Нисмо изградили свест о геноциду који смо претрпели три пута: Српски ђаци не иду у Јасеновац

Свако дете требало би бар једном одвести на Крф и на Видо. Не може се ићи у Солун, а не доћи на Зејтинлик. Не може се ићи у Праг, а не посетити Јиндриховице. Или у Тунис, а не доћи на гробље српских војника у Бизерти. Неговање свести о томе да је наш народ у 20. веку претрпео страхоте и да смо уништавани само зато што смо Срби, требало би да почне већ у школи.

Ово кажу саговорници “Новости” о томе да ли би у план ђачких екскурзија требало као обавезне увести посете местима која су симбол страдња нашег народа – као што су Спомен-парк у Шумарицама, где су Немци 1941. стрељали око 3.000 људи, међу њима и 300 ученика, или Јасеновац, који је у израелском Јад вашему наведен међу шест највећих логора смрти у Другом светском рату. Али и многа друга места.

Недавно је у Спомен-музеју Јад вашем у Израелу обележено 75 година од ослобођења Аушвица, а 27. јануара обележен је Дан Холокауста и то су биле прилике да се подсетимо да сваки Јеврејин има обавезу да у Јад вашем дође најмање три пута – као школарац да би написао писмени задатак о својим прецима, затим када стаса за војску и трећи пут са својим дететом.

Код нас то, међутим, није случај.

– Потребно је да се већ једном суочимо са обимом нашег страдања у 20. веку и да схватимо да тај процес није завршен. Много тога се може научити од Јевреја, или рецимо, од Јермена – каже историчар Милош Ковић.

Милош Ковић упозорава да ми свест о геноциду који смо претрпели три пута у 20. веку, у два светска рата и нашем времену – нисмо изградили.

– Ми тај геноцид нисмо чак ни објаснили. Свет о њему не зна. То нисмо учинили у Југославији, да не бисмо угрозили братство и јединство. У ратовима који су пратили разарање Југославије са тим злом поново смо се суочили. Сада је време да га освестимо. У међувремену, да би геноцид сакрили, злочинци су нас оптужили да смо га починили. То, дакле, није само питање знања, него и нашег голог опстанка. Свест о геноциду основни је услов за спречавање да се он, у будућности, понови. Ми, једноставно, морамо да се одбранимо – наводи наш саговорник.

Он указује на још један проблем – да су српска стратишта необележена.

Осим Шумарица, велика стратишта у Србији, у Шапцу, Краљеву и другим местима, скоро да су необележена. Пред нама је, дакле, на првом месту достојно обележавање таквих, светих места. То нисмо учинили. Наша црква то већ увелико ради, и она не чека државу. Требало би да у Београду коначно изградимо споменик и музеј геноцида над српским народом. Изложба у Јасеновцу је постидна, али Градина је на територији Републике Српске. У предграђу Бањалуке су места страшног покоља српске деце – Дракулић, Шарговац, Мотике. Логор Добој из Првог светског рата није обележен. Код Гацка је Корићка јама. Код Чапљине су Пребиловци. У Госпићу, на Велебиту и на Пагу су делови комплекса логора Јадовно.

На питање зашто у плану и програму ђачких екскурзија нема планираних посета оваквим местима, у Министарству просвете кажу:

– Имамо нови правилник о екскурзијама по коме се само у завршном разреду средње школе може ићи у иностранство на екскурзију. Ова мера треба, између осталог, да допринесе бољем упознавању земље и обиласку већег броја значајних локалитета.

МОЖЕ У РЕПУБЛИКУ СРПСКУ

НОВИ правилник о екскурзијама, донет прошле године, предвиђа да се обавезно обиђе осам регија у Србији, како би ђаци за осам година основне школе могли да обиђу целu земљу. Своју регију могу да замене Републиком Српском. Нигде, међутим, није наведено шта у тим регијама мора обавезно да се обиђе.

Љ. Бегенишић / Новости