Последња византијска Царица – српска принцеза

Царица Јелена Палеологина (1364-1450), Мајка Константина XI, последњег византијског императора, и његовог старијег брата (и претходника на престолу) Јована VIII, српска принцеза из породице Драгаш-Дејановић, директни изданак светородне лозе Немањића (под старост замонашена с именом Ипомонија), готово шест деценија седела је на цариградском престолу.

Из дуге поворке ликова који су током 1.123 године седели на константинопољском престолу, један бисмо желели посебно да осветлимо: заборављени лик што нас проматра из сумрака Царства чије је сунце већ готово сасвим зашло и зоре светости чији су зраци неугасиви – лик царице Јелене Палеологине.

„Господарка Римљана“ постала је удајом за Манојла II Палеолога, као једна од ретких царица словенског и једина српског порекла. Њен супруг, најплеменитији автократор Манојло II Палеолог, заиста хришћански Цар и философ, био је надалеко познат по својој учености и образовању. Једном је његов заклети непријатељ Бајазит „Муњевити“ рекао је за Манојла: „Чак и онај ко не би знао ко је он, само на основу његовог држања могао би да закључи како би му пристајало да буде цар“. Јелена, директан потомак српских владара Стефана Немање и Стефана Првовенчаног, те краљева Уроша, Милутина и Стефана Дечанског, према сачуваним сведочанствима савременика била je украшена сваком врлином, а понајвише благошћу и смирењем. Међу житељима Константинопоља (Цариграда, данас Истанбула) царица је уживала изузетно и неподељено поштовање: хроничар три генерације династије Палеолога и сведок последњих деценија Византије Георгије Сфранцес назива је „светом госпођом“, а један од отаца ренесансе, философ Георгије Гемист Плитон, за њу вели да је „добротом ограђена душа“. Набрајајући врлине које је Јелена поседовала, оне које се иначе најређе јављају – љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброту, веру, кротост и уздржање – будући патријарх Георгије Схоларије за њу каже да их је имала „готово једина међу људима“ и назива је „најсветијом међу царицама“.

Принцеза Јелена рођена је 1364. године. Њен отац био је Константин Драгаш, млађи син севастократора Дејана, господара северо-источне Македоније и једнога од најугледнијих српских великаша из времена Душановог царства, коме је цар осим титуле, дао и руку своје млађе сестре Теодоре.

Када се у фебруару 1391. године упокојио цар Јован V Палеолог, његов син и савладар Манојло требало је да се ожени и прими круну. Једанаестог фебруара 1392. он се у Светој Софији венчао са српском принцезом Јеленом Драгаш. Сачуван је детаљан опис овог чина који је дао руски путописац Игњатије из Смоленска. У ноћи између 17. и 18. децембра исте године, Јелена и Манојло су добили прво од десеторо деце, а Царство Ромеја – престолонаследника.

У новој домовини царица је, осим подизања деце, имала многе јавне дужности којима се одмах предано посветила, пре свега обилазећи болнице, сиротишта и старачке домове који су се налазили при цариградским манастирима и обезбеђујући средстава за њихов рад. Помагала је такође и светогорским манастирима и слала им вредне поклоне. Тако се у манастиру Дионисијат до данас чува златни крст савршене уметничке израде. Испод распетог Христа ситним грчким словима угравиран је натпис: „Поклон Јелене, владарке Ромеја, Палеологине, жене цара Манојла Палеолога, ћерке Драгаша, кнеза српског“.

Поводом смрти свог оца Јелена је у октобру 1395. године заједно са мужем приложила престоничком манастиру Светог Јована Претече пет стотина златних перпера, за душу, како је остало забележено, „блаженог и великославног господара Србије, господина Константина, оца моћне нам и свете господарке и владарке“.

Да би обезбедио помоћ за царство, које су Турци опасно угрожавали, Манојло је путовао на запад. Јелени је по повратку приповедао о томе како су га дочекали у Кентерберију и Лондону, као и на двору енглеског краља у Елтаму где му је Хенри IV за Божић приредио свечану гозбу са надметањем оклопника. Професор канонског права са Оксфорда, Адам из Уска, поводом Манојловог доласка на двор Хенрија IV забележио је следеће размишљање: „Како је тужно што су овог великог хришћанског владара Сарацени нагнали с крајњег Истока до ових западних острва да потражи помоћ против њих. О Боже! Где си сада стара славо Рима?“

Манојло је такође причао о свом боравку у Шарантону код Шарла VI и о времену које је провео у Паризу (где је за њега преуређено једно крило дворца Лувр). Ту се сусретао са угледним француским теолозима, професорима са Сорбоне, и водио учене расправе које су за главну тему имале разлике између источно-православних и римокатолика по питању исхођења Духа Светога.

Као успомену на своју посету, Манојло ће касније из Константинопоља послати опатији Сен Дени на поклон богато украшени рукопис дела светог Дионисија Ареопагита. У рукопису се налази и слика царске породице на којој су Манојло II, Јелена Драгаш, и њихови синови Јован, Теодор и Андроник. Покрај лика Јелене Драгаш стоји натпис: „Јелена, у Христу Богу верна Августа и Автократориса Ромеја Палеологина“.

Манојло и Јелена су као што смо рекли имали десеторо деце, али две ћерке и два сина умрли су врло млади. Тако су им остала шесторица синова: Јован VIII Палеолог (1392-1448), престолонаследник, који ће 1421. године постати очев савладар, а Император Ромеја биће од 1425. до 1448. Женио се три пута и није имао деце. Затим Теодор (1395-1448), деспот, господар Мистре на Пелопонезу од 1407. до 1443. године, а касније господар Селимврије. Па Андроник (1396-1429), деспот, господар Солуна, касније се повукао у манастир Пантократор као монах Акакије. Ту је и легендарни Константин XI Драгаш Палеолог (1405-1453), последњи ромејски цар (василевс), херојски погинуо у одбрани Цариграда. Онда и Димитрије (1408-1470), деспот у Месемврији, од 1449. на Пелопонезу; умро у Адријанопољу као монах Давид. И на крају Тома (1409-1465), након пада Цариграда под Турке још неко време владао Морејском деспотовином, да би последње године живота провео у Италији.

Године 1425. упокојио се Манојло II Палеолог пошто је на два дана пред смрт замонашен са именом Матеј. Сахрањен је у породичној гробници Палеолога, у прекрасном, свештеном, царском манастиру Пантократор (који је и сам, у више наврата, богато даривао).

За Манојловог живота Јелена је, може се рећи, углавном била у сенци свог царског супруга. Но, још за време његове болести, а нарочито након смрти, царичино присуство у јавности и утицај на решавање важних државних питања значајно су порасли. Током двадесет пет година колико је поживела као удовица и изван граница Царства било је познато како велик углед она ужива у Константинопољу и колика је њена моћ на двору.

И касније, када је решила да се повуче из света како би се посветила Богу и припремању душе за прелазак у вечност, царица-мајка је силом прилика наставила да игра значајну улогу у свим политичким збивањима. На монашењу добила ново име: Ипомонија. Свакоме ко ју је познавао одмах је било јасно одакле оно: реч „ипомони“ на грчком означава постојаност и трпљење, а код царице Јелене, која је без сумње била пуна врлина, одувек се посебно истицала управо врлина трпљења.

У осамдесетшестој години живота нагло је ослабила и пала у постељу. Дисала је ретко и кратко, говорила са напором, али њен изглед откривао је надземаљско спокојство. „Док сам ја још био у Ивирији – сећао се Георгије Срфанцес – двадесет и трећег марта 1450. године умрла је, оставши незаборавна у блаженим успоменама, света царица“.

Пошто је, дакле, много претрпела у животу, након што је као Царица надживела двојицу царева (не само свог супруга, него и најстаријег сина), пошто је такође сахранила седморо своје деце, монахиња Ипомонија је лако издахнула, угасивши се тихо, попут свеће када догори на свећњаку. Сахрањена уз вољеног супруга, високо над морем, у сени златних купола Пантократора. У Грчкој је канонизована као светитељка, њене мошти се чувају у манастиру Светог Патапија у Лутракију на Пелопонезу, где привлаче многобројне поклонике. А у Србији, земљи њених предака, ретко ко да је и чуо за њу, мада је својим животом и врлинама свакако заслужила да буде и описана и опевана и достојно прослављена.

Аутор: Младен Станковић

Извор: РАДИО СВЕТИГОРА