Драган Крстић: Од избијања рата смењивале су се разне окупације (1978)

Одломак из пете књиге „Психолошких белешки“ Драгана Крстића (1978-81) која је недавно изашла у издању новосадске „Балканије“

15. I 1978.

Одлазе не само године, већ и деценије и читаво једно доба с њима. Недавно сам у једном друштву причао о неким догађајима за које сам се трудио да их прикажем шаљиво, мада по својој природи то никако нису били. Да бих појачао одбацивање од тих садржаја, говорио сам да су се ти догађаји одиграли пре „скоро четврт века“, требало је да испадне да све то нема никакве везе са нама. А онда смо се сви накнадно уозбиљили, јер је од тада заиста прошло свих четврт века, јер се ништа није изменило ни у туробним околностима око нас, нити у нашим суморним психолошким стањима, из којих покушавамо да се избавимо.

Од избијања рата смењивале су се разне окупације и све су биле антагонистичке према свима нама, посебно према омладини и младим и старим људима средњег и вишег грађанског слоја у Београду. То не само што није било наше време, већ смо све време живели у неком антидобу, усмереном против свих наших вредности и целокупног психолошког садржаја који смо носили у себи. За наше генерације то није било добро историјско време, али то истовремено није било ни добро психолошко доба – ето још једне везе између историје и психологије. Историја нашег времена имала је у себи нешто патолошко, а онда је и наше психолошко време морало бити патолошко. Унутар те двоструке патологије, живећи у добу које није припадало нашим генерацијама, можда се још и добро психолошки држимо.

Напомена:

Психолошке белешке Драгана Крстића (I – V) могу се поручити на телефон 063 759 76 41 или на мејл [email protected]

О аутору:

Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици коју су нове власти после рата сматрале „класно непријатељском”. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због «вербалног деликта». Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије је започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалиште за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истовремено предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1986. изашло прво издање његовог капиталног „Психолошког речника“, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник о учењу и развоју, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот – аматер

Стање ствари