Српски извоз без Срба

Извоз је перјаница српског привредног раста и достигао је учешће од 51 одсто у бруто домаћем производу (БДП) у 2018. години. Поређења ради, пре 12 година чинио је 30 одсто БДП-а. Добар резултат има и своју тамну страну, а то је што су за раст заслужне фирме са страним капиталом, а не оне с домаћим. На овај проблем осврће се и Светска банка у својој студији „Нова агенда за привредни раст Србије”. Наводе да половина српског извоза потиче од фирми у страном власништву, које имају мало добављача у земљи.

– Фирме с учешћем страних директних инвестиција набављају мали део сировина у Србији. Домаћи инпути, с изузетком радне снаге и енергије, чине само девет одсто трошкова инпута у 2019. години. С друге стране, готово 30 одсто повећања извоза укључује увоз робе на прераду у Србију након чега се извози у земљу порекла. Због тога су мале могућности за преливање позитивних ефеката и учешће локалних предузећа у глобалним ланцима вредности. На пример, „Фијат” из Крагујевца, који је значајна страна директна инвестиција, није био покретач индустрије делова јер већину увози – наводе стручњаци Светске банке у поменутој анализи.

Љубодраг Савић, професор на Економском факултету у Београду, каже да статистички виша стопа раста српског извоза, када се анализира, показује да у српски извоз Срби нису укључени. По његовим речима, ми имамо две реалности: једну статистичку, у којој је све добро, и другу реалну. Једна димензија раста је квантитативно повећање, а друга развој, односно квалитативно повећање.

– Мотив за долазак страних инвеститора јесу ниске зараде, минималац плус 20 одсто, што чини плату од 300 евра, колико се код њих добија. Странци не „вуку” домаћа мала и средња предузећа. „Застава” из Крагујевца, каква год да је била, представљала је мотор привреде. Имала је 450 коопераната за 2.000 производних позиција, запошљавала 30.000 људи и три пута толико коопераната. Сада има 2.400 запослених који мало раде, мало не раде. Њихов аутомобил није наш производ и зато што није, што нема минимум 50 домаћих компоненти, а нема ни 20 одсто, не може да се извози у Русију као српски производ без царина – каже Савић.

Додаје да Србија данас нема индустријски производ по којем се препознаје, а некада је имала аутомобиле, тракторе, радио-пријемнике, телевизоре, имала је за оно време неупоредиво виши техничко-технолошки ниво индустрије него што има данас. А оно што данас има су јефтина енергија и радна снага. Извози смрзнуте малине, намотане каблове, седишта за аутомобиле.

На извоз смрзнутих малина осврнули су се и саветници за наш привредни раст у Светској банци. Србија јесте један од светских лидера у производњи смрзнуте малине, али баш зато што се све малине извозе смрзнуте, тај посао остварује релативно малу додату вредност у поређењу са извозом свежих малина. То треба да се промени увођењем сорти за директну потрошњу, новим технологијама за прераду, уз паковања спремна за малопродају, промоцију извоза…

С друге стране, иако је Србија дуплирала извоз, страним тржиштима је понудила само 47 нових извозних производа, а сложеност извоза није се повећавала. У исто време, у Хрватској се појавио 201 нови извозни производ, у Литванији 312. У производњу врло малог броја српских производа уграђен је висок ниво вештина и технолошког садржаја. Истовремено, опада извоз сложенијих производа, а расте извоз сировина и производа ниже додате вредности, као што су изолована жица, челик, бакар, кукуруз, пшеница, дуван, јабуке. Све ово лоше утиче на нашу међународну конкурентност и указују на ограничене могућности за повећање извоза.

Светска банка наводи да уклањање ограничења за учешће у глобалним ланцима вредности може подстаћи привредни раст. За то је потребно да се учествује у напредним и иновативним мрежама добављача у секторима прерађивачке индустрије и услуга.

Србија треба да повећа извоз на 80 процената БДП-а, колики имају остале мале европске економије у транзицији и тек би тада извоз представљао подстицајан извор раста.

Јована Рабреновић / Политика