Конференција мира у Паризу и Михаило Пупин – 2. део

Пупинов култ брозовскога типа
Иако је све то баш тако, у србској јавности још увек се, упорно, протурају „култне“ тезе налик оној коју смо слушали четрдесетак бро­зовских година: да није Миха­ила Пупина било – не би ни нас било.

Једну прилично свежу по­твр­ду такве логике „личнога култа“ налазимо у београ­д­ским Ве­че­р­њим новостима од 11. маја 2014. године, у тек­сту Р(ада) Дра­говића под насловом „Научник скројио држа­ву“, над­насловом „Ми­хајло Пупин, осим у науци, имао ве­ли­ке заслуге за исцртавање гра­ница на Балкану и истицао се сво­јим па­трио­тиз­мом“ и поднасло­вом „Захваљујући Пупину Краље­вина СХС од­бра­нила територије“.

У једном делу, тај текст гласи:

„Највеће заслуге за исцртавање граница новостворене Краљев­ине Срба, Хрвата и Словенаца на мировној конференцији у Паризу 1919. го­дине припадају – научнику Михајлу Пупину. Без његовог ауторитета и дипломатске вештине нова држава на Балкану остала би без готово целе јадранске обале, Баната, Барање и Међумурја, као и Македоније која је требало да се подели нау­штрб Србије. Велико је питање и да ли би Блед и Триглав данас били у саставу Словеније.

Српска делегација у Паризу имала је тежак задатак да за чојаним столом одбрани победу стечену на бојишту. Захваљујући уг­леду који је у САД и код председника Вудроа Вилсона уживао велики научник, нова јужнословенска краљевина добила је подршку ове земље и извојевала вели­ку дипломатску победу. Да се то није догодило, велики делови дана­шњих територија Србије, Хр­ватске, Словеније или Македоније били би припо­јени Румунији, Бугарској, Аустрији, Италији…

Епизода са париске конференције, која је и формално прекројила Ев­ропу, само је једна од политичких битака које је водио Ми­хајло Пупин. Ди­пломатске мисије, које су досад биле у сенци ис­тицања његових науч­них заслуга, истражио је и сместио у корице књиге под насловом ‘Звоно слобо­де’ публициста Жељко Шајн. Мо­но­графија, која ће ускоро бити про­мо­висана на великој свеча­ности у београдском Народном позори­шту, баца ново светло на Пупинову улогу у великим историјским деша­вањима“.

Што пропусти Михаило Пупин…

Када је већ Пупин пропу­стио да исприча чиме је и у којој мери помогао србској (југосло­вен­ској) ствари на Конференцији у Паризу, ту „празнину“ много је информативније и „убедљивије“ попунио већ помињани Ми­лан Јевтић који у Банатском гласнику пише и следеће:

„Задатак америчких стручњака (које је, наводно, још 1917, окупио председник Вилсон – ИП) био је да проуче и најмању ситницу о којој ће би­ти речи на тој конференцији. Проучавани су не само ис­торија, етноло­ги­ја и географија појединих земаља, него и сваки спис, свака књига поли­ти­чког карактера која се односи на та питања… Посло­ви су били тако уде­шени да, на пример, председ­нику Вилсону није по­треб­но да загледа у зе­мљописну карту при решавању граница. Он је имао само да запита сво­је стручњаке о томе да лије то природна национална граница, да упита другог стручњака свог како та граница стоји с обзиром на евентуалну од­брану од освајачке навале. Трећи стручњаци имали су да кажу како би та­ко и тако повучене границе утицале на велике објекте за сузбијање по­плава и других непогода… Пупин се обратио свом старом при­јатељу пу­ко­в­нику Хаусу (а не блиском пријатељу Вил­сону, са којим се, по свој при­лици, у Паризу није ни срео! – ИП), да му помогне у овом послу, а овај му је од­го­ворио: ‘На што год ви нагово­ри­те наше стручњаке, ми ћемо при­ста­ти’. Тај дух вејао је на тој конференцији“.

Уз Јевтићеву (произвољну) тврдњу да је Вилсон још 1917. упослио своје стручњаке да се на будућој Мировној конференцији ба­ве међуна­родним границама и оним што би уз то могло ићи, треба знати да су Сједињене Америчке Државе у рат с Аустроугарском ушле 4. децембра 1917. године, али и да је, у исто време, Вилсон гаран­товао Аустроугарској да се неће мешати у њене унутрашње ства­ри нити у њено евентуално унутрашње преуређење.

Месец дана касније, са Вилсоновим ставом да подела Аустроугарске није ратни циљ, сагласио се и енглески премијер Лојд Џорџ, рекавши још да се мир у том делу Европе може осигурати само уколико све аустроугарске народности које то желе добију ствар­ну аутономију, на демократским принципима.

И тако, док су чланице Тројног споразума (Антанте) разматра­ле иницијативе за склапање сепаратног мира с Аустроугар­ском, председник Вилсон формулисао је мировни програм и 8. ја­ну­а­ра 1918. године, у четрнаест (14) тачака, изложио га пред америч­ким Конгресом и Сенатом.

Месец дана касније, 11. фебруара, Вилсон је пред Конгресом ре­као да питање народа у Аустроугарској није само њена унутрашња ствар и да је у интересу и Европе и човечанства да наци­о­налне тежње тих народа буду задовољене. Даље разрађујући тај свој став, он је објаснио да се применом 10. тачке његовог миров­ног програма, која је гласила да „народима Аустроугарске, чије место међу народима желимо видети обезбеђено и зајемчено, даће се најшира могућност за аутономни развитак“, Аустроу­гар­ска може придобити за закључење сепаратног мира, а да би то било праведно и према словенским народима. Иако је добро знао да таква политика ни по чему не може одговарати словенским на­родима у Аустроугарској и заступајући искључиво америчке ин­те­ресе, Вилсон није узмицао: и даље је дослед­но бранио опстанак Хабзбуршке монархије, а мировни споразум са њом видео је као могућност да се Немачка порази и потпуно изолује.

Догађаји на европским ратиштима развијали су се мимо Вил­сонових очекивања, тако да је он тек 28. јуна 1918. године изрекао да више не треба имати обзира према територијалном интегри­те­ту Аустроугарске царевине и да „све сло­венске расе треба да буду потпуно ослобођене од немачке и аустријске власти“.

Пријатељство и школско другарство

Сви који су се на срб­ској страни бавили Пупиновим заслугама у Конференцији мира у Паризу истичу да су оне, понајвише, биле последица Пупиновог познанства, прија­те­љ­ства и школског другарства са председни­ком Вилсоном, а не­што мање и познанства и пријатељства с америчким министром спољних послова (државним секретаром) Робертом Лансингом.

Пупин и сам „признаје“ да су њега познавали (а не он њих!) амерички пред­седник Вил­сон и државни секретар Роберт Лансинг (1864-­1928), али је извесно да није био близак са њима, нити је, како се то може про­читати код овлашћених тумача Пупиновог лика и дела, с њима био у при­јатељским односима, још мање, како то пише Александар Маринчић (1933-2011), да су Вилсон и Пу­пин били „школски другови“.

Нису могли бити школски дру­гови, пошто се Вилсон, по навод­у Пупиновом, на Принстон уписао 1875, док Пупин тада, како то казује Енциклопедија Ју­гославије, „најпре ради на једној фарми близу Њујорка као чувар стоке, за­тим у граду као ложач казана, перач кола итд. Доцније, као фа­брички радник, успева да уште­ди нешто новаца и да сло­бодно време користи за учење. Тако завршава гимназију и сеп­тем­бра 1879 одлично полаже пријемни испит на Колумбија уни­верзи­те­ту“.

Оно што је несумњиво, јесте да је Пупин де­се­так дана систематски изучавао документацију којом је распо­ла­гала Делегаци­ја Краљевства СХС, после чега је, „у врло те­шкој ситуацији по границе Југославије… упутио мемо­ра­ндум председ­нику САД (за­пр­а­во: Конференцији – ИП) 19. априла 1919… о историјским и ет­нич­ким ка­ракте­ри­сти­кама гра­нич­них подручја Далмације, Сло­ве­н­и­је, Ист­ре, Бана­та, Међумур­ја, Барање и Македоније“. То је, како то тумаче заљубље­ници у Пу­пинову „дипломатију“ а потом и они који верују у све што су јед­ном негде чули или прочитали, „до­при­н­е­ло да Вил­сон да изјаву, све­га три дана касније, о непри­знавању Лон­дон­ских уго­вора саве­з­ника са Италијом“.

О томе да Пупин, примера ради, није био пријатељ са Лансингом, посредно може сведочити рад Драгољуба Живојиновића под насловом Црногорска мисија у САД 1915. године, објављен у Гла­с­нику цетињских музеја, ЏИИ књига, Цетиње 1979, у коме се говори о напору већег броја појединаца и група да се чланови те Мисије ослободе од законских прогона и суђења. Наиме, Сједињене Државе све до пролећа 1917. године доследно држале не­ут­ралности у Великом рату, што је црногорској Мисији била стварна и једина сметња да, за попуну својих војних јединица на цр­но­гор­ском ратишту, по Америци купи добровољце пореклом из тада­шњи­х крајева под аустроугарском влашћу. У том кругу заин­те­ре­сованих да се нађе правно решење за судбину похап­ше­них цр­ногорских „мисионара“ налазио се и Роберт Лансинг, аме­рич­ки државни секретар за спољне послове, човек који је „у ев­роп­ском рату видео погодно средство за остварење америчких државних интереса“ и који је концепцију америчке неутралности уоблича­вао тако да она буде „веома благонаклона према савезницима, а неповољна за Централне силе“. Пуна четири месеца вођено је правно и дипломатско надмудривање око насталог спора – у коме је Лансинг био незаобилазна личност –, а Пупин, и сам „до грла“ у целом случају, ниједном није тражио помоћ од Лан­синга који га је „познавао“, још мање од Лансинга наводног пријатеља; по­моћ је тражио од бившег америчког председника Теодора Рузвелта (1858-1919).

Пупиновим доприносом србској ствари током Великог рата и личним познанством са Вилсоном и Лансингом баве се и Владимир Гречић и Марко Лопушина, па кажу:

„Пупин је остао у историји забележен не само као професор и науч­ник, већ и као друштвени радник и патриота обе домовине, а изнад свега понос народа из којег је потекао. Наш народ је неизмерно задужио сво­јим хуманизмом и родољубљем, особито заслугама које је стекао као по­часни генерални конзул Србије у Њујорку, председник Српског народног савеза у САД, организатор у прикупљању материјалних средстава, опре­ме и медицинске помоћи, као и добровољаца из САД за Први светски рат, као и на Мировној конференцији у Паризу. За време педесето­днев­ног ра­да у Паризу, Пупин је много допринео томе да сви чланови аме­ричке делегације потпуно разумеју југословенске тежње и жеље. Стога је Пупин својим личним познанством с председником Вил­соном и мини­стром спољних послова Лансингом, допринео да се границе Југославије што повољније повуку и да у састав државе СХС уђу Далмација, западна Словенија, део Славоније и Барање и његов родни Банат“.

Као и Лопушина и Гречић, Пупиновој улози у купљењу добровољаца за помоћ србској војсци и други његови биографи при­д­а­ју превелику важност. Показаће се то и крајем децембра 1916. го­дине, када је и одзив „југо­сл­о­венских“ добровољаца, и хрват­ских и слове­нач­ких, био према­ли. Таквом њиховом располо­же­њу, ба­рем делимично, доп­р­и­нео је и Пупин, који је био вр­ло скептичан према доброво­ља­ч­кој акцији. У писму од 22. деце­м­бра 1916. годи­не, упућеном Ју­госло­венском одбору у Лондону, он изражава своју неверицу у гла­сове „са више страна да постоји жеља код Југосло­вена у Ен­гл­е­ској и Француској да се у Америци тра­же југосло­венски доброво­љ­ци“, јер не верује да би успешни Југо­сло­ве­ни у Америци оставили сво­је послове и кренули у рат. Такво схватање у потпуности одго­вара ономе које су почет­ко­м те исте године, по­сле повлачења србске војске на Крф, изрицали најистакнутији интелек­туалци и државници Србије, више оптерећени формал­ним дефиницијама др­жа­ве него познавањем сопств­е­ног народа и његовог духа. Тако, на при­мер, Јован Жу­јовић (1856-1936), пред­седник Србске краљев­ске ака­демије од 1915. до 1921. године, пи­тао се „ко ће хтети да буде добр­о­вољац у једној сломљеној, изнуре­ној вој­сци, ко може имати ве­ру у једну пропалу државу?“

Доцније, 5. фебруара 1918. године, потпуковник Милан Прибиће­вић (1876-1937), главни секретар патриотског удружења „На­ро­д­на одбрана“, шеф србске војне мисије за купљење добровоља­ца у Сједињеним Државама, пише ђенералу Михаилу Рашићу (1858­-1932), србском вој­ном изасланику при француској Врховној ко­ма­нди, да му у деловању „нај­већа смет­ња… долази од профе­со­ра Пупина и његове околине“.

Што се „околине“ тиче, Прибићевић се највише осврће на писање њујоршког „Српског Дневника“ чији уредник Милан Јевтић „стално истиче Пупина и напада његове противнике а написао је и књижицу ‘Мала Србија’… Поред све моје молбе да не пишу донео је тај Јевтић о мени велики чланак са алузијама на моју мисију“.

Прибићевић још пише да се Пупин, као председник Народне одбране, основане с је­диним циљем да свим средствима помогне Србију у њеном рату про­тив Ауст­роугарске, „показао хладан, индиферентан и непр­е­ду­зимљив“, испуњавајући тако број­не захте­ве својих сарадника „да би био неопростив грех извла­чи­ти омладину на фронт, где је наш народ дао доста жртава по њиховом мишље­њу … и да је много ко­рисније за Србију и наш народ ако после рата за г. Пупином у Аме­рици (буде) више хиљада гласача, ко­ји би крозњего­ва уста могли став­љати америчкој влади захтеве у корист Ср­бије. Све ово је само варка која може обманути амбициозног чо­века, а у самој ствари ово је борба само за опстанак неколико љу­ди, који су у стању по­низити се до невероватноће, да би себи ос­и­гурали што лакши жи­вот“.

Са овим се Прибићевићевим разлозима може довести у везу и једна Пупинова пору­ка упућена србском исељеништву у Сједињене Државе на самом по­четку Балканског рата (1912):

„На ноге Срби браћо – слава вас зове!

Судбина српског народа решава се. Наша јуначка браћа у Србији и Црној Гори заклињу се данас да ће жртвовати живот и све за част и славу српског имена. Сваки честити Србин готов је данас да жртвује све у суд­боносној борби, која је пред нама. Амери­кански Срби далеко су од бојног поља, али нису далеко од бор­бе; не бори се само онај, који пушком пуца и мачем сече, него и онај који се жртвује за сретства у борби. На ноге Срби браћо широм Америке, Српство вас зове у помоћ!

Чланови Савеза Сједињењих Срба Слоге, Српског Православног Са­ве­за Србобрана и Српског Црногорског Савеза, пред вама је данас света дужност; нека свако братство сазове одмах ванред­ну седницу, да сваки члан уплаћује по један долар месечно за Цр­вени Крст у Београду и Це­тињу. Нека свако братство избере одбор за к­упљење прилога од српске браће, који нису чланови ниједнога Саве­за. Новац нека се шаље на мене са именима прилож­ника и ја ћу бити одговоран за све (истакао ИП). Сваки цент ће отићи тамо где је намењен и то половина у Београд, а половина на Цетиње.

Браћо, мала је то жртва, коју вам ја предлажем, а помоћ ће би­ти ве­лика. Покажите да сте челик Срби, па ће вам се име прославити, јер ћете приложити у славу српске светиње, у славу бор­бе за српску част и српску слободу“.

Уочљиво је, дакле, да Пупин за Србију и Црну Гору тражи искљу­чи­во новчану помоћ, док о купљењу добровољаца и не разми­шља премного. Србском свету морало је то бити сумњиво, због чега су се од Пупина многи одвојили а део њих, због сумњи у ње­гов „ма­теријализам“, постао му је отворени не­пријатељ.

Према Прибиће­вићевом извештају писаном 5. де­цембра 1916. године Пупинова незаинтересованост пре­ма срб­ск­и­м националним пословима огле­дала се и у његовом односу пре­ма сопственом почасном србском конзулству. „Што се тиче консулата, он као и да не постоји. Њиме управља Павле Ха­џи Павловић, Пупинов се­кретар, а Пупин скоро у њ и не улази. Не улазе у њ ни Срби сем пупиноваца, а од Американаца нико и никада“. Отуда, мора се сма­трати разум­љивим што исти извештај сад­р­жи и полу­ре­ченицу да „Пупинов утицај није на савезничку дипло­мацију ов­де велики“.

Као и Гречић и Лопушина, и остали Пупинови биографи све његове „дипломатске“ и друге србске националне успехе „правдају“ наводним „личним познанством с председником Вилсоном и мини­стром спољних послова Лансингом“, школским другарством и пријатељством. А да заиста није био Вилсонов школски друг, да није са њим био пријатељ, те да се са њим није премного ни позна­вао, све­дочи и сам Пупин својим писмом Хинку Хинковићу (1854­-1929), чла­ну Југо­сло­венског одбора, писаним 22. сеп­тембра 1916. године, у ко­ме се председ­ник Томас Вилсо­н, изабран на то место као кан­дидат Демократске странке, и не помиње, већ се позива на неке своје несигу­рне везе (обећано му је, чим га убеди), са бившим ре­публикан­ским председником Рузвелтом:

„Аустрија живо ради преко својих консула и њихових агената, преко католичког клеруса и преко плаћених новинара, да спре­чи ширење југо­словенске идеје међу Хрватима и Словенцима, па чак и међу Србима… Али ја сам уверен… да ће успех у будуће бити све лепши када се… (по)ку­пе међу многобројним српским, хрват­ским и словеначким братствима резолуције, у којима ће се тражи­ти да се Југословени у Аустрији саједине са Србијом. Те ће резо­луције бити употребљене да упливишемо на ко­ми­сију, коју ће на сваки начин послати американска влада на конгрес мира.

У конференцији са г. Теодором Рузвелтом, бившим председником Уједињених Држава, а садашњим вођом републиканске партије, обећано ми је да ће г. Рузвелт а са њиме и цела репу­бли­канска партија изјавити пре­ко штампе да је жеља американског на­рода да се сви Југословени саје­дине у једну јединствену неза­ви­сну државу. Уверен сам да ће то обећање бити испуњено чим убе­дим Рузвелта да југословенски народ то заиста и же­ли“.

Извесно је да Михаило Пупин ни једном једином речју није поменуо своје „пријатељ­ство“ са председником Вилсоном и заједни­чке школ­ске дане, чак ни онда када је у Панчеву, 1919. године, свечано обе­лежаван „Дан Вилсо­на“, и када је он, замољен да изго­вори штогод о Вилсону и Амери­ци, ре­као и следеће:

„Председник Вилсон је идеалиста, и тај његов идеализам ја дубоко поштујем, дивим му се. Али свечано поричем да је тај његов идеализам са­мо ‘оаза у безграничној пустињи материјализма’, ако се подразумева да су и Сједињене Државе један део те без­граничне пустиње. Ја верујем да се израз ‘материјализам’ не сме примењивати на Америчке Сједињене Државе… На западном фронту било је два милиона америчких бораца… Америка не тра­жи ни земље ни градове, не тражи ни овлашћења да се наметне за тутора туђим крајевима; не тражи ни велике ратне одштете… Без икаквих ограда тражи правичност за мале народе.

Неки од наших савезника, када је дошло до густог, ставили су на па­зар југословенску Далмацију, Истру, Корушку и Ријеку. Америка је дана­с једини несавитљиви заточник ваших југословен­ских права на те краје­ве… Амерички мужеви и жене трчали су на све фронтове и ту, у сред раз­них опасности и непогода, пазили и неговали ваше болеснике и ра­ње­нике. Хранили су гладне, босе и голе, обували и одевали. И чинили су то пре но што је Америка ступила у рат. Да ли је потребно да вам нагла­ша­вам: како је она америчка мисија, 1915 године, спасла Србију од језиве пу­сто­ши страшнога тифуса и да неколико Американаца, жртава ове не­ма­ни, лежи данас сахрањено на српским гробљима?… Зато нека иде­али­зам председника Вилсона, у очима вашим, увек значи само јед­но – идеа­лизам Америке“.

Без обзира на толику Пупинову американску самоувереност, али и заблуду да „Америка не тражи ни земље ни градове, не тражи ни овлашћења да се наметне за тутора туђим крајевима“, ваља рећи да се Американци нису баш претргли „трчећи на све фронтове“. Ако је било храњења, обувања и одевања – били су то појединачни подухвати, а Пупиново „наглашавање“ да је нека „аме­ричка мисија, 1915, спасла Србију од језиве пустоши страшнога тифуса“, може се прихватити тек као преголема неистина, или из­мишљотина једног самохвалног прирођеног Американца.

Јесте да су бројне медицинске мисије дошле са стра­не, неке и из Америке, да помогну у лечењу оболелих од пегавог тифуса (било је и оних који су у том подухвату умрли), али је једина истина да је епиде­мију пегавог тифуса у Ср­бији зауставила енглеска војна мисија коју је од 15. фебруара до 10. јуна 1915. године пред­водио др Вилијам Хан­тер (1867-1937), упра­в­ник епидемиолошке клинике у Лондону, мисија која је у Србију послата с изричитом наредбом да се не бави лечењем оболелих, већ да своје деловање усмери на превентивни рад, мерама „згодним по једно­ставности и масовној примени, којим се ширење епи­демије може зауставити и тиме ола­к­шати притисак на болни­це“. Неке од мера биле су: оба­ве­з­на пријава оболелих, њихова изолација и „одвашљивање“ у болницама; формирање јавних дезинсекционих станица; форми­ра­ње импровизованих парних дезинсекционих буради званих србска бурад; формирање санитетских возова за дезинфекцију; прекид железничког саобраћаја; укидање војничких одсустава. Резултат свих тих активности био је радикалан преокрет у борби про­тив пегавца и вашљивости, тако да је епидемија завршена већ 17. ма­ја; мисија је могла из Крагујевца кренути према Енглеској 10. јуна, а из Солуна 14. јуна 1915. године. (У другим земљама које су се суочиле с тифусном епидемијом, у Ру­сији, Аустрији, Бугар­ској, Пољској, Румунији, стопа обољевања одржа­вала се током целог Великог рата).

Када Пупин каже да су Американци „хранили гладне, босе и голе, обували и одевали“ Србе и за време своје неутралности, он „заборавља“ (и не казује) да је неки месец раније, како то сведочи Јелена Лозанић, у Амери­ч­ком одбору за помоћ Србији најпре прихватио наум да прикуп­љеним новцем треба купити и „послати храну, лекове, одело, бол­нички материјал“, да би само два дана ка­сније променио ми­шљење и пред­ложио „да се не помажу деца, већ да се новац употреби на подизање је­дне пољопривредне школе“. (Узгред, Пупин се противио подизању Универзитетске библиотеке средствима из Карнегијеве фондације, сматрао је кориснијим да се доврши зграда Србске краљевске академије).

Пупинови односи са сународницима

Са гледишта Пупинових биографа, „Михаило Пупин је у себи ускладио два животна циља – ‘амерички сан’ о успеху и бо­гатству и ‘национални идеал’ о сло­боди“. И, даље, Пупин је „међу нашим исељеништвом у Америци радио на усаглашавању нацио­нал­них и демократских идеала, те је, стога, он „крупна историјска личност којој (Срби) трајно дугу­ју… за крупан допринос у оства­рењу својих виталних националних циљева“.

Истина је потпуно друкчија: Пупин је готово цео свој „политички“ живот у Аме­ри­ци про­вео у су­ко­бима са својим сународни­цима, да би тек 7. ап­ри­ла 1921. године, у време када је Пупин био врло жив и могао се бранити, Срп­ско коло, лист намењен срб­ском се­ља­штву, на 4. страни, под на­с­ло­вом „Једна радосна но­вост“ и са потписом М. Јанковић, објави­ло да је све­му то­ме дошао крај:

„Давно очекивана жеља Срба у Америци остварена је. Сједини­ли се савези ‘Србобран’ и ‘Слога’… Овај чин америчких Срба за похвалу је са две стране. Прво, сјединила се браћа, која су наху­шкањем себичне госпо­де, чак постајали и међусобни непријате­љи. Тако је нестало и тога непри­ја­тељства, која су нам свуда сме­тала. Осим овог великог успеха, постиг­нут је овим сједињењем и други велики успех америчких Срба, надни­ча­ра.

Амерички Срби, надничари, ослободили су се једног опасног тргов­ца са радничким жуљевима, ослободили су се проф. Ми­хајла Пупина, ко­ји нас је тровао најгорим отровом пуних једанаест мјесеци (треба да сто­ји: година – ИП). Тај опасни отров био је за­вађање два рођена брата, два мукотрпна јадника, два неука бивша сељака, сада фабричког изнемоглог надничара. Јест, пуних једа­на­ест година, за своје личне интересе, Михај­ло Пупин је уживао ако се два рођена брата заваде и покрве.

И што је најстрашније, ми смо се тешко ослободили овога професора, трговца са радничким жуљевима. Знао се он највештије нама улагивати. Имао је своје људе међу нама, који су га увек сла­вили и величали. Имао је своја два листа овде, а један у Банату (Банатски гласник – ИП).

Но последња конвенција савеза Слоге разголити га потпуно. Тамо је притеран био до зида и даље није могао. Тамо је свима на­ма пљунуо у ли­це, зацерио се и рекао, да он неће уједињене Србе у Аме­рици, јер ће се ти­ме открити његова недела, његова гнусна трговина са радничким жу­ље­вима.

Савез Слогу је толико задужио да би морао пропасти. Савез Слога је оправљао, плаћао кирију, удешавао тако звани Српски Дом у Њујорку, а кад се погледало у грунтовници тамо се прона­шло, да то није Срп­ски Дом, него властита кућа Михајла Пупи­на. На ту Пупинову кућу ‘Сло­га’ је потрошила преко 30 хиљада долара и још у њој плаћала кирију.

Савез Слога је купио штампарију за осам хиљада долара за свој по­сао. А­ли, пронашао је Пупин, да се не исплати држати ту штам­па­рију, јер је он Пупин на друго име почео своју штампарију, у коју је однешено све бо­ље што се могло из Слогине штампарије.

Тако је под управом М. Пупина савез Слога остао без штампа­рије, мо­рао је штампарске послове огромном сумом плаћати Пу­пиновој штам­парији. Само за 4 последње године био је рачун близу 50 хиљада долара. И још је морао савез Слога да плаћа ки­ри­ју за просторије, где су били сме­штени упропашћени остаци ње­не штампарије.

Силни чланови савеза Слога беху овде без породица. Породи­це су им ту у Европи. За време рата, тај новац, тих наследника у Европи, био је сме­штен у зајмове и у готовом новцу у банкама. Су­ма тих наследника бли­зу је 400 хиљада долара.

Да би тај новац М. Пупин могао преко себе изаслати у Европу, от­ворио је он неку банку. И пре конвенције већ је слао новац наследницима. Али, не у доларима, него у динарима. А како нико није знао каква је вред­ност новца, Пупин и његова црна камарила спремили су се у велико, да ће њима пасти у део, да тај новац сав испошаљу у Европу. Рачуна се да би, према њиховом проценту, ко­ји они узимају у банци, Пупин зарадио неких 100 хиљада долара. Али свесни делегати Савеза то одма обу­ста­више.

…Тешко нам је било свладати овога трговца-професора, јер смо сви држали, да он није у тој трговини главни. Али, кад дохвати­смо и проучи­смо ону лепу народну: с главе риба смрди, видесмо, да је само Пупин једи­ни остао да смета нашем напретку и бољит­ку, јер је трговац са раднич­ким жуљевима и противан сваком сложном раду Срба.

Но данас је он побеђен. И то потпуно… Сједињени наши са­вези за­пе­ча­тише политичку раку Мише Пупина, из које се више ника­да дићи неће“.

Несумњиво, банка на коју се ова вест односи тиче се Срп­ско­-американске банке чији је директор (негде га зову: гувернер) био Павле Хаџи Павловић. Он, као најближи Пупинов сарадник, Пупи­нов секретар, морао је спадати у групу оних „неколи­ко“ који су се, према ономе што је 1. октобра 1918. године Срдан Гајић писа­о срб­ском Министарству спољних послова, борили „само за опста­нак… да би себи осигурали што лакши живот“.

Извесну потврду таквом размишљању налазимо и у приповести о згради Етнографског музеја у Београду, грађеној за Берзу (glassrbije.org/privreda/zgrada-etnografskog-muzeja), за коју се каже да ју је пројектовао „чувени београдски архитекта Александар Ђорђевић, који је важио за миљеника престоничке елите… Нека­да је његов хонорар (био) и до трећине трошкова градње кућа, али богаташи нису штедели пара. Председник српске владе Ми­лан Стојадиновић наручио је кућу код њега, као и најбогатије срп­ске породице Илић, Теокаревић, затим директор Српско-америчке бан­ке Павле Хаџи Павловић… и други. Куће су грађене на про­стору Дедиња, Сењака и Топчидера у новом стилу и лукс градњи, скривене у шуми чаробних брегова Београда“.

Врло скроман

Првог децембра 1933, поводом наводне седам­де­сет пе­те годишњице Пупиновог рођења (јер их је човек тада имао свих седамде­сет девет), у Матици српској у Новом Саду одржана је св­eчана сед­ни­ца, а главни говорник био је већ помињани Миливој Матић. Његов славослов, објављен годину дана касније у Матичином Летопису, на више од осам страна, овде ће бити представљен са свега четр­десетак редова:

„Живот нашег великог Војвођанина, Г. Д-ра Михајла Пупина, исто је што и живот Војводине… На Мировном конгресу у Па­ризу, Михајло Пупин стекао је бесмртне заслуге за целу Југосла­вију својим меморан­думом Вилсону. Српском народу у Војводини служи на највећу част… Његова особа је оличење наше народне способности… Судбину Великог рата решава Америка у корист по­тлачених, а за зеленим столом даје ве­лики Вилсон прилике свом професорском колеги Михајлу Пупину, да сво­јим мишљењем и саветом допринесе решењу многих питања у нашу корист…

Михајло Пупин умео је својом личношћу и својим целим бићем да свуда и на сваком месту прикаже у најлепшем виду наш ју­гословенски на­род, а пошто се он никада није одрекао припадно­сти том малом на­роду… сасвим је природно да је Вилсон у њему и тражио и нашао најбо­љег са­ветника за решавање многих југо­ловенских проблема. Поред великог Вилсона нашао се дакле као десна рука за наше ствари Михајло Пупин… Његовој речи веро­вали смо ми, али његовој речи веровао је и неумрли Вилсон. На тај начин, дошао је наш земљак Војвођанин у по­ложај да игра знамениту и историску улогу у заокруживању граница Ју­г­осла­вије…

Он нас је задужио својом сарадњом на конференцији мира у Паризу. Наша делегација на Мировној конференцији у Паризу… суочила се са тра­гичним тешкоћама. Ове су потицале из уговора, које су са великим савез­ни­цима имале Румунија, у погледу Баната, и Италија, у погледу Далма­ције, Истре и делова Словеначке. Ру­му­нији је обећан цео Банат до Тисе, Ита­ли­ји пак цела Далма­ција, цела Истра и знатан део Словеније. Иначе, и сами Амери­кан­ци сма­трали су, да би према Мађарској била на­ша најбоља гра­ница Дунав и Драва. Претседник Вилсон у својим одлука­ма осла­њао се на извештаје стручњака, који су питање проучили… Мудри Нико­ла Пашић је схватио ситуацију и одмах је позвао Пупина у Париз, јер ви­те­шка Србија, мучки нападнута од две велесиле, није имала ни­как­ве тери­то­ријалне уго­воре. Пупин је дошао одмах у Париз и раз­вио ог­ромну де­ла­т­ност, налазе­ћи се у сталном кон­такту са Југо­словенима и Американци­ма… У Паризу упутио је на основу темељ­них и објективних информација, добивених од срп­ских, хрватских и словеначких научења­ка, меморандум претсед­нику Вилсону, који је на овога учинио такав ути­сак, да је Вилсон одрекао да призна важност уговорима, које су Румунија и Италија пре сту­па­ња у рат склопиле са савезницима… Овом сарадњом Пупиновом спасе­ни су за Југославију српски делови Баната и Ба­рање, даље Међумурје, Далмација и западни делови Словеначке“.

Показало се да је, иако у дубокој старости, Пупин пажљиво пратио шта се о њему пише у Југославији ( знао је, дакле, и шта је писало Српско коло), тако да је Матић могао бити обрадован писмом које му је стигло из Америке. А у томе пи­сму, између оста­лог, пише да се „пре Вас врло мало писало у Југославији о моме раду на париској Мировној конференцији. Мој рад на тој конфе­рен­цији много је боље познат Американцима него Југословени­ма, мада се пок. Пашић о њему врло похвално изражава у његовим писмима пок. Стојану Протићу. Не знам зашто су Југословени, а нарочито Срби, о њему ћутали“.

Михаилу Пупину није могло бити дато да дочека одговор који је 1985. године на ово питање дао др Никола-Коча Јончић (1922­-2017), пар­ти­зански прво­бо­рац, „високо котиран офи­цир ОЗНЕ“ (Одре­да за заштиту народа), својевре­ме­но председник Матице исе­љени­ка Ср­бије, једно време (1978-1982) и члан Централног ко­митета Савеза комуниста Југо­славије:

„Успехе у Паризу Пашић и други политичари приписивали су себи, да би стицали поене у страначкој јагми око власти. Разочаран у такав однос, и неупућен у његову суштину, Пупин се непо­средно пред смрт 14. децембра 1934. године и сам питао – који су томе разлози“.

Коча Јончић није умео друкчије него идеологизовано:

Нико­ла Пашић припадао је „ненародним режимима“, због чега је спре­чи­о, он „и други политичари“, да се у Краљевини Југославији ви­ше пише о подвизима Михаила Пупина на Конферен­цији мира у Паризу. При томе, он се није досетио да је Михаило Пупин, свега че­ти­ри године по догађају, док је све још било „вру­ће“, своју улогу на тој Конференцији препричао у четрдесетак ре­чи (укључујући пред­ло­ге, свезе и помоћне глаголе), смештених у свега пет реда­ка, а могао је опширније, нико га није ометао док је сам писао свој жи­во­топис. Тако док су у животу били „Пашић и дру­ги полити­ча­ри“, нарочито они који су имали непосреднијег до­дира са конфе­рен­цијским збивањима. Тек када су они отишли из живота, Пупин се досетио да хвали Матићеву „похвалну песму“ и да постави питање због чега се раније није тако писало, док су у животу били Пашић и другови, они који су, како нас то лепореко уверава Коча Јончић, на тај начин „стицали поене у страначкој јагми око власти“.

Могло би бити да су др Симић и Б. Субашић од њега позајмили тврдњу да су га политичари „помињали само понекад, када су морали, али су редовно присвајали или прећуткивали његове заслуге“.

Илија Петровић