Милион нових избеглица код турске границе

Након договора о Либији, пропало је и примирје које су Владимир Путин и Реџеп Тајип Ердоган склопили за сиријску провинцију Идлиб, па су Ангела Меркел и Емануел Макрон, вероватно понајвише забринути због покретања више од 800.000 нових избеглица од децембра прошле године, тражили од руског председника да се укључи у посредовање.

Те избеглице засад су још унутар граница Сирије, заглављене у Идлибу, између фронта и запечаћене турске границе. Притисак на њу, међутим, ако се све жешћи сукоби наставе, почеће да расте. То ће довести турског лидера у искушење да, буде ли морао да делом отвори границу с те, јужне стране, још више отвори и пролазе на северу земље. Одатле мигранти већ продиру у Грчку, ионако загушену избеглицама о којима нема услова да се стара док остатак Европске уније неће да их прими.

Тако су немачка канцеларка и француски председник тражили од Путина да се састану с њим и Ердоганом и поново буду припуштени међу спољне играче у сиријској кризи, хаосу заосталом након изукрштаних ратова које су преко посредника водиле разне регионалне и светске силе. Дистанцирање САД од тог колоплета, симптом начелнијег стратешког разилажења Доналда Трампа и ЕУ, само је још више поткопало позицију Европе, чији се глас у Сирији ни пре тога није превише чуо.

Путинов одговор Меркеловој и Макрону и даље није стигао, али, чак и да он буде макар декларативно позитиван, од Ердогана се великој попустљивости не треба надати. Његови штићеници су сатерани у ћошак Идлиба, онако како су претходно сабијени у ту провинцију као последњи кутак Сирије који су им до даљег препустиле офанзиве снага режима Башара ел Асада и његових покровитеља, Русије и Ирана.

Последња ескалација сукоба и јесте изазвана жустрим одговором Турске на упорно надирање Асада и његових савезника у Идлибу, који су за последња три месеца узели око 600 квадратних километара те области, убивши и 13 турских војника. Након бројних Ердоганових упозорења, чак и претње тиме да ће Асадове трупе напасти било где у Сирији, не нужно само у Идлибу, турска артиљерија је, према извештају Ал Џазире, почела да из све снаге туче по режимским јединицама. Тиме су подржали контраофанзиву сиријских побуњеника блиских Анкари на два недавно изгубљена дела Идлиба, Најраб и Саракеб, град који је од нарочите важности будући да лежи на ауто-путу М5, једној од транспортних жила куцавица земље.

Кад је прекјуче страдало још двоје турских војника и рањено њих петоро, у моменталној одмазди је ликвидирано 50 бораца лојалних Дамаску и уништено пет њихових тенкова, као и неколико оклопних возила. Побуњеничка контраофанзива се у том часу толико захуктала да су се и руски авиони, како је потврдило Министарство одбране владе у Москви, дигли у ваздух да помогну у њеном заустављању.

Колико су руски авиони раније учествовали у борбама, па и онима у којима су погинули турски војници, није прецизирано. Турско министарство одбране је у свом саопштењу, судећи по наводима агенција, потпуно избегло да их спомене. И то већ говори понешто о томе ко је од ове две силе надмоћан у Идлибу и читавој Сирији, што је било јасно и претходних недеља, када је Ердоган предлагао и састанак с Путином док му је из Кремља поручено да за тим тренутно нема потребе.

На пипавост односа Турске и Русије, упркос свим њиховим покушајима да усагласе супротстављене блискоисточне интересе у име својих виших стратегија, указује и прекјучерашња реакција турског министра одбране Хулусија Акара. Он је, док је ситуација у Идлибу још била на ивици ножа, поручио да би САД, од којих Кремљ жели да одбије Ердогана, могле послати Турској ракете „патриот” као одбрану током овог конфликта, те да ће из истог разлога бити активиране и батерије С-400, које је Анкара купила од Москве. Међутим, додао је да им намера ипак није да се сукобе с Русима. Сајт „Мидл ист ај”, који финансира Турској блиски Катар, јавио је раније, позивајући се на своје изворе, да су Ердоганови званичници прошле недеље тражили од САД да амерички ратни авиони патролирају у пограничном појасу у Идлибу како би гарантовали безбедност, што делује као други начин да се каже како би Турска желела да ваздушна флота Пентагона отера летелице Асада и Руса.

Изостанак успеха у договорима с Русијом и у Либији и у Сирији још више гура Ердогана ка стратегији коју примењује већ неко време: игрању на обе карте, и московску и вашингтонску. Али, конкретног одговора Америке на овај његов покушај трговине у Сирији засад нема, можда не само због неповерења продубљеног одраније него и због мањка интересовања Трампове администрације за већи део Блиског истока.

Трампово делимично повлачење из тог региона лишило је и ЕУ њене песнице, јер она сама нема војну снагу којом би тамо могла скренути ствари у правцу који прижељкује. Тренутно би јој утеха била, ако су тачни јучерашњи наводи руског министарства одбране, да нема, барем за сада, масовног покрета избеглица у Идлибу ка турској граници. Уједињене нације опомињу на то да 170.000 тих људи борави под голим небом, без икаквог заклона од зиме, ове године у Сирији, како кажу, прилично оштрој.

Владимир Вукасовић / Политика