Самоуправа или демократија

Повод

Пошто у “Свитању” дијагонално претрчах преко текста “Избори 2020” Владимира Челекетића, у краћем коментару поручио сам му да, кад већ говори о променама и изборима, требало би да зна оно што је, још поодавно, изговорио мој друг Марк Твен: “Кад би избори могли нешто променити, били би забрањени”.

Овде то мало проширујем запажањем да Владимир, очигледно врло заљубљен у демократију, не зна да је Ноам Чомски представио ту појаву као “систем у коме одлуке доносе… повезане ели­те. Народ је само посматрач збивања а не учесник у њима, ка­ко нас водећи де­мо­кратски теоретичари то­ме уче. Народу је доз­во­љено да потврди од­лу­ке вишњих, али ни­ка­ко не треба да се ме­ша у послове – попут социјалне политике – који се њих уопште не тичу”.

Чомски и Твен баш тако, а мени, недовољно ученом, дало се да пре четврт века кажем, и напишем, да је демократија нанела човечанству више несрећа и зала него све куге и колере заједно.

Или, како је то рекао неки већ заборављени песимиста, “демократија нам је ушла на велика врата а излази нам на нос”.

Наравно, Владимир се не слаже с “излажењем на нос”. Кад је већ “ушла на велика врата” – демократија треба ту и да остане. Али, пошто она ипак “излази на нос”, Владимир тражи да демократија уђе у Србију под “оружаном пратњом”, како би се Срби, хтели не хтели, “приволели” на промене.

Владимир нас у своме помало смушеном тексту намењеном и за сопствено збуњивање, уверава да се Вучићев режим може срушити само ако “странци одлуче да га сруше”, да Срби “нису у стању да се организују и озбиљно угрозе било који режим без подршке из иностранства”, да данас нема релевантне политичке снаге, независне од страног фактора, која би… могла да угрози власт у Србији”, те да, “када одлучују о томе ко ће владати Србијом, странци не узимају у обзир само то ко је спреман да спроводи њихову политику, јер за то су спремни сви, већ и ко је способан да управља Србима”.

Из свега тога произилази Владимирова тврдња да би тај “способни управљач” могао бити “највећи опозициони савез, СзС (Савез против Србије – ИП) који, несумњиво, има извесну подршку и заштиту странаца”, али и његова бојазан да треба дуго чекати док се та “пуна подршка и заштита странаца” не добије.

Дотле, одржаваће се избори “као неопходна фарса у систему који Срби називају ‘демократијом’, а бојкот је потпуно неважан”, будући да “ово глуматање демократије нема никаквог смисла и да само један српски фронт, једна једина организација, неки ‘српски Хезболах’, која би се борила против неоколонијалног положаја Србије, може нешто да уради”.

Што значи: војним активностима, ракетирањем “некога” (али да није цивил, осим ако буде “колатерална штета”), самоубилачким “бомбашењем”… све, дакле, опробаним демократским средствима, оним која, већ деценијама, безбројним локалним ратовима настоје да увери непосвећене како се све то дешава зарад успостављања демократских институција и заштите људских права, чиме се оправдава и демократска тврдња да се амерички интерес налази и брани на свакој тачки овоземаљској.

Самоуправа у Срба

За случај да се нисмо разумели јер Србима, у њиховој вишехиљадугодишњој повести, није било својствено да се “хезболаше” и показују и најмању агресију (што се мора сматрати и грешком јер народ који не показује бар мало агресије – осуђен је на пропаст!), наредни редови покушаће да покажу због чега је то баш тако и због чега они упорно мисле да је демократија добра – не би њима допала.

С обзиром на “владарска” дешавања у свету, нужно се мора поставити питање да ли је де­мо­кра­тија за­иста владавина народа и да ли је то икада била; да ли је де­мо­кра­тија стварни израз на­родне воље или се ради о во­љи коју из­ража­вају елитни представ­ни­ци народа, као мањина до­ве­дени на власт да владају уместо на­рода; или се можда ради о оли­гархији, фи­нан­сијској, војној, политичкој, или било каквој другој која је овла­ш­ћења добијена од народа претворила у власт над наро­дом.

И кад се при том ишчитавању, чак и површном, запази да ме­ђу демократским првоборцима нема Срба, мора се поставити и питање због чега је то тако; да ли Срби нису умели да размишљају де­мо­кратски или их је, можда, потписник ових редова злонамерно лишио би­ло каквог доприноса том управљачком поретку.

Ни једно ни друго: Срби из удаљенијих векова размишљали су друкчије, иако зва­ни­чни србски историчари нашег времена мисле, мада погрешно, да је србско патријархално друштво живело у ус­ловима “патријархалне демократије”; није се радило о демокра­тији, била је то самоуправа, једно од најизразитијих обележја срб­ске историје. Срби су, дакле, у том “управљач ком” систему имали установу кнежине, територијалне заједнице тог или неког другог назива, у којој је месно становништво остваривало извесна сво­ја права или испуњавало обавезе према надлежној државној ор­га­ни­зацији.

Самоуправа у србским територијалним заједницама постојала је у свим временима која су познавала Србе, али се њој, нажа­лост, у “производима” званичне историјске науке не посвећује дуж­на пажња. Чак и кад се помиње, у разним облицима, то је увек у не­довољном обиму. Тако, на пример, податак да “делови територије Балканског полуострва, насељени Словенима нису били повезан­и у веће целине”, само указује на потребу, али и обавезу, да ти де­ло­ви имају некакву своју унутрашњу организацију. Тумачи те појаве у србском друштву неће се ни бавити том унутрашњом органи­за­цијом, иако ће се трудити, с великим напором, да објасне како су те територијалне заједнице биле онемогућене да се уједине. Па ће рећи: “Уједињавању је, на једној страни, стајала на путу природа земљишта, испресецаног планинским масивима и ненасељеним шу­мовитим просторима, а на другој, друштвена организација Сло­вена у време сеоба” (Историја српског народа I-X, Београд 1981-1983, књига I, 143). Природа земљишта и разједи­ње­ност тих територијалних заједница овде су само “тек да се на­ђемо у дивану”, али се зато друштвена организација Словена у вре­ме сеоба потпуно испушта из вида.

Занемаримо ли на часак причу (лажну) о наводном досељавању Слове­на на Балканско полуострво (које се тада није ни могло звати та­ко, већ Хелмско, јер су Срби “своју” планину, пре око двеста го­дина преименовану у Балкан, звали Хелм), запазићемо само да се о њиховој организацији из тога сеобног времена не казује ни реч. Тек кад се започне прича о образовању србске државе, сазнаћемо да су поткрај VI века “Словени били подељени на безброј малих целина, слабо повезаних и несложних”, као и да је Византија “ту раз­једињеност подржавала купујући наклоност појединих слове­н­ских вођа јер су се плашили да би Словени могли створити ‘мо­нархију’, тј. јаку државну власт” (Исто, 143). Наравно, тумачи тога времена избегавају да тај “безброј малих целина” изједначе са територијалним заједницама, али зато њихову наводну “слабу повезаност и неслогу” користе истовремено с тврдњама да су умели “да се удруже, да ускладе своје акције… а уз то су били кадри да нападну византијски град”(Исто, 143). Ако то удруживање, ус­клађивање, кадрост… “безброја малих целина” прихватимо као спо­собност друштвеног организовања и врло развијен облик самоу­праве, онда то ваља довести у директну везу са записом истог тог ту­мача да су и пре наводних сеоба постојале “компактне групе, чи­таве племенске заједнице, образоване и учвршћене на ранијој те­риторији” (Исто, 143), с одређеним облицима месне само­уп­раве. У наведеним тумачењима то није речено, али треба прет­по­ставити да је сваку од тих компактних група предводио неки по­јединачни челник, да је он имао извесна управљачка овлашћења и да је њему припадала и нека титула; с обзиром на развој друшт­ве­них прилика и искуства из немањићке државе, била би то титула кнеза. Јер, у време Немањића, кад се помињу катуни, скупи­не не­колико десетина породица, њима на челу стоје кнезови или при­ми­ћури, у дубровачким списима познати као катунари (Исто, 382).

Будући да се у Душановом законику не говори о територијалној организацији, само се може претпоставити да су се институ­ци­је месне самоуправе из ранијих времена и даље чувале и да су де­ло­вале на наслеђени начин. Оне су надживеле немањићку државу и, захваљујући злосрећној вишевековној турској окупацији, месн­а самоуправа тада је доживела своју пуноћу и стварну друштвену ве­личину. “На ње­ним основама развила се патријархална цивили­за­ција Срба, најпре сељака, а затим и грађана, са чврстим породич­ним и родов­ским утемељењем (и племенским! – ИП), прожета ви­соко морал­ним начелима преузетим из светосавског православља, духа бри­ж­но однегованог у историјским предањима, са развијеним фолк­ло­р­ним облицима свакидашњег живота. Главна тековина кне­жин­ске установе била је, ипак, у постепеном развитку посеб­ног облика самоуправног друштва које се умело затварати пред Турцима” и у свом кругу развијати нарочит вид патријархалних односа. Окупљен у кнежинама, србски народ је, “најизразитије у својој матич­ној земљи, али и у другим крајевима, са успехом чува­о сопствена антрополошка својства и развијао своју самосвест”. На челу кне­жи­не, у складу с устројством србског друштва од старине, налазио се кнез, а где њега није било, старешинство над се­лом ил­и мањим окружјем преузимао је један од примићура, одно­сно предводника појединих мањих група. “Кнезови су сакуп­љали од наро­да оно што се мора дати Турцима и приносили то харачлијама; во­ди­ли су рачуна да у њиховом делокругу влада онај унут­ра­шњи ре­д, уведен према домаћим уредбама, који ће у ствари омогу­ћити суви­шно уплитање турских власти; народ је био колективно од­говоран за извршење својих обавеза (ето једнакости! – ИП), а кнезови су сносили главни део одговорности; у нередовним при­ли­кама, кне­зо­ви и примићури покретали су и предводили војнике са свог под­ручја” (Исто, књига III-1, 70).

Србско село у средњовековној Србији имало је, дакле, своју унутрашњу организацију, а систем кнежинске самоуправе сачуван је, из врло јасних и разумљивих разлога, и у условима турске окупације. “Као господари, Турци су били малобројни да би својим ста­новништвом запосели сваку задобијену земљу; поврх тога, они нису имали довољно људи да успоставе војна крајишта према дру­гим државама; најзад, недостајали су им и они који ће заповедати четама састављеним од домаћег становништва за разне помоћне службе. Због тога је и заведен систем колективне одговорности, а народ је, у накнаду за то остављен да живи у својим самоуправним кнежинама. Као старешине народа у кнежини, кнезови су своје послове обављали уз помоћ примићура, заповедника нижег реда. Они су одговарали за то да кнежина буде насељена, да народ не на­пушта земљу, сакупљали су дажбине или помагали турским зва­ни­чницима на том послу, заводили јавни ред, судили или, бар, ор­га­низовали рад народног суда, предводили људе свог села или кра­ја кад би се кренуло у било какав поход или на било какав посао, и први излазили на одговорност турским бојним и управним вла­с­ти­ма” (Исто, 80). И треба сматрати разумљивим што су кне­зо­ви и примићури добијали извесне повластице у виду баштине ослобођене пореза и рајинских дажбина; кнежевска дужност би­л­а је на­следна.

“Трајна последица османског режима у Србији крајем XV и у првој половини XVI века, у знатно мањој мери утемељеног и на наслеђеним установама народног живота, била је у успостављање сеоске, односно кнежинске самоуправе и у ‘територијализацији кнежина’ (подели земље на јасно омеђена подручја надлежности једног кнеза). Кнежинска самоуправа или било који други облик самоуправног уређења ушли су у основе не само свакидашњег живота него и могућности борбе за одржање српског народа под туђинском влашћу, узетог безмало у целини. Пример Србије, поглавито њених северних области, истакнут је услед тога што је та појава, после дугих векова испуњених… променама, потресима и на­силним прекидима, ушла у темеље српске револуције 1804 и ства­рања обновљене државе” (Исто, 79).

(Ова “српска револуција 1804” синтагма је настала из оне изреке о жаби која је видела како поткивају коња, па и она дигла ногу, а све са циљем да се покаже како су Срби успели да се револуционишу недуго после Француза, али зато много пре осталих светова. Погрешно, наравно, пошто је добро знано да револуције уништавају све што је до тада створено, а Србима није ни било стало да уништавају своју прошлост, они су се покренули да обнове своју поодавно изгубљену државност).

Иако је облик кнежинске самоуправе зависио од општих прилика у одређеном крају, од традиционалних друштвених односа, од географских услова, а нарочито од односа турске власти према њој, она је била “основа одржања српског народа и његовог ства­рања сопствене патријархалне културе”. Таква народна самоуп­р­а­ва имала је наjизразитије облике у северним крајевима Србије; кад су у Великој сеоби 1690. године бројни Срби избегли у крајеве се­верно од Дунава, тада под угарском окупацијом, они су “новом го­сподару безмало наметали да прихвати њихов начин управљања со­бом уколико жели да од њих сачини гранични кордон према Тур­ској” (Исто, 81).

У таквој самоуправи која је била основа за одржање србског н­а­рода и у чијим се оквирима чувала, развијала и оплемењивала п­атријархална култура, кључно место припадало је многочланој по­ро­дици. “Многочлана породица лакше се одржавала. Кад би наи­шла зараза, која је одреда зобала жртве, нашао би се бар неко да пр­е­живи. Народ се привикавао да пребројава живе. Они су већ би­ли свикли да им мртви сачињавају тугу живота која се не може из­бећи. Од времена до времена, Турци харачлије сакупљали су де­ча­ке и младиће, и то се могло поднети кад кућа није полупразна… За народ је, у ствари, најважније било то да од породице могу дати довољно војника, а да због тога не постану самохране. Уосталом, бављење сточарством (тај део народа, називан власи, имао је по­се­бан статус у управном, фискалном и војном устројству турског царства! – ИП) изискивало је многу чељад заузету разним посло­вима, а како је пашњака било довољно, стада су се умножавала у недоглед… Било је довољно да… Србија остане у влашком статусу неколико деценија, па да се у њој народи толико новог живља да и­з ње могу потећи миграционе реке ка другим крајевима… А ако би један крај, обично претворен у дворски или великашки посед, вековима сачувао сличан положај, стварало се ту извориште на­ро­да који је, потом, насељавао полупусте земље. Било је таквих предела, понекад и по обиму знатних, у Херцеговини, Брдима, Старом Влаху, на разним странама по Босни између Уне и Дрине, у области Тимока и другде. Свуда су се јављали приближни феномени: непресушна врела народа који без престанка некуд отиче, али му се матица осетно не смањује; локалне уредбе и установе; породице и родови који почињу истицати своје племенито порек­ло; отпор туђину чим дирне у некад добијене повластице; преда­ња, готово митска, о некадашњим још бољим временима… Српски народ доживео је тежак затор током турских освајања; и у пото­њим вековима погроми и многа требљења нису га мимоилазили. Али Срби су се и обнављали необичном виталношћу и доживља­ва­ли процес који би се условно могао назвати етничком експан­зи­јом” (Исто, књига ИИИ-1, 69).

Срби из Небеске Србије

Несумњиво, били су то неки необич­ни Срби, друкчији од њихових потомака које данас познајемо, нарочито оних који као Владимир ишчекују да “неко” са стране дође и Србима успостави демократски поредак. Би­ли су то Срби који су под вишевековном страном окупацијом, бе­с­крајно дуго и упорно чувајући патријарха­лне односе у својој сре­ди­ни, успевали да очувају и бројно и морално ојачају сопствену по­ро­дицу, свој језик, своју веру, своје оби­ча­је. Упркос тегобама које су се већ могле сматрати “природном појавом”, мање су прела­зи­ли у ислам него што су то Турци очеки­ва­ли, а своје национално до­стојанство хранили су не само успоме­ном на прет­ке из Небеске Србије, већ и наслеђем сво­ме потом­ст­ву.

Били су то Срби који нису имали другог избора осим Видовданског, или Косовског, свеједно. Видовдан је, према речима блаженопочившег патријарха србског Гаврила, “водио Цар­ству Небескоме у одрицању жи­вота у корист отаџбине! То је био и остао идеал и традиција срп­ског народа кроз векове… задо­јен косовском етиком и духом Њего­ше­ве борбе, која прокла­му­је крајње људске могућности… ус­ло­в­љене губитком живота у спасавању отаџбине! То за свакога Србина треба да буде нацио­на­лно Јеванђеље и вечни закон, без ма каквог двоумљења… дају­ћи радо своје животе на вечни ол­тар слободе, да би тако заувек живели у срцима свих Срба!” (Мемоари Патријарха српског Гаврила, Београд 1990, 270-273).

Патријархове речи о Царству Небеском и, посредно, о Србима као небеском народу, могу се објашњавати искључиво везано­шћу србског народа за сопствену традицију и, са тим у вези, за не­престану борбу за сопствени опстанак. А зарад оних Срба који се према србској традицији (традицији народа из кога су потекли, али му, по сопственом избору, више не припадају) односе потце­њивачки и поспрдно, ваља додати да само у Срба постоји култ из кога је проистекло имено­ва­ње бројних предачких колена: од оца, деде и прадеде, преко чу­кундеде, наврндеде и аскурђела, до кун­ђела, курлебала и сукур­дола. За онога који броји своје претке, тих је колена укупно девет; тај исти број среће се и у библијској по­руци да ће грехови отаца па­сти до деветог колена, што је Србе, за­бринуте за своје потомство, увек упућивало и на култне обзире пре­ма сопственим прецима. Друкчије речено, све што један Ср­бин уради за свога земаљског живота, тиче се не само њега и ње­гових потомака, већ и његових предака настањених у Царству Не­бес­ком, односно у Небеској Србији, коју чине сви Срби од почет­ка. Небеска Србија култно је место у коме ће се, једнога дана, поред оних који се сада тамо налазе, наћи и са­времени Срби и бројна ко­лена њихових будућих потомака. Само због тога, због таквог схва­та­ња Царства Небеског и Небеске Ср­бије, по­ми­њу се вековни сни наших дедова и све­сне жртве њихових потома­ка, који су радо да­вали “своје животе на вечни олтар слободе, да би заувек живели у срцима свих Срба”, и оних у земаљској, и оних у Небеској Србији.

Светозар против Србије

На такво морално ткиво србског дру­штва најпре су окомили најистакнутији заступници социјали­стичке мисли у Србији, те су србском народу понудили рушење срб­ске државе, подложност аус­тријској царској круни, укидање пра­вославља, одбацивање србс­ки­х традиција и морала, запушта­ње породице, одрицање од срб­ског језика, србскога писма, србских имена, србске одеће, србских обичаја, срб­ских песама, србских игара јер “због ових спољних формалности кваримо наш комодитет” (Светозар Марковић, Сабрани списи I-IV, Београд 1960, књига II, 144). Али су зато, повремено противречећи и самима себи, наро­чи­то Светозар Марковић, признавали вредност србкој самоупра­ви!

Живојин Жујовић, такође социјалиста, али први и ретки из те првоборачке социјалистичке гарде који је своја социјалистичка уверења темељио на србским националним вредностима, верује да “Кнежевина српска значи нешто тек по будућности… која се састоји у сједињењу свих Срба у једно братско коло независности, слободе и самоуправе. Без тога ми не можемо опстати и вредимо врло мало” (Живојин Жујовић, Сабрани списи 1, Београд 1977, књига 1, 339).

У једном тексту писаном 1879. године, Пера Тодоровић казује да је Србија већ “имала доста сло­бодоуман закон о штам­пи, има­ла је општински закон, којим је био заснован темељ општинске самоуправе, имала је скупштину… У српском се друштву опажала енергична тежња (да) државну систему ваља преустројити тако да законодавство пређе потпуно и једино у руке народа, да чинов­ништво постане прост извршилац воље народне… И да је само би­ло десетак година времена да се продужи овај развитак, у Србији би се постепено увеле многе заиста слободоумне установе, после краткога колебања оне би се и утврдиле у народу. Србија би по­стала истинска слободоумна земља” (Пера Тодоровић, Изабрани списи I, Београд 1987, књига 1, 261-262), односно “права” држава. Била би то прикладна замена за србску немањи­ћ­ку државу уништену доласком Турака на Балкан, када су неста­ле и све њене државне установе. “Племство се истурчило а народ остао сам на мегдану да робује и старим и новим господарима. Турци су организовали само своју војничко-феудалну систему, ка­ко ће најлакше исисавати из народа еконо­мске плодове његове привреде, а за остале, као судство, јавну сигурност, просвету итд., ни­су се бринули. О томе је имао бринути сам народ како зна и уме. И заиста, остављен сам себи, народ се организовао у своје општи­не, општина постане све и сва српскоме народу, у њој се усредо­то­чи сав унутрашњи живот народа. Да би имао што мање додира са својим мрским господарима Турцима, народ је гледао да све своје по­требе подмирује сам у својој општини; општина постане и суд­ска, и административна, и просвет­на, и економска јединица, и ван те јединице народни живот није управо ни постојао” (Исто, књига 1, 265­-266). Срби су, дакле, изгубили државу кад су их поробили Турци, а народ, остао сам на мегдану, очувао је своје општине, изван којих и није било народног живота; ништа природније није било од же­ље истог тог народа да обнови своју давно изгубљену државу, иа­ко Тодоровић под “иницијативом за сва велика дела” не помиње и државу, већ “бирокра­цију”. “Остављен сам себи, народ је у те­ш­ки­м данима робовања, натеран нуждом, развио много дивних ус­танова у својој општини, које су све развијале навику и свест да се сам брине о свима својим пословима, да у солидарности и узајам­ном помагању својих чланова види своју моћ и свој спас. Навика да се сам брине о свима својим потребама и међусобна соли­дар­ност, то су две врлине без којих не може ниједан народ напре­до­ва­ти, и те две врлине развијане су и неговане општинским животом у српском народу. Како су те навике јако биле развијене код срп­скога народа и како је био благотворан њин уплив види се по томе што је иницијатива за сва велика дела у почетку овог века (19 – ИП) потекла из самога народа” (Исто, књига 1, 266). И у време борбе за ослобођење, пред Први устанак, србска општина је “поглавито по­могла и дала материјалну моћ српском народу да издржи онако дугу и неједнаку борбу с Турцима; силна самостална општина би­ла је непресушни извор народне снаге” (Исто, књига 1, 270).

Макар колико писао о вредностима европских достигнућа, Светозар Марковић је морао признати да “напредак (србског – ИП) народа у свим гранама зависи једино од његовог умног развитка… од слободе и народне самоуправе”, те да је “самоуправа код своје куће, у општини и у округу – темељ на коме се оснива слобода народа” (Св. Марковић, Наведено дело, књига И, 68. и 199). У сталној противречности са самим со­бом, он се при томе сукобљава са сопственим ставом да је разум­љи­во што су србске “народне установе у многоме осакаћене под утицајем државне системе, која је као и у Србији била по обрасцу европске бирокрације”, а све само због тога што “код Словена не постоји она разлика између појма државе и појма друштва што се тако оштро примећава на западу… У словенској општини, која је основ друштвеног уређења, цело се друштво стара да сваки члан има намирене своје неопходне потребе за живљење. То до душе није утврђено никаквим писаним законом, није ујамчено никаквом друштвеном силом, али то је утврђено народним обичајем и та се установа сачувала хиљадама година и одржала све буре које су дивље варварске хорде донеле Словенима” (Исто, књига II, 204).

Па одмах искрсавају питања да ли је Србији требало да се са Запада “напаја” слободом, једнакошћу и братством, кад је она већ знала како се сваком њеном “члану” могу намирити све неопходне животне потребе; да ли је требало “учити” како се сила ограни­ча­ва силом, ако су већ у Србији деловале неке “народне устано­ве”; да ли је неко право сигурније ако је заштићено “писаним за­ко­ном” или ако је “утврђено народним оби­чајем” старим хиљада­ма година; да ли су “сиромаштво, немоћ и необра­зованост” (Исто, књи­га I, 198) патријархалнога србског света били толико испод ни­воа за­падне “цивилизације” да се требало одрицати сопствених н­а­цио­налних вредности (Исто, књига II, 143-144). И баш с обзиром на све то, поставља се и питање да ли је било мудро да “свугда где год се до­диривао народ патријархалан с народом образованим” буде приме­њен “исти процес цивилизовања као и код нас, тј. најпре се прими­ла форма цивилизације, па онда њена суштина” (Исто, књига I, 62).

И кад се пажљиво ишчита шта су о самоуправи у Србији писали њени социјалисти, или социјални демократи, мора се запази­ти да уз ту особену србску установу они не помињу демократију. Али, зато, један од њих, Светозар Марковић, вели да су “народне установе у многоме осакаћене под утицајем државне системе, која је као и у Србији била по обрасцу европске бирокрације” (у то време постављене на демократским принципима), а све само због тога што “код Словена не постоји она разлика између појма државе и појма друштва што се тако оштро примећава на западу”.

Самоуправа, а не демократија

Није случајно што се у поли­ти­чкој историји и предању србског народа не барата појмом демо­кратије и још је мање случајно што је ње­гов политички дух фор­му­лисао са­моуправу као стварни из­раз на­родне воље. Чињеница је да традиција србске саборности увек упу­ћује на могућност свих да на сва збивања у сопственом о­к­ру­жењу утичу и речју и делом, и избором и одговорношћу, при чему фор­мулисана воља постаје обавезујућа за све, искључиво због тога што је настала заиста као воља стварне већине. Само­у­права делује као супротност власти и њеној принуди. Само­управа је нешто као за­једница без неконтролисаног владаоца, нешто као укидање орга­ни­зације и поретка за­с­н­о­ваних на принуди зашти­ћеној ауторите­том власти и хијерар­хије. Самоуправа би, дакле, могла бити ста­ње једнога народа који управља собом на основу стварно изражене воље своје већине у интересу свих, ста­ње слободе којим се пре­вазилази свака при­нуда власти, укључујући и принуду демокра­тије, те светиње наго­ве­штеног нам новог светског поретка.

И, молим, брозовско и кардељевско самоуправљање не треба доводити у везу са србском самоуправом.

Нити прихватити логику Владимира Челекетића, по којој постојећи друштвени живот у Србији може бити промењен једино ако “странци одлуче да га сруше”.

Илија Петровић