Поводом курирских лажи: Интересно једноумље

Основ за овај осврт, уместо коментара испод текста “Курирске лажи и клевете на рачун академика Милоша С. Милојевића”, позајмљен је, за ову прилику без “цитат­них” наводника, од једно­га који се заиста разуме у језичке зачко­љи­це и ко­ји каже да је у реч-­ни­цима србског језика, једноумац оз­на­чен као “једноуман, твр­до­лав, задрт човек”, а једноуман је онај који се “кру­то, шаблонски држи једног одређеног мишљења, схва­тања, јед­не логике, тврдо­гла­в, задрт”. У крају у коме је тај зналац научио прве речи свога језика, србског, синоним за такву “појаву” мо­гао би бити и моз­го­њица, то јест “човек с једном можданом вијугом”.

Ако те речи јесу синоними, а по схватању потписника ових ре­дака – јесу, онда је и једноумност (тв­рдоглавост, задртост) њихо­вих носилаца одређена генетски и за њихово понашање нема лека: они су, једноставно, такви зато што у њиховој свести (и у њи­хо­вој можданој маси) нема просто­ра за другу мисао…

У њиховој свести има места само за идеју али не и за сумњу…

На свим раскрсницама, или у кривина­ма, они увек иду право, лењински, “ни лево ни десно од Друге интернационале”…

На њиховом челу усечена је само једна бора, само због тога што их је оптеретило питање откуд у азбуци толико много слова кад је њима дово­љ­но и оно једно једино њихово…

Они читају само једну књигу и зна­ју само једну песму…

Једноумцу не треба сабеседник, он се сам са собом увек најлепше исприча…

И не само то, он је увек спреман да ту своју самсобну причу представи осталом свету, непосвећеном, као еталон (прамеру) за све будуће приче садашњих и будућих причалаца, као обавезујућу за употребу при свим доцнијим препричавањима…

Да не би неко помислио да су сви једноумци грађени по истом калупу, биће овде наведена бар два случајна “узорка” као доказ да и у једноумљу постоји “разлика у диференцији”, ако не по једноумном знању као категорији преносивој “на друге”, преко “углед­них факултета Универзитета у Београду”, на пример, онда по личном инте­ре­су – из сујете, по “идејном”, “научном”, или “парном” (фи­нан­сијском, динарском или еварском) “задужењу” са стране.

Први, из 1999, “осмислио” је Симо Ћирковић (1929-2009), једно време “главни и одговор­ни” историчар у Академији наука, на­водно Србској, када је сазнао да се Павле Ста­но­јевић (1946), исто­ричар уметно­сти, тада директор Архива Војво­ди­не у Новом Саду и члан двају од­бора у “његовој” Ака­де­мији, дрз­нуо да го­ди­ну дана раније, (по­што је претходно пронашао новац и преводиоце са не­мачког), објави књи­гу О пореклу Словена по Лоренцу Суров­јец­ком Павла Јозефа Шафа­рика (1795-1861), фи­ло­лога и ис­т­о­ри­чара, једном заиста детињастом – бенигном – претњом: “Шта он ми­сли, да ја треба поново да учим историју?!”, али и “извршном” – одмах га је искључио из “својих” одбора.

И други, по правилу да је “једно кад нам тобожње историј­ске истине подастиру не­уки псеудоисторичари, занесени дилетан­ти, не­доучени аматери, преамби­ци­озни радозна­л­ци или површни публи­цисти жељни научних сен­за­ци­ја из далеке про­шло­сти, а нешто сасвим друго када то чине доцен­ти или про­фе­сори угледних факултета Универзитета у Београду”, којим је Радивоје Радић (1954), “угледни” професор “угледног” Филозофског факултета у Београду (шеф Семинара за виЦантологију) и, по несрећном “по­зи­ву”, про­фесор београдског Православног богословског факул­тета, “ове­рио” мисаоно и словно смеће под насловом Бо­ља про­шлост, Бео­град 2018, смеће којим званични историчари гуше србску наци­оналну свест, трују на­ционално биће србскога народа и упорно, скоро подруг века, врте покварену плочу о некаквој наводној сеоби Словена, самозадовољавају се порфирогенита­ли­јама из 6. и 7. века и око себе окупљају разне “апеланте” из круга наводно просветних и културних рад­ни­ка, еда би подржали њихов безумни – малигни – рат не само против Милоша С. Милојевића (1840-1897), историчара изворне срб­ске историјске школе, и срб­ске историје, већ и против србског опстанка.

Помоз’, Боже, јаднијем Србима да се одупру не само број­ним белосветским непријатељима жељних цивилизацијских вредности настајалих у Србству, већ и непријатељима у “домаћој радино­сти”, те да своју кућу насред пута очувају, у складу с оним што је 2008. године “обећао” аме­рич­ки нови­нар и књижевник Дејвид Бајн­дер (1931):

“НАТО би могао да потраје још неко време, Ев­ропска унија нешто дуже. Али, ја верујем да ће Србија са својом кућом надживети и једну и другу групацију. На крају крајева, преживела је и претходна царства”.

Ако преживи којекакве апеланте, курире виЦантолошке, неуке и неуспешне докторанде, све оне који се већ скоро подруг века чврсто др­же ма­лочас помињаних порфирогениталија, сисају своје знање из њих и опстају на њима.

Илија Петровић