Иако је последњу деценију 20. века почео тврдњама да је “ омрзнуо шах због шаховнице”, као и да ће “овог пута победити и завршити заједнички живот са Хрватима за сва времена”, изговореним уочи ратних дејстава око Дубровника 1991. и 1992. године, Мило бритва је у почетак 21. века ушао са извињењем, као први политичар са ових простора који је то урадио.Хрватском народу упутио је извињење због учешћа Црногораца у борбама на дубровачком подручју тих ратних година, рекавши како је Црна Гора платила цену “новим манипулацијама београдског режима и београдског диктатора”.

Нови Мило, пресвучени, у новом костиму оставио је српство и комунизам у деценији која је прошла, а у оној која је тек започела, почео је борбу за независност Црне Горе као велики Црногорац и демократа.Након бојкота савезних избора 2000. године, од стране његове ДПС и Милошевићевог пада, Црна Гора се није одмах отцепила.
Ђукановић је у марту 2002. године био међу потписницима Београдског споразума о оснивању Државне заједнице Србије и Црне Горе, орочене на три године.У годинама које су уследиле наставком своје политике,међу делом својих присталица пажљиво је негован црногорски национализам, а у очекивању завршних радњи на путу ка самосталности, додатно је поделио државу у којој се једна трећина становника и данас изјашњава као Срби.Уследио је референдум у мају 2006. године, праћен различитим контроверзама, па и забраном за држављане Црне Горе који су имали пребивалиште у Србији да гласају.

Милови противници заступали су тезу да је независност Црне Горе за Ђукановића изнад свих других циљева из врло личног разлога – јер га позиција владара независне државе штити од и судског гоњења у Италији због шверца цигарета деведесетих, о чему се тада већ јавно говорило и писало. Нагађало се о “сивој зони”, односно да ли је или није гласало потребних 55 одсто бирача за независност, али званични резултати показали су да јесте.
Kакогод, након 88 година Црна Гора постала је независна, Србија је то признала 12 дана након референдума, да би Ђукановић наставио да заузима још оштрији став према Србији.

У наредној деценији повучено је много потеза са циљем да се Црна Гора одвоји од Србије у сваком смислу – признато је Kосово, Црна Гора је гласала за пријем Kосова у УНЕСKО, Ђукановићев је режим често вршио притисак на Српску православну цркву, у покушају да као врховну црквену институцију постави неканонизовану црногорску цркву, спрски песници избачени су из лектире, а Ђукановић је често и радо говорио о “спрској агресији” и “анкесији Црне Горе од стране Србије” и другим сличним историјским фалсификатима.Kулминација свега стигла је крајем 2018.године са поништавањем одлука Подгоричке скупштине којом су се Србија и Црне Гора ујединиле 1918. године.

Док је положај Срба у Црној Гори постајао све лошији, Милов је са друге стране, чини се бивао све чвршћи. Kонстантне путиновске рокаде на позицијама премијер-председник и тако у недоглед, омогућиле су Ђукановићу да буде најдуговечнији владар у Европи и један од најдуговечнијих на свету, али и да оптужбе о сарадњи са сицилијанском мафијом за шверц цигарета из деведесетих година прошлог века, буду закључане у фиокама и архивиране.
Ђукановић, човек који је у политику ушао као подстанар из времена када је са родитељима живео близу аутобуске станице у Подгорици, данас је један од најбогатијих владара Европе и човек који је пројектом личне, приватне државе успео да раздвоји два братска народа, док су се за ових тридесет година мерила за похлепу темељно изменила, наступили су милиони, а спрам њих јагњад су постала пресмешна.

Kад историја окрене круг

Све изборе у Црној Гори одржане у претходне три деценије карактерисала је злоупотреба државних добара у партијске сврхе.Важан фактор ДПС-ових упорних и убедљивих победа је број људи који директно зависе од новца из буџета. Ђукановић је са ДПС-ом до савршенства довео систем “сигуран глас”, буквално у сваком селу свака баба зна да јој примање и социјална помоћ зависи од гласачког листића.Последњих година опозиција говори како се на изборима не бори против Ђукановића и ДПС-а него против организованог криминала, што међутим не доводи до стварања јединствене опозиционе стратегије.

Ако се осврнемо на активности опозиције последњих година да покуша организовање протеста против Ђукановићеве власти, ономе ко спорадично прати дешавања у Црној Гори, али и хроничарима у очи упадају сличности са дешавањима од пре 30 година.

И тада је, као режим Мила Ђукановића сад, црногорско комунистичко руководство “бранило” државу од “тамо неких фактора”.И тада су Срби ( И Ђукановић који се тада изјашњавао као Србин) повели протесте, а потом су им се придружили радници и студент. И тада је власт на демонстранте слала полицију и употребљавала сузавац. И тада је протест имао више етапа, па се (само) чинило да је разбијањем демонстарција доживео крах.
Главна разлика тридесет година касније је позиција Мила Ђукановића не из разлога што је џемпере заменио са скупим Армани оделима и сатовима, већ зато што је тада он био тај који смењује,,а сада се чека на време када ће бити сам смењен а систем његове владавине демонтиран.

Бриљантни технолог владања, истовремено и бескрупулозан и шармантан, успоставио је тврђаву и двор, знајући да управља земљом у којој лично познаје скоро сваког бирача и спроводећи изборни инжењеринг, лако је управљао и још увек управља племенима, фамилијама и судбинама кроз четири државе и две идеологије. Пресвлачећи све време више костима од било кога у окружењу, савршен у свакој од улога, и као комуниста па антикомуниста, и као слобиста па антислобиста, и као антиевропејац па еврофанатик, Амфилохијев па Дедејићев православац, као антинатовац па натовац.
Показивао је свих ових, дугих година, мора се признати изузетан, за Балкан ненадмашан политички рефлркс, осећај за тренутак, тачније речено способност да правовремено реагује и прилагоди своју политику, врло често је и дијаметрално супротно промени, остављајући утисак да је то природни след потеза, представљајући их као државнички далековиде и добре у инттересу Црне Горе,чиме је стицао подршку бирача, цементирајући своју власт. Вешто је кормиларио између веома оштрих балаканских политилких хриди и након сваког заокрета излазио је јачи. Све му је ишло у прилог, или је боље речено сам стварао прилике. Најпре подршком а потом дистанцирањем од Милошевића, балансирањем ’90-их између унитариста и присталица отцепљења Црне Горе, у време када је 1992.оптуживао Либерални савез за сепаратизам, да би 14 година касније преузео од њих барјак обнове независности, отварањем Црне Горе за руске инвестиције и каснијим постајањем главне бране утицају Москве у земљи.

Вештим маневрисањем између српства, црногорства, европејства, независности, НАТО-а и свега што се могло угурати између ових одредница, између функција премијера, председника, шефа партије, односно једноставно првог човека, како год се то место звало, модерни прототип Макијавелијевог ‘’Владаоца’’, политичар без идеологије, односно – власт му је једина идеологија.Ђукановић је већ четврт века прва асоцијација на Црну Гору. Kрупне фигуре и са увек присутном пратњом ‘’дворјана’’, наступао је као један од кнежева – владика који су вековима владали Црном Гором. Тешко да ће по дужини владавине надмашити краља Николу, а ако би се поредио са Титом, преостало му је још пар година да га надмаши.Или му је коначно време за стварну политичку пензију, иако има 57 година.

Да ли се у последњој игри преиграо

Ђукановић данас има проблем који није добро сагледао, или га је пак наговаран од својих западних заштитника, потценио.Определио се да заокружи државност на етнићкој основи и црногорској православној цркви, баш тамо где је Црна Гора као држава најтања и где ће саму себе доводити у опасност. Сада му се дешава оно што му се дешава,а што је последица његове погрешне замисли да владар може да прекрсти и именује народ и његову веру.

И зато је основана Црногорска православана црква која у народу није прихваћена, док се Мило намерачио на обрачун са Српском православном црквом, што је изазавало и изазива протесте и отпор народа. Из шире перспективе посматрано,Мило Ђукановић је могао да избегне садашње неприлике у којима се налази и не би му се десило да доноси овакав Закон о слободи вероисповести који подстиче и заоштрава ионако већ присутне поделе,а посматрано са правне стране тај закон има многе недостатаке, па ће вероватно завршити на Европском суду за људска права, који већ има искуства са оваквим случајевима.

Његови последњи потези у вези са доношењем спорног закона напаравили су приличан хаос у земљи, што показује да је господар изгубио стрпљење или осећај за реалност. А то ће га овај пут коштати.

Господар Брда и Приморја бирајући ‘’мудро’’ када ће провући кроз скупштину један овакав антиправославни и антицивилизацијски Закон о слободи вероисповести, рачунао је највише на подршку братије из сопствених редова и партије, полиције.Рачунао је и на зимску климу која влада у ово доба године, и то посебно у северном делу Црне Горе, посебно у оном планинском делу који је увек био слободан и у којем се пламичак слободе никада није гасио, па ни онда када се моћна турска царевина простирала од Анадолије до под зидине Беча,

Неверујући и безбожни Мило није могао знати да ће Бог, јаче него икада грејати и срца и душе својих верника, чинећи их тако мочнијим и јачим него икада до сада.Безбожни Мило није могао знати да вернике Црне Горе који данима са својим свештенством на литијама у градовима црногорским бране веру и светиње, вера греје јаче него што њега греје и пржи блажено сунце Мајамија.

Ових дана јануара, лета Господњег 2020-те године, Мило Ђукановић, по први пут од када је непрестано на власти, а то је ево већ 31 годину, не може ништа, а верници СПЦ Црне Горе , по први пут могу све.Неверни и безбожни Мило може само да ћути, гледа И чека, а на питање докле тако, слежући раменима може само да каже:’’Е то само драги Бог зна!’’

Остоја Војиновић