Постоји и она друга врста геноцида који се зове „Културни геноцид“, када се обришу сви трагови постојања и присуства једног народа на одређеним просторима. У Темишвару је нпр. пре 15. година живело више од 35 000 Срба, а данас их нема више од 3000. Где је нестао тај Србски народ? „Асимилирали су га“!
Све Православне Храмове на просторима данашње Румуније градиле су Србске породице Бранковић-Басара.
Један од најлепших манастира је Манастир Хорезу или Манастир Хурези, основао га је Константин Бранковић 1690. године, војвода Влашке, а касније проглашен Свецем.
Румуни његово име пишу; Constantin Brâncoveanu, а ни у једном спису, ни у једном документу нису се удостојили да напишу његово Србско порекло.
Овако то раде Румуни:
The Horezu Monastery or Hurezi Monastery was founded in 1690 by Prince Constantin Brâncoveanu in the town of Horezu, Wallachia, Romania. It is considered to be a masterpiece of „Brâncovenesc style“, known for its architectural purity and balance, the richness of its sculpted detail, its treatment of religious compositions, its votive portraits, and its painted decorative works.
The Brâncovenesc style, which can be found at several other churches and monasteries in Wallachia, is the only true and original Romanian style and is called „Brancoveanu art“ by the name of the ruler who, in a period of constant battles between the world powers of that time, put cultural development of the country above everything and made it the goal of his life.
Манастир Хорезу или Манастир Хурези основао је 1690. године принц Kонстантин Бранковиану у граду Хорезу, Влашка, у Румунији. Сматра се да је ремек-дело „Бранковианског стила“, познат по својој архитектонској чистости и равнотежи, богатству његових детаља, њеном третирању верских композиција, његовим славним портретима и његовим украшеним декоративним делима.
Стил Бранковиан, који се може наћи у неколико других цркава и манастира у Влашкој, једини је истински и оригиналан румунски стил и назван је „умјетност Бранковиана“ по имену владара који је у вријеме трајних битака између светских сила, културни развој земље поставио изнад свега и постао је циљ његовог живота.
Дакле Бранковићев стил је једини истински и оригинални “румунски“ стил.
На жалост нису Бранковићи једини које је прекрила прашина заборава.
Ђорђе Петковић
|
|
|
|
|
|
|
|
Кликните на слику за увећање
Константин Бранковиан је владао са својом супругом Марицом (2.) од 1688. до 1714. године са којом је изродио једанаесторо деце (3.). Иако је био у вазалном положају није показивао претерану наклоност господару и чврсто се држао хришћанске вере, попут његовог предходника Сербана (4.)
Сплеткама и интригама је ухапшен заједно са супругом Марицом, четири своја сина, двема ћеркама и својим зетом. Околности и чињенице Константинове смрти забележене су у историји, а његово сантификацију признају све Источне православне цркве. Дана 15. августа 1714. године, баш на празник Успења и Константинов 60. рођендан, су изведени пред отоманског султана Ахмеда III у Цариград. Овом чину су присуствовали и дипломатски представници Аустрије, Русије, Француске и Енглеске. Султан је пред свима демонстрирао своју моћ. Одузео је титуле и сво богатство породице, а потом им дозволио да бирају да ли желе да се одрекну православне вере у замену за живот. Константин је одговорио:
„Ево… сва моја срећа и све што сам имао изгубио сам! Не губимо душу. Будите храбри људи, драги моји! Игноришите смрт. Погледајте колико је Христ, наш Спаситељ, издржао за нас и са којом срамном смрћу је умро. Чврсто верујмо у ово и не одступајмо. Не остављајмо своју веру за овај живот и овај свет.“
Након ових речи, прво су зету и деци, а потом и њему одрубили главу. Историјски документи су забележили да је најмање дете, Матеј (12 година) био толико уплашен након што је видео крвопролиће и одсечене главе његово троје браће да је почео да плаче и тражи од оца да му пусти да се одрекне Хришћанства и прими ислам. У том тренутку, Константин Бранковиан је рекао:
„Од наших нико није изгубио веру. Боље је сине умрети хиљаду пута него оставити своју древну веру само да би живео још неколико година на земљи.“
Матеја је послушао оца и сам султану понудио главу. Након што се и Константин Бранковиан срушио, главе су им набијене на копља и приказане су у процесији. Њихова тела су остављена пред капијом, а касније бачена у воде Босфора.
Марица и њене две ћерке заједно са унуком Константином су остале у заточеништву. Уз помоћ цариградског патријарха су скупиле 50.000 златних дуката за свој откуп. Султан их је ослободио, али их је протерао у Кутај на источној обали Црног Мора и тек након две године им је дозвољен повратак. Тражила је помоћ на све стране, молила је рибаре и на крају успела да нађе посмртне остатке свог супружника и синова. Након четири године, 1720. је коначно и сахранила своје вољене у Валахији.
|
|
Православне цркве су их канонизовале као мученике
wikipedia, P.D. Popescu
|
|
Занимљиво је да већина набројаних имена деце не постоји данас у румунском језику, а кад се покуша проверити подударност видимо нпр. за име Ilinca да постоји највећа подударност са румунским именом Linca. Очигледно никоме није пало на памет да покуша слово Ц да замени са К и добије србско име Илинка. Али и чему све то кад нико није завео србско име Илинка. Тако да добијамо сва могућа имена само не Илинка са подударности од 100% Поново је на првом месту румунско Linca. Исто или слично је и по питању Станка–Stanca, Савка–Safta …
На слици видимо икону из 1709. Породица Бранковиан – манастир Хурези
слика десно Столник Константин Кантакузин (ујак Константина Бранковиана)
