Конференција мира у Паризу и Михаило Пупин – 1. део

Михаило Пупин, рођење и име

Конференција мира у Паризу и Михаило Пупин - 1. део
Илија Петровић

Због оних који име овога физичара, универзитетског професора и проналазача у области телекомуникација, почасног србског конзула у Њујорку, рођеног 27. септембра/9. октобра 1854. у Идвору, у јужном Банату, изговарају и пишу Михајло, ваља рећи да је он на крштењу добио име Михаил које, као библијско, хебреј­ског порекла, значи ко је као Бог. У Руса, то се име пише (и изго­ва­ра) на исти начин као што је оно уписано у књизи кр­штених ид­во­р­ске црквене општине, док га Срби, по правилу, пишу и изго­варају Михаило.

Не зна се посигурно ко је „крив“ што се Пупиново кр­шт­е­но име Михаило погрешно изговара, и пише, као Михајло, али не треба искључити претпоставку да је до тога дошло у времену када је Пупин, више Мајкл (Пјупин) него Михаило, почео да се у Амери­ци бави србским пословима. Могло би, наиме, бити да је и он сам србски облик свога крштеног имена понекад, у брзини, не водећи много рачуна о звучним нијансама, изго­варао, да ли погрешно да ли не­до­вољно разговетно, да се оно чује и као Михајло. Утолико пре што је у оп­штењу са Србима, чини се, више користио свој нади­мак Миша него крштено име.

Да је име Михајло грешка, најбоље се може видети из чињенице да је Павле Хаџи Павловић (1880-1952), вишегодишњи Пупи­нов секретар, у тексту писаном после Пупи­нове смр­ти и објављеном у двоброју 11-12 (1935) за­гре­бачког Техничког листа, барем дванаест пута исписао име Михаило; ни један једини пут Михајло.



Доследно као и код Хаџи Павловића, без иједног изузетка, крштено име Пупиново појављује се и у многим текстовима објављеним у Банатском гласнику из Великог Бечкерека (данас Зре­њанина), чији је уредник од 1920. до 1935. године био Милан Јев­тић (1880-1944), Пупинов знанац из америчких дана и, како се то чита на сајту Зрикипедија, његов дугогодишњи прија­тељ.

Пупин у Паризу

Читамо на једном месту да је Михаило Пу­пин (1854-1935) „боравио два месеца у Паризу у време преговора о миру (април – мај 1919)“, те да је „у врло тешкој ситуацији… по питању граница Југославије… лично упутио Меморандум 19. апри­ла 1919. председнику САД, Томасу Вудроу Вилсону (1856-1924), који је на основу података добијених од Пупина о историјским и етничким карактеристикама граничних подручја Далмације, Словеније, Истре, Баната, Међимурја, Барање и Македоније све­га три дана касније дао изјаву о непризнавању Лондонског уго­вора потписаног између савезника са Италијом“.

И читамо на разним странама да је и за границу успостављену према Маџарској, што ће рећи: и у Барањи, понајзаслужнији (ако не и једини заслужан) Михаило Пупин.

А није.

Током априла и маја 1919. године, Пупин је, на позив Вла­де нешто раније успостављеног Краљевства Срба, Хрвата и Словена­ца (СХС), бо­равио у Паризу, с на­ме­ром да њего­вој делегацији помогне у миро­в­ним преговорима. Неки Пупинови биографи, инжењер Ми­ливој Ма­тић из Новог Сада, на пример, пренебрегавајући раз­лику која је, по природи ства­ри, по­ст­о­јала између надлежности краље­в­с­ке Владе и овлашћења ње­них преговарача, записаће, у пе­снич­ком заносу, како је „мудри Никола Пашић схва­тио ситуа­ци­ју и од­мах позвао Пупина у Па­риз, јер витешка Срби­ја, мучки на­па­д­нута од две велесиле, није имала никакве територија­л­не уго­во­ре. Пу­пин је одмах дошао у Париз и развио огромну де­латност, на­ла­зе­ћи се у сталном конта­к­ту са Југословенима и Аме­рикан­ци­ма“.



Пишу тако јер им није могло бити познато оно што ће Павле Ха­џи Павловић, главни секретар Српског православ­ног савез „Србобран“ из Питсбурга, многогодишњи нај­ближи сарадник Михаила Пупина, најсигур­нији сведок тога чина, написати коју годи­ну касније, убрзо по Пупиновом упокојењу:

„Кад ствари наше отаџбине нису ишле глатко на Конференцији ми­ра у Паризу, претседник Владе Стојан Протић посла крајем марта 1919 год. из Београда каблограм проф. Пупину у Њујорк, молећи га да по­могне нашој делегацији у Паризу својом сарад­њом са Американцима. По пријему каблограма, проф. Пупин се размисли мало. Затим, одлучивши се, рече свом десетогодишњем сталном сараднику, писцу ових редова (Павлу Хаџи Павловићу – ИП), да ће и он поћи с њим у Париз и да се што пре спреми за пут првим бродом у Европу. Због мина није било че­сто бродова. Први брод је ишао 31 марта за Ливерпул и проф. Пупин от­пло­ви са сво­јим сарадником, а у Париз стиже преко Лондона­-Фолк­сто­на­-Булоњ-сир-мер-а 10 априла 1919 год.

Претстављајући се претседнику наше делегације, Николи Пашићу, у хотелу Бо Сит у Паризу, проф. Мих. Пупин је рекао:

– На каблографски позив претседника Стојана Протића, похитао сам из Њујорка да моје скромне услуге ставим на располо­жење у вашем озбиљном и тешком раду, а моју одлуку о доласку побудила је славом увенчана српска војска, која је, без обзира на жртве, тако сјајно извоје­ва­ла ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца.

Претседник Ник. Пашић је врло топло примио проф. Пупина и, у по­дужем разговору с њим, дотакао је питање потребног обавештавања америчке делегације о свима стварима које се тичу наших праведних за­хтева у погледу нових граница.

Проф. Пупин упознао се са свима важним питањима и, пошто је на­учио многе ствари које му нису биле познате, отишао је у хотел Кри­јон, где је била америчка делегација, и давао је обавеште­ња о нашим опра­в­даним тежњама“.

Пупинов Меморандум. У аутобиографији из 1923. године, на страни 247, Пупин је о своме раду током Конференције мира у Паризу, посветио свега пет редака, како следи:



„Марта 1919. године југословенска делегација на па­ри­ској миров­ној конференцији позвала ме је у Париз, очекујући да ће моје знање енглеског језика и англо-саксонског менталитета помо­ћи овој делегацији. Провео сам седам недеља у Паризу. Премијер Пашић уверавао ме је да су резултати ове моје акције били добри“. (Пашић је овде назван премијером јер је то он био у вре­ме када је Пупин писао, и објавио, свој животопис).

Мало због „добрих резултата“ („постигнутих пошто је научио многе ствари које му нису биле познате“) а мало, како то пи­ше Павле Хаџи Павловић, „ако има времена“, Никола Пашић (1845-1926) по­звао је Пупина „у Београд да буде гост владе и да размотри(м) ситуацију око ратне сирочади у Србији“, из које је посете, по Пупиновим речима, „проистекло Америчко дру­штво за заштиту срп­ске ратне сирочади“, чији је рад „високо цењен у сваком делу Србије“.

Насупрот Пупиновом безбојном приказу сопственог доприно­са дипломатском труду делегације Краљевства СХС на парис­кој Мировној конференцији, тумачи новије срб­ске ис­торије са пу­но сентименталности уверавају да је Пупин 19. априла 1919. године написао је­дан мемо­ран­дум за америчког председника Томаса Вудроа Вилсона (1856-1924) и да је тај меморандум одлучујуће утицао на доношење одлука Мировне конфе­рен­ције у при­лог југословенској држави.

Како смо видели, Пупин уопште не помиње тај свој меморанд­ум писан за председника Вилсона или, можда, за водеће личности Мировне конференције, а ни његов секретар Павле Хаџи Павло­вић не казује о њему иједну реч. (Ваља знати да су Конференцију мира сачињавали представници двадесет девет земаља које су, да ли стварно или декларативно, биле у рату са Централним силама или су са њима, почетком рата, прекинуле дипломатске односе. Конференција чији је председник био француски председник Жорж Бенжамен Клемансо – 1841-1929 –, састала се у пуном са­ставу свега седам пута, али само као гласачка машина. Шефови делегација Велике Британије, Француске, САД, Италије и Јапана чинили су Веће петорице. „Појачани“ својим министрима спољ­них послова, они су сачињавали Веће десеторице. Прва четвори­ца, без представника Јапана, били су у Савету четворице, али су о свему одлучивали само Клемансо, Дејвид Лојд Џорџ – 1863-1945 – и Вилсон. Шеф италијанске делегације Виторио Емануеле Орла­н­до – 1860-1952 – био је у таквом друштву неприметан).



И не само да Михаило Пупин не помиње свој меморандум (да ли председнику Вилсону, да ли неком од набројаних конференцијских већа), он у својој аутобиографији не помиње ни свој „ве­лики до­п­ри­нос“ срб­ској ства­ри на Мировној конференцији. Да га је би­ло, он такво при­зна­ње н­е би избе­гао да по­ме­не, нити би то умео из­бећи, баш као што није пропуштао, у истој тој аутобиографији, да се надугачко и нашироко хвали својом неизмер­ном физичком сна­гом, успеси­ма у боксу и рвању, спремношћу и да, зарад пове­ћања мишићне масе, у великим количинама тесте­ри дрва и коси ливаде, али и да подучава школске другове који су ку­бурили са грчким и латин­ским језиком, или ма­тематиком. Са­мо је записао да је Ба­на­т, кад је он рођен, припадао Угарској, али да на Мировној кон­фе­ре­н­ци­ји Ру­му­ни „нису мо­гли поби­ти чињеницу да је станов­и­штво Ба­ната срб­ско, на­ро­чи­то у оно­ме крају у коме се налази Ид­вор (у општини Ковачица, у јижном Банату – ИП). Пред­се­д­ник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично (по­знавали су га а нису били прија­тељи, као што то Пупину подмећу његови ро­ман­ти­чар­ски био­гра­фи – ИП) и када су од југо­словен­с­ких де­ле­гата (а не од њега! – ИП) дознали да сам родом из Бана­та, ру­му­н­ски разлози изгу­би­ли су много од своје убедљивости“.

Кад је у питању „до­де­ла“ Ба­ната Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, Пупинов доп­ринос србској ствари могао је бити пона­ј­више психо­ло­шке при­ро­де, али само у очима србске делегаци­је. Јер, што се Баната тиче и разграничења с Румунијом, гранична ли­нија била је исцртана целих тринаест дана раније, још 6. априла, тако да је Пупинов ме­мо­рандум у том делу био закаснео и, због тога, некористан. Истога тога дана објављен је и „извештај број 2“ у коме је био садржан предлог за границу са Маџарском, што значи да Пупиновог утицаја ни у том делу „разграничних“ по­сло­ва није било. На страну труд србских чланова делегације на Миров­ној конференцији да се, мимо одредаба тог извештаја, све тамо до краја јула 1919. године, граница у Барањи поправи у корист Кра­ље­вине СХС. (Делегација СХС изложила је своје пред­логе Вр­хов­ном савету Конференције, а француски председник Клемансо на­звао је то „рискантном тврдоглавошћу у последњи час“). Када се ради о осталим границама, граничним пита­њима и раз­гра­ни­че­њима (у Маћедонији, према Аустрији и према Итали­ји), Пупи­нов допринос, ако га је уопште било, могао се све­сти на подршку оним аргументима којима је србска делегација баратала и које је, према Хаџи Павловићевим запису, Пупин морао научити, ту, у Па­ри­зу, „пошто… му нису биле познате“.

А шта се из те непознатости испилило, биће представљено на наредним страницама, само због то­га што би се, у нормалним околностима, без тих страница могло.

„Скројио границе СХС, а Србији донео Банат“

Београдски дне­вни лист Вечерње новости од 29. септембра 2014. године, посветио је Миха­и­лу Пупину (макар тамо био назван Михајло) специјални додатак на осам страница. Борис Субашић, онај који потписује поменути додатак пози­ва­ју­ћи се на проф. др Предрага Симића, поставља питање шта би са Краљевином СХС уопште било да се у Паризу није појавио Пупин, близак пријатељ с аме­ричким председником Вудроу Вилсоном, толико близак да је Пу­пинова аутобиографија „учила Американце ко су Срби“ и која је „и данас обавезна лектира у САД“ – чисто да би се знало како да блиске и пријатељске Србе „милосрдно“ бомбардују. Па Суба­шић констатује да је „угледни научник убедио врх САД да подр­жи стварање нове државе Срба, Хрвата и Словенаца“, да су „за­хва­љујући њему (то јест Михаилу Пу­пину – ИП) у састав Краљевине СХС ушле Далмација, Барања, Банат и добар део Словеније“, да „ни у једној Југославији Пупинове заслуге за стварање те земље нису истицане“, те да се „његово име ретко и спора­ди­ч­но појављује у историјама Србије у Првом светском рату и доцније зајед­ничке државе“.



Проширујући таква своја размишљања, Субашић и Симић „откривају“ да су „политичари и режимски историчари… помињали (Пу­пи­на) само понекад, када су морали, али су редовно присвајали или пре­ћуткивали његове огромне заслуге за Србију и некадашње заједничке државе, Краљевину СХС и обе Југославије. Међутим, када се сагледају су­ве чињенице са Версајске миров­не конференције после Првог свет­ског рата, лако је уочити да Краљевине СХС вероватно не би било да ни­је било Пупина, а Ру­мунија би вероватно зграбила цео Банат“.

Без обзира на то што је један од Субашићевих циљева да својим чи­та­оцима представи изузетну дипломатску заслугу Пупинову за стварање Краљевства СХС (будуће Краљевине СХС, па Југославије), цела њего­ва прича мора се спотаћи бар на два пута искоришћеној реч „вероватно“ у претходној реченици.

Без намере да се овде бавимо Далмацијом и Словенијом, наро­чи­то Бледом, осврнућемо се, можда и мало опширније, само на оно што се тицало разграничења са Маџарском у Барањи и са Ру­мунијом у Банату. Ако се понекад помене и Бачка – биће то не због Пупина (нико се још ни­је „сетио“ да му у заслугу припише и Бачку али, по правилу да онај ко мо­же више – може и мање, ваља му и њу натоварити, јер он је, како нас увера­вају многи, не само Субашић, „скројио границе СХС“, а у те границе ушла је и Бачка), већ због неизбе­жне чињенице да се она често помиње у паке­ту с осталим чега не би било да њега није било.

Треба знати да је све нерешене проблеме у односима с Угарском, на­ро­чито оне које су се тицале нових граница, Краљевство СХС покушало да реши пре Конференције мира, споразумно са својим северним сусе­дом. Са тим циљем, првих дана јануара 1919. године, пуковник Данило Ка­ла­фатовић (1875-1946) допутовао је у Будимпешту и грофу Михаљу Ка­рољију (1875-1954), маџар­ском председнику, пренео жеље председни­ка србске владе Стојана Про­тића да се пре отварања Конференције мира по­стигне непосредни споразум о свим спорним питањима и да се тако олак­шају будући мировни преговори у Паризу. Карољи је прихватио идеју о раз­говорима, чак и у Београду, али је одбио било какву помисао да новом јужном суседу уступи и најмањи део територије под рани­јом угарском ју­рисдикцијом: граничне проблеме треба да решава Конференција мира а његово, Карољијево, јесте да брани целови­тост угарске државе.

С обзиром на тако искључив маџарски став, разложним се може сма­тра­ти што су србски територијални захтеви прослеђени представ­ницима савезнич­ких држава још пре доласка делегације Краљев­ства СХС у Париз. У тим је захтевима, понекад називаним југо­словенским, а често и „Пе­ши­ће­вом ли­ни­јом“ (јер их је тамо об­раз­лагао ђенерал Петар Пешић – 1871-1944 –, шеф војне миси­је при мировној делегацији Краљевства СХС), било предвиђено да граница буде повучена „на неких 25 км источно од Беле Цркве, 30 км источно од Вршца, око 10 км источно од Решица и на око 28 км ис­точно од Темишвара, па је уз нека кривудања, у основи ипак попут верти­кале везивала Казан на Дунаву са Липовом на Мо­ри­шу. Од Липове (по Пешићевом предлогу, Липова и Арад остали би Румунији – ИП) требало је да скрене нагло на запад, готово под правим углом и, пратећи реку Мо­риш до утока у Тису, да иде испод Сегедина, 15 км северно од Суботице, не­посредно северно од Баје, 15 км северно од Печуја, 20 км северно од Сигетвара и непосредно јужније од Велике Кањиже“.



Гледано из војничке перспективе, може се сматрати логичним што су гранични захтеви према Румунији и Маџарској правдани стратегиј­ским разлозима и неопходношћу да Краљевство СХС заузме најповољ­није од­брамбене положаје у односу на њих. Тако је, на пример, границом према Румунији требало осигурати не само равни Банат него и Београд, а није би­ла без значаја ни потреба „да се осигура долина Мораве од свих могу­ћих оперативних изненађења“.

Насупрот Пешићу, стручњаци у Делегацији заснивали су свој­е кон­цепције о разграничењу не само на стратегијским него и на етничким, ге­о­графским, привредним и историјским чињеница­ма. Тако се и могло до­го­дити да Историјско-етнографска секција, на предлог географа Јована Цвијића (1865-1927), прихвати као начело „да се у целокупном раду за Ко­н­ференцију пре свега и једино руководимо истином, и да цео рад по­ста­вимо на чисту науч­ну, и по томе потпуно објективну основу“. Са своје стране, исто­ричар Станоје Станојевић (1874-1937) тражио је да, све до конач­ног раз­граничења, србска војска не напушта територије које је запосела северно од Саве и Дунава и да што пре консолидује своје позиције у Војводини Србској, све тамо до Баје, Суботице и Мориша. Он је србске аспирације на Банат, Бачку и Барању правдао чињеницом да је „у прав­ној, а особито у економској науци признато право на живот и на потпору оним јединицама које су показале у борби за живот, у слободној економ­ској и интелектуално-културној конку­ренцији, способности и снаге за одр­жање и напредак“. А према ње­говом уверењу, „српски народ у Јужној Угар­ској је показао у борби за опстанак ретке способности и ретку снагу“.

Иако без једнаке теоријске подлоге, србски пројекат нове државне те­риторије према Румунији и Маџарској требало је, дакле, да захвати цео равни Банат, целу Бачку са Бајом и Барању оиви­чену Дунавом, Дравом и, са северне стране, гребеном планине Мечек. Или, како је то Никола Па­шић, после догово­ра у Деле­гацији Краљевства СХС, 7. фебруара 1919, ре­фе­ри­сао свом пре­д­седнику Владе, „у Банату оставили смо три среза на се­ве­ру и западу од Темишвара и то Липовски, Ракајски и Бузјашки, а на југу, поред Дунава, ушли смо у жупанију Крашовску, тако да наша грани­ца почиње између Молдаве и Љубкове, па обухвата Белу Цркву и Вршац и иде северно од Мориша и источно од Темишвара. У Бачкој смо такође оставили на севе­ру два среза Мађарској и то Бајски и Бачалмашки, али тако да Суботица остане на нашој страни. У Барањи имамо највећу те­шк­оћу, јер наших има само 31-32.000 па је тешко повући границу која би имала разлога. Али ипак смо је тако повукли да нам остаје Мохач и да се граница спушта на Драву“.

У односу према Румунима, став у Делегацији био је условљен ста­њем на терену: србска војска повукла се са линије Оршава-Лугош десета­к­-петнаест километара на запад, са могућношћу да се, према ин­струк­ци­јама краљевске владе, ипак повуче још који ки­лометар, „до иза рав­ни­це или гребена планинског, али даље не“.

Разграничење у Банату

Своје захтеве према Румунији, де­ле­гација Краљевства СХС изложила је Врховном савету Миров­не конференције на седници одржаној 31. јануара 1919. године, много пре Пупинове поја­ве, истога дана када је то учи­нила и румунска делегација. Румуни су захтева­ли да у основи разграниче­ња буду савезничка обећања дата у тајном уго­во­ру пред њен улазак у рат (средином лета 1916), док су Југословени инси­стирали на примени етнич­ког принципа. Румуни су тражили цео Банат, сматрајући га недељивом целином, а Југословени су били заинтересо­ва­ни само за равни Банат, до линије која би се могла сматрати природном гра­ницом. Румуни су Тису и Дунав сматрали најбољом природном границом, док су Југословени на ове две реке гледали само као на спону између становништва исте народ­носне масе, србске, на су­протним обалама.



Наравно, решење није одмах могло бити нађено (али не због Пупино­вог изостанка), те је Врховни саве­т Конференције формирао посебну ко­ми­сију и препустио јој да цео про­блем изучи и пред­ложи на који начин да се Румунија и Краљевство СХС раз­граниче. Стога, наредних недеља „југо­словенска“ делегација нај­ви­ше се бавила техничким уобличавањем свога за­хтева, а добила је и једну при­ли­ку да нека допунска објашњења пружи Ко­мисији за територије непосред­но. Несумњиво, радило се брзо, тако да су крајем фебруара стручњаци водећих сила у Мировној конферен­цији већ имали припремљене своје на­црте за будуће разграничење, а 20. мар­та Пашић је известио регента Александра (1888-1934) да је у Комисији за терито­ри­јал­на питања формулисан пред­лог да Србији припадну Вршац, Бела Црк­ва и Велика Кикинда, док би Темишвар био предат Румунији.

Петнаестак дана касније, 6. априла, објављен је извештај о разгра­ни­чењу, у коме је прихваћено гледиште да Банат јесте предмет југосло­венско-румунског спора, али ће он ипак бити подељен између Краљев­ства СХС, Румуније и Маџарске. Образлажући свој предлог, савезнички стручњаци истакли су да су „с највећом пажњом узели у обзир румунску тврдњу да је Банат недељива област и да су доиста утврдили да нема једне линије која би пред­стављала природну границу поделе за ову област, те да је свака демаркација вештачка и прети поремећајем целокупног прив­редног живота. Међутим нагласили су, на југозападу живи веома снажно југословенско становништво (population yougo-slave), које је најтешње по­везано са Београдом. Што се тиче дела територије на левој обали ушћа Мориша у Тису, он је етнички и економски мађарски, а непосредно се везује за Сегедин. С обзиром на овај општи налаз, комисија је сматрала да јужно од Сегедина треба оставити Мађарској једну малу зону, а област Банат поделити између Румуније и Југославије на основу равнотеже броја оног националног становништва једне и друге стране које остаје на туђој територији. Стога је одлучено за решење по коме би око 75.000 Ру­муна остало Југославији, а 65.000 Словена Румунији. Упо­редо с тим, на­сто­јало се наћи и решење које би у највећој могућој мери довело до по­деле саобраћајница. Најзад, комисија се зала­гала да се мањине, било на којој страни да остану, морају реци­прочно заштитити сагласно одредба­ма Друштва народа“.

Предлог за разграничење Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца са Румунијом, онако ка­ко је дефинисан 6. априла, нашао се пред Врховним са­ветом Конфе­рен­ције о миру 1. августа 1919. го­дине, о чему је Де­ле­гација Краљевства СХС 20. јуна званично би­ла извештена нотом генералног секретаријата Мировне конфе­рен­ције. За ову прилику, Комисија је размотрила и три нак­надна србска захтева, али их је све одбацила: аргументи о србској већи­ни у Базјашу нису били убедљиви, србским власништвом у шума­ма Клисуре могу се касније бавити заинтересоване стране непо­средно, а евентуално друкчије разграничење од Жомбоље до Мо­доша (Јаше Томића), зарад прилагођавања потреба постојећег хидротехничког систе­ма и саобраћа­ја између Вршца и Кикинде може се решавати у комисији за режим лука, водених путева и железница.

Румуни су таквом одлуком Врховног савета Конференције мира били незадовољни, те су се „наоштрили“ да узму цео Банат. Влада Кра­љевства СХС, 22. августа, упознала је Конференцију са румунским рас­по­ложењем па је преко своје Делегације у Паризу затражила од савез­ничких влада да своје војне снаге поставе испред румунских, како би се евентуални румунски напад протума­чио као напад на савезнике. У ме­ђувремену, Грци и Чеси пону­ди­ли су војну помоћ Краљевству СХС, али је затегнутост одједном не­стала: ратнички расположена румунска влада поднела је остав­ку а њеној наследници није било до противљења достиг­ну­тој линији. Банатско питање престало је, тако, да се потрже, а ново­ус­по­стављени односи између двају суседа омогућили су да се крају при­веде расправа о разграничењу заснованом на потребама хид­ро­техничког си­сте­ма и железничког саобраћаја од Вршца до Ки­кинде: Краљевство СХС уступило је Румунима Жомбољу, Жам, Чорду, Стари Беб, и Пусту Ке­рестур, као и ненасељену дунавску аду Молдаву, а за узврат добило је Мо­дош (Јашу Томић), Пардањ (између двају светских ратова Нинчиће­во, данас Међу), Шурјан, Велики Гај, Криву Бару и дунавске аде Огради­ну и Плевишевицу. Краљевству СХС припало је још и 1.203 хектара зем­ље дуж гра­нице: у Мокрину 569, у Великом Гају 102, у Кларији (Радојеву) 418 и Шурјану 114. После тога, Народна скупштина СХС могла је 4. мар­та 1924. године изгласати закон о разграничењу са Румунијом.



На крају, из многобројних контаката које су чланови Делегације Краљевства СХС током прве половине марта 1919. године имали с аме­ричким, француским и енглеским стручњацима, било је видљиво да се раз­граничној проблематици приступало веома студиозно, мада се понекад лако наслућивала и њихова спремност на уступке. Ово се нарочито одно­сило на наговештаје да би Ита­лија подржала неке србске захтеве на истоку, уколико би се тиме помогло да спласну србски интереси на јад­ран­ској обали.

И све то, од почетка до краја, без Михаила Пупина.

Разграничење у Барањи
Из србске Врховне команде поте­као је 19. фебруара 1919. године један акт из кога се види да су „о­бавештени наши људи“ упозорили команданта Прве србске ар­ми­је „да се мађарској стати­с­тици посебно не сме веровати у погледу Барање. Зато је војна команда наредила попис и овај је извршен у шеснаест села. Вршили су попис наши ревносни свештеници у Палмоноштору (Белом Манастиру) и Качвалу (Јагодњаку). Попис је вршен и по подацима из црквених књига и по иска­зи­ма бележника у дотичним селима“. Попис је показао да је „југосло­вен­ски живаљ“ у тим селима настањен у апсолутној већини: Срба православ­них било је 5.554, Срба католика (Буњеваца и Шокаца) 9.910, Немаца 7.753, Маџара 1.055, Јевреја 367 и Румуна 83.

Три дана касније, овај акт прослеђен је Министарству спољних по­слова, да би га оно својој делегацији у Паризу послало чи­тава два месеца касније, тек 26. априла. Отезало се са слањем због тога што је у међу­вре­мену пописивано становништво и у север­ним деловима Барање, односно у печварадском и печујском срезу. Показало се да тамо од укупно 71.655 становника има 14.129 Словена, 17.651 Маџар, 38.256 Немаца и 1.649 ос­та­лих, што је за власти у Београду било изненађујуће. У акту је назна­че­но „да је у осталим јужним срезовима словенски живаљ у много већем бро­ју настањен, те је већ сада несумњиво да Словени имају у Барањи ре­ла­тивну већину“.

Наредних дана пристигли су и пописи из осталих барањских срезова и из Печуја, у којима је од укупно 186.342 становника било 71.077 Сло­вена, 50,581 Немац, Маџара 49.899 и 14.785 осталих. Био је то довољно убедљив разлог да се србска влада 28. априла обрати првом делегату Ни­коли Пашићу следећим налогом: „Вео­ма хитно. Лично. Молимо поради­те ако је икако могуће да се од Барање спасе онај троугао који затварају Мохач, Вилањ и Шик­лош. Ту је скоро све наш свет и тај део Барање сав гра­витира Осе­ку у економском погледу… Ту скоро била је и депутација отуда и преклињала да се тај део Барање нама да“. Влада је упозорила да је реч о области у коју би се, ако се укаже потреба, могао пре­се­лити и онај део „нашег народа који иначе мора остати под Мађа­рима“. Исто та­ко, влада је делегацији ставила на знање да се не мо­же прихватити пред­лог Комисије за територије, по коме би гра­ница са Маџарском била по­ву­чена Дунавом и Дравом.

Приспела документација одмах је дата Јовану Цвијићу и Јовану Ра­донићу (1873-1956), историчару, на даљу обраду, а делега­ти су били при­ну­ђени да се овом темом позабаве ослоњени на податке који су им управо стављени на увид. После расправе у Делегацији, одржаној највероват­ни­је 3. маја, Пашић је известио своју владу да ће се барањски случај поново изнети пред Комисију за територијална питања, а као главни аргумент за та­кав потез послужиће бројчано преимућство „србохрватског“ живља пред ма­џар­ским. У складу са тим, стручњаци су за северну границу Бара­ње, од­носно трећу страницу барањског троугла, одредили линију од тачке из­на­д Мохача на Дунаву, до Драве, изнад Печуја. Према подацима Етно­графско-историјске секције (србске), на том је под­ручју живело 75.479 Ср­бо-Хрвата, 48.256 Маџара и 58.459 Немаца, с тим што ове две послед­ње народносне групе не живе у ком­пакт­ним целинама већ су „укључени у словенску масу“, исто као што изнад предложене граничне линије живи око 140.000 Србо-Хр­вата измешаних са тамошњим другонационалним становништвом. Поред тога, и економски разлози упућују Барању на Кра­љевство СХС: везана је за Осек као индустријски центар, а гравитира Бе­ограду „као свом природном центру“.



Елаборат о Барањи предат је Конференцији 12. маја, а четири дана касније прикључен му је и допунски материјал проте Стевана Михалџи­ћа (1861-1941), Барањца, са списком осам „маџар­ских села у Барањи који моле да буду присаједињени нашој држави“.

Да би изложила своје накнадне захтеве, делегација СХС затражила је пријем у Врховном савету. На дневни ред стављено је пет питања, ме­ђу њима и ово о Барањи, што је, како смо већ видели, председник Кле­мансо назвао „рискантном тврдоглаво­шћу у последњи час“. Расправа о тим питањима одржана је 20. маја у Комисији за територијална питања, а србски захтеви у Барањи сведени су на (данашњу) линију од Доњег Ми­хољца на Драви до испод Мохача, који је, исто као и Шиклош, остављен Маџарима.

Без обзира на ову последњу чињеницу, Делегација СХС наредних не­колико недеља посветила је изучавању низа меморандума пристиглих из Барање, северних делова Бачке и Баната, који су, сваки на свој начин, образлагали потребу да се ти крајеви прикљ­у­че Краљевству СХС. Био је ту и један меморандум маџарског ста­новништва из Барање којим је тражено да се продужи „српско-хр­ват­ско-словеначка окупација“, несум­њи­во мотивисан жељом да се Барања спасе тек успостављене бољшевичке власти маџарског револуционара Беле Куна (1886-1939) и страхом да ће после повла­чења србске војске ова област доживети економски слом.

И све то без Михаила Пупина.

Коначно, предлози за разграничење Краљевства СХС са Маџар­ском нашли су се пред Врховним саветом Конференције о ми­ру 1. августа 1919. године, у исто време кад и предлози за разгра­ничење са Румунијом. Граница у Барањи, „од тачке у којој српско­-хрватско-словеначка и маџарска у Бачкој сече основни ток Ду­нава… усмерена у југозападном правцу… до секундарног рукавца Драве у тачки која ће бити изабрана… на око 10 км од Доњег Михољца“, успостављена је релативно лако, бар из два разлога:

1. Стручњаци у Комисији за територије имали су у виду чињеницу да је Краљевство СХС одустало од захтева за Шомођ и да се задовољило коп­неном линијом од Драве до тачке на Дунаву ода­кле се наставља гра­ница у Бачкој; и

2. Сама Комисија за територије напустила је свој првобитни предлог да се разгранична линија успостави Дунавом и Дравом, због тога што је ток тих двеју река нестабилан и није погодан за политичку границу.

И све то, од почетка до краја, у данима када Михаила Пупина није било у Паризу. А да је он претходно ишта утаначио са својим блиским при­ја­тељем Вилсоном, комисије оформљене у Конференцији мира не би се србским захтевима ни замајавале. Ни комисије, ни Делегација СХС, ни многи пописивачи, ни бројни састављачи различних меморандума…

Наставиће се…

Илија Петровић



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.