Великим покољем до Велике Хрватске или тајна историја усташтва

1. Живимо у строго контролисаном свијету у коме се свијест усмјерава на врло рафиниран начин, путем лажних култова којим су праве вриједности замијењене лажним, што обесмишљава сваку потрагу за истином, елиминишући могућност преиспитивања наметнутих догми и ауторитета. У времену смо када се путем ријелити-програма промовише концепт логора као врхунски вид савременог човјека; у коме не изазива контрадикторност што назив српски Бошњаци – не може, а босански Срби – може; или што су комунисти 1944. године стријељали 72 пилота само зато што су служили Дражи, да би потом усташки командант ваздухопловства постао предводник Титове, партизанске ескадриле.

Наша свијест пуна је ужасних заблуда, посебно оних везаних за Хрвате и генезу геноцида над Србима почињеног од стране квислиншке НДХ, а осмишљеног још у вријеме Хабсбуршке монархије; плана који је отпочео да се проводи са првим свјетским ратом, да би у раздобљу 1941-1945. добио размјере великог покоља. Тај помно планирани и по фазама провођени геноцид окончао се 1995. године егзодусом Срба из Хрватске који је имао размјере етничког чишћења. Упркос овим разорним промјенама деведесетих година чини се да ни до данас није довољно расвјетљена генеза фабијанског пројекта затирања Срба којем је циљ био и остао стварање етнички чисте велике Хрватске.

Један од ријетких који се латио задатка да разобличи зло које је само у другом свјетском рату однијело преко милион недужних српских живота је редовни члан Српске академије наука и умјетности Василије Крестић, чију књигу “Геноцидом до велике Хрватске”1 рашчитавамо и на њеним маргинама у виду дијалога исписујемо властите коментаре. Као истраживач ове забрањене теме коју је отворио текстом О генези геноцида објављеним у Књижевним новинама још 1987. године, академик Крестић се онда и данас, у овом наводно постидеолошком времену, нашао `поново под присмотром па и притиском не толико политике и политичара колико нових медија и појединих невладиних организација`, мондијалистичких, дакако, које су стекле доминантну моћ у креирању свијести грађана, предвођених Соњом Бисерко, Наташом Кандић, Борком Павићевић, Оливером Милосављевић и другима. Све оне својим разорним антисрпским дјеловањем и критиком на рачун Крестићеве генезе геноцида код Хрвата, свједоче континуитет понашања српских комуниста од титоистичког до глобалистичког поретка, мада, према његовим ријечима, “појма немају шта је наука, научни морал, историјски метод, историјска чињеница, шта је научни резултат, а шта фалсификат` (117).

2. Урањајући у ову изнимно важну књигу која представља својеврсну синтезу Крестићевог вишедеценијског истраживања, прилика је да се још једном опоменемо да узроци великог прогона Срба из Хрватске деведесетих година нису били само ствар одлуке хрватског Сабора од 22. децембра 1990. године да Србе од конститутивног народа преко ноћи претворе у националну мањину, већ је проблем затирања читавог једног народа далеко дубљи. Срби су ту насилну одлуку примили скоро па заточене перцепције ко су му непријатељи, несвјесни да ће бити виновници завршног чина геноцодног пројекта коначног рјешења српског питања у Хрватској. Чинило се да су страшне историјске лекције које су од Хрвата добили у прошлом свјетском рату биле недовољне, премда је све указивало на постојања плана о тоталном уништењу Срба, који се проводио још од времена анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске. Потом се наставио са првим свјетским ратом, да би у доба НДХ задобио размјере великог покоља, како именујемо злочин геноцида почињен над Србима, за који су Хрвати до данас остали некажњени, као што су то били и након првог свјетског рата када им је краљ опростио велику ратну одштету.

За разлику од фабрика смрти које су радиле у нацистичким конц-логорима уз кориштење гасних комора, специфичност геноцида над Србима огледала се у томе што је провођен кроз покољ, што овоме магнум кримену даје управо окултну димензију жртвоприношења Луциферу. У том погледу ова књига коју је издало Удружење за одбрану ћирилице “Добрица Ерић” из Београда, својеврсно је упозорење Србима да никада више не чекају старог непријатеља на утабаној стази, дресирани и `послушни као стока, као овце које блеје, слепи као нојеви који завуку главу у песак, који пуштају да их носи струја, да их одведу до маља без опирања, без супротстављања, не тражећи чак ни излаз`, како нас је опомињао убијени антиглобалиста Саша Марковић у своме Манифесту против империје.

Усташе после покоља
Пред нама је историографско дјело нулте категорије написано с циљем да се то `зло разобличи, да се искоријени и никад више не понови`, од историчара који до данас носи стигму да је као “творац теорије о геноцидности хрватског народа” (173) заговарао “теорију крви и тла” те да је као такав “ратни злочинац”. Овакве квалификације изречене са `много злобе и политичке подлости`, пале су само зато што је академик Крестић анализом историјске грађе непобитно утврдио да је велики покољ Срба као идеја `одавно постојао у појединим милитантним хрватским круговима`. Геноцид је био предвиђен још под Аустроугарском те се стога идеја о уништавању читавог једног народа нипошто не може приписивати некаквој великосрпској хегемонистичкој и шовинистичкој политици, што је до данас остала званична схема хрватске политике и историографије. Пројекат стварања `етнички чисте и на разним кривотвореним папирима вијековима сањане велике, вјерски католичке јединствене хрватске државе`, коју је ваљало `остварити насиљем путем хрватизације, превјеравања, изгона и физичког уништења Срба`, Крестић је сагледао у контексту франковачко-усташког идеолошког програма који је настао на темељу хрватског државног и природног права, оправдаваног којекаквим историјским, природним, етничким, географским, економским, геополитичким и другим лажним разлозима. У својој геоманији овај правашки план имао је великохрватске тежње о једном, “политичком” народу, у који је уврштен и онај из “хрватске Босна”, како је гласио наслов `затроване књижице` са поднасловом “Ми и они “тамо”, штампане 1907. године у Сарајеву.

Укратко: правашки пројекат који је смјерао на коначно рјешење српског питања у Хрватској уз демонизацију Срба као народа Божијег, био је помно осмишљен, као што је и затирање злочина било плански провођено, тако да је свако помињање великог покоља над православним народом у земљи братства и јединства проглашавано језиком мржње. Главно питање код Хрвата било је како кроз научне параграфе којим су препарирали умове увјере нараштаје да је покољ био десет пута мањи2. Друго питање гласило је: како формирати мишљење које се до данас одржава да Србе од страдалника прикажу као кривце; тј. како починити геноцид, у коме су по улицама хрватских градова нуђене на продају сакупљене ископане очи Срба, по тридесет и четрдесет очију одједном – а пред свијетом остати недужан и моралан.

3. Упркос правој политичкој кампањи која је против њега вођена, академик Крестић ослободио је генезу геноцида над Србима у ХДХ3 у коме је страдало преко милион недужних живота српских цивила, прапагандистичких теза које је наметао унутрашњи окупатор из редова кроатокомуниста4 и кроатомасона. Није се радило ни о каквим противхрватским националистичким тезама којима се поткопава братство и јединство, што му је импутирано у околностима `мало проучене и погрешно научене историје Срба у Хрватској`, већ о томе да је својом неумољивом анализом ушао у саме коријене овог зла, у историјске претпоставке за настанак геноцида у НДХ, бавећи се периодом до другог свјетског рата5. Тиме је битно допринио да се попуни празнина у историјској науци која се односила на питање “повијесног злочина” званог “велики покољ”. Наиме, док су с једне стране постојале `читаве библиотеке о геноцидном уништавању Срба, о броју жртава, технологији сатирања, логорима, јамама, убицама, усташама и њиховим злочинима` – “нико није покушао да објасни како је, када, зашто и с којим циљевима, настала монструозна идеја и иста таква политика о геноцидном уништавању Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији” (165-166).

Ако не желимо да дајемо анационалне и тривијалне одговоре, већ да истински декодирамо велики покољ, онда се скупа са академиком Крестићем мора ући у истрагу усташтва у коме римокатоличка црква у Хрвата сноси велики дио кривице. Међутим, иза етноцида над Србима у Хрватској скривала се тајна историја усташтва. Она се није тицала само геноцидних изјава вође праваша Анте Старчевића, већ првенствено идеолошких ставова Еугена Кватерника те франко-фуртумаша Јосипа Франка. У том погледу ваља се дебело одмаћи од тезе академика САНУ хрватског поријекла и масона Виктора Новака да је за усташки велики злочин крив клерофашистички Ватикан који је ступио у спрегу са усташтвом. Оно се, наиме, не може ваљано тумачити без узимања у обзир чињенице да је покољ над Србима имао окултну димензију талмудске освете над Србима третираних од стране еугеником затрованих јудеомасона као “малих Руса”, жртвоприношених паганском богу Баалу, тј. Луциферу.

Речено без аутоколонијалне биједе којом су заражени бројни србисти, идеја о затирању Срба у Хрватској сазрела је у франко-футумашким редовима похрваћених Хазара још у оквирима Аустроугарске када јача овај најсрбофобнији покрет икад формиран, који је извршио најтежи геноцид на свијету поклавши више од милион Срба. Пројектанти тог ”најстрашнијег злочина који историја човјечанства познаје” (Рафаел Лемкин) потекли су од стране хазарско-масонске колонијалне мафије опхрване расним митом о националној изабраности Хрвата као “господујуће расе” у односу на Србе као инфериорне и “балканско смеће”. Усташтво, тај најмилитантнији клерофашистички покрет израстао је на еугеничким основама које је прихватила Странка права, при чему је увијек ради, масонским рјечником казано, “скретања погледа”, у први план номинално истицан аутодидакт Анте Старчевић, титулисан за “оца” хрватске домовине, по мајци, Милици Богдан, Србин као и по оцу, потеклом из покатоличених херцеговачких Старчевића.

Међутим, творац погромашке идеологије био је кудикамо више његов први сарадник Еуген – Дидо Кватерник, покатоличени Хазар, који је страначку идеологију тијесно везао са клерикалним редовима по многим национално-политичким питањима, а нарочито у стварању велике у националном и вјерском погледу чисте Хрватске уз помоћ Хабсбуршке монархије. Та идеја имала је своје гласоноше у врховима римокатоличке цркве, нарочито у лику покатоличеног Хазара Ј. Ј. Штрошмајера, промотора идеологије југословенства која, према Крестићевим ријечима “није била ништа друго него посебан вид великохрватства “ (129) те код по поријеклу хазарских бискупа познатих по србофобији, Анте Штадлера и Анте Бауера.

Правашка идеологија се у другом свјетском рату оспољила кроз покољ који није учињен, да се једном већ зна, у име идеологије национал-социјализма. Поглавник Анте Павелић, чији су “доглавници” били двојица похрваћених Јевреја, Ивица Франк, син Јосипов и Славко Кватерник, који ће имати част да прогласи НДХ као хрватски давно “жељковани” сан, није партијски био нациста већ је као вођа усташа био идеолошки праваш. Још као гимназијалац приступио је странци права, сазданој на мржњи према српском народу, његовој култури, традицији те потпуном негирању српских националних интереса у Хрватској. Управо на таквој идеологији утемељен је усташки покрет који је од стране самих нациста био оптужен за “јуденпротекторе”. Писац расистичког програма Странке права био је Јошуа Јосип Франк, финансијски стручњак из Осијека, који је након смрти Анте Старчевића 1896. преузео Странку права и под чијим руковођењем праваши појачавају србофобију до мјере да је управо oн склопио споразум са највишим војним круговима у Бечу да ће у случају евентуалног рата са Србијом поводом анексије Босне и Херцеговине, “гласно да се изврши покољ и исељење свих Срба у Хрватској”. Чланове и симпатизере усташког покрета звали су франковцима, према Јосипу Франку, који су с радошћу дочекали први свјетски рат као прилику да се ослободе, како су истицали, “влашког накота” и “посрбица”, којим су погрдно називали југословенски опредијељене Хрвате. У њиховом програму те 1914. године било је истребљење Срба и разбијање јединства хрватско-српске коалиције, а међу најбјеснијим франковцима био је тада још непознат широј јавности Анте Павелић, који је предлагао радикалан обрачун са Србима. Значајан усташки идеолог поред Франка био је такође осјечки Јеврејин Иво Корски. Сва геноцидна политика према Србима провођена је на платформи праваша и усташког покрета из њих проистеклог с циљем стварања велике Хрватске државе која би обухватала знатан дио Балканског полуострава. Друга тачка правашког србофобног идеолошког програма налагала је тотално истребљење православног српског народа на територији те хрватске државе.

4. На маргинама Крестићеве књиге остала је неисписана скривена историја усташтва иза које се скривао тумор јудеомасонства и британске геноцидне политике према Србима, која је своје право лице показала нарочито кроз издају четника6. Хрватску идеологију крви и тла осмислили су Јосип Фран и франковци, који су у њеном провођењу употријебили највећим дијелом покатоличене и потурчене Србе са буду њихова ударна песница. У игри јудеомасонске обмане, помно контролисане од стране евроатлантске империјалне елите, сва кривња бачена је на католичку цркву. Постави ли се питање коме је дат толики ауторитет да под плаштом историјске науке скине анатему са усташтва и одговорност за највећи људски покољ свих времена над једним народом пребаци на католичку цркву, одговор је: некадашњем клерикалцу и масону Виктору Новаку, аутору књиге Магнум кримен.7 Преко ње је у посљератној Југославији скренут поглед са усташтва и усташког духа којим је био прожет посљератни кроатокомунизам, на римску цркву на коју је бачена највећа кривња те тако створен масонски антиклерикални мит да су злочини усташа над Србима злочини римокатоличке цркве8. Према Новаковој интерпретацији католичка црква била је проводилац усташке идеологије те да су усташтво и нацизам једно те исто, а нису. O томе свједочи чињеница да је Титова власт организовала суђење Алојзију Степинцу да би га ставила у кућни притвор, док никада није ни подигла оптужницу против вође усташа, Павелића, који је тврдио да је “заједничка идеологија коју исповиједамо била запечаћена у Риму”, граду у коме је након рата скриван скупа са златом опљачканим у Јасеновцу. Управо у Италији Павелић је основао терористичку организацију “Усташа – хрватска револуционарна организација” 1930. године, да би му најревноснији активиста и духовни вођа емиграције био Иван – Ивица Франк, син правашког вође Јосипа Франка и Славко Кватерник, покатоличени Јевреј, оснивач масонске ложе “Либертас” коју је повезао са јеврејском ложом Б`наи Б`рит, ожењен Олгом Франк, кћерком Јосипа Франка. Двојица доглавника Павелићевих, чија је супруга Мара била Јеврејка, били су Хазари Ивица Франк и Андрија Бетлехем. Шеф, пак, усташке тајне полиције био је Хазар Ото Крезимир док је један од управника логора Јасеновац9 био близак Павелићев пријатељ Хазар Иво Хајнрих. Да би Хазар Стево Крајачић након Брионског пленума на отварању јасеновачког споменика српској делегацији у лице добацио: Мало смо вас овдје побили!

5. На франко-фуртумашкој србофобној идеологији стасали су најзвјерскији у злу зликоваци који су, према Срђи Трифковићу, прије другог свјетског рата у Њемачкој третирани као сепаратистички и прокомунистички покрет. У комунистичком покрету усташе нису видјеле непријатеља већ добородошлог савезника у “сламању кичме српству и православљу”, како стоји у другој тачки споразума између усташког покрета и Комунистичке партије Југославије који су у Сремској Митровици 1935. потписали усташки првак Миле Будак и Титов емисар, Јеврејин Моша Пијаде. Три године раније, 1932. године, Централни комитет Комунистичке партије Југославије објавио је проглас у коме “поздравља усташки покрет и стаља се потпуно на његову страну”. Тако су се комунисти, идеолошки настали на антихришћанским, илуминатским поставкама Ашкеназа Мозеса Мордекаја Левија, познатијег као Карл Маркс, потпуно изједначили са усташама, насталим на фашистичкој платформи Јосипа Франка и франковаца, нарочито у чињењу злочина геноцида над Србима, ради стварања кроатокомунистичке Југославије, побивши за само четири мјесеца по ослобођењу 60.000 Срба10. У времену бојкота српске националне и државне идеје који је трајао од 1945 -1990. године, два најкриминалнија и по Србе најпогубнија покрета, усташки и комунистички, као два огранка завјереничке илуминатске хазарократије, имали су потлуно исте ставове по питању сатанистичког плана за радикално сламање кичме православља српског стила и искуства. Многобројне политичке, научне и културне институције основане с циљем затирања српског национализма, континуирано су испуњавале инструкције јудеомасонске елите, имајући у виду да је њихов агент био Анте Павелић, масон из ложе “Либертас” као и Тито, масон 33 степена, обојица британски агенти.

Иза усташа је стајао закулисни хазарско-масонски идеолошко-политички лоби, онај исти који је створио и усташтво и партизане. У томе је карактеристика дјеловања окултне хазарократије на југословенском тлу у другом свјетском рату, која је осмислила оба србофобна покрета која су требала да доведу до погреба православља. О овоме је вијек и више поданички ћутала наша национално несамосвјесна, а често и отворено антисрпски оријентисана елита, док Василије Крестић није документовао расистичку платформу франковаца прожетих осјећањем расне преузвишености и сатанске жеђи за уништењем Срба. При свему томе, дубоко скривана права историја усташтва, али и комунизма на јужнословенским просторима, незамислива је без британских11 јудеомасонских утицаја. По Черчиловим инструкцијама, које је Титу донио генерал Меклин 1943. године, уочи конференције у Техерану, а у сврху признавања партизанске војске од стране савезника и њиховог довођења на власт, комунистички лидер је “Директивом 765” регулисао ”фузију усташа у партизане” и рад “партизанских тројки на ликвидацији четничких команданата корпуса и бригада”. Тај подмукли план, осмишљен од стране Британаца, да од четника направи ратне злочинце, Тито је извршио по Черчиловој директиви. Тако је још 2. јула 1943. године опуномоћеним представницима Врховног штаба прослиједио депешу да се хрватским војницима (усташама и домобранима) који се предају гарантује безбиједност и признају чинови стечени у формацијама у којима су били, омогући напредовање те да буду искориштени у обрачуну против четника у источној Босни.

1. У борби истине и лажи, правде и неправде, неутралност значи помагање злу, ријечи су архимандрита Пантелејмона. Вријеме је да се освијестимо и депрограмирамо од велике лажи која нам је наметнута о усташама као производу хрватског национализма, мада је усташтво терористичка организација инсталисана од стране хазарократије ради затирања Срба као “малих Руса”. Неопростиво мало се знало о томе да је геноцидна мржња усташа према Србима рукавац осветничке мржње талмудиста, који су спречавали да истина о усташама, Степинцу и Павелићу13 уопште доспије у свијет па и у Израел у коме, према ријечима Гидеона Грајфа, аутора књиге “Јасеновац, Аушвиц Балкана” – “никад нису чули за Јасеновац”! Да ли баш нису чули, остаје да мнијемо, поред сазнања да лажни Јевреји, Хазари, већ десет вијекова не престају да проводе физички и духовни терор, атакујући на Свету Русију још од времена када им је разрушен хазарски каганат. Тај трнов вијенац који носи руски народ као предводник христоцентричне, ћириличне цивилизације, понијели су у двадесетом вијеку и “мали” Руси, како Србе доживљава хазарско-илуминатска елита и њена култура.14

Као у свакој великој обмани, тако је и у случају пројекта велике Хрватске, која би према мегаломанским тежњама вође хадезеоваца Фрање Туђмана, обухватала Босну и Херцеговину, непробојним зидом добро срачунатог ћутања обавијена je истина о хазарским коријенима усташтва. Окован нам је био ум и духовне очи да не видимо ко су прави пројектанти плана о истребљењу једног староставног народа. Томе је кумовала посљератна кроатокомунистичка власт и њена прва слушкиња, историографија, да се не сазна истина о правим покретачима великог покоља, који су у својој патологији осмислили логоре смрти не само за одрасле него и за дјецу.15 Постојала је усмена наредба да се са њима поступа као непријатељима хрватске државе, што је у пракси значило тровање каустичном содом кроз храну и смрт у највећим мукама, уз сваковрсна друга бестијална иживљавања која су однијела према тврдњама Србољуба Живановића 100.000 дјечијих живота само зато што су била православна. Дјеца отета од мајки одвођена су у конц-логоре и уморена мученичком смрћу, док је остатак преведен у римску вјеру, да би потом спискове покатоличене дјеце након рата ОЗНА уништила да се никад не би сазнало о размјерама присилног покатоличавања српске нејачи. У том погледу усташе су Иродови синови 20. вијека, о чему постоје потресна свједочанства којим се колико-толико умањује мемороцид којим је окована наша свијест кад су у питању тајни, хазарски коријени усташтва. За почетак неопходно је учинити преправку и Magnum crimen преименовати у велики покољ српских цивила и нејачиод стране усташа, који су већи дио рата тијесно сарађивали са Титовим партизанима, а онда стекли власт и пред свијетом остати морални; да би се посљератним суђењем Степинцу и несуђењем Павелићу, усташе испрегле од одговорности за почињени геноцид. Тако је била обесмишљена свака потрага за историјском правдом и ваљаном реконструкцијом голготског, христоподобног српског страдања, срамно забетинираног од стране и данас југословенствујушћих српских историчара. Оних који су повјеровали прогандистичким тезама Викора Новака да је за велики злочин понајприје одговорна католичка црква и њених 1400 свештеника који су окрвавили руке у великом покољу, док су франко-фуртумашки јудеофашисти, којима је укоријењен хрватски идентитет, опрани од одговорности за покољ учињен посредством покатоличених и и потурчених српских конвертита. Штавише, усташе су биле представљене као терористичка организација која је копирала нацисте, док су за балканског Хазара16, Цинцара Мирослава Крлежу17, “усташе биле мала, сасвим незнатна чета плаћеника”.

Усташе – предмет историјског ревизионизма

1. Усташкој кољачкој организацији која је убијала тијела у име расне преузвишености с истом жеђи с којој је католичка црква убијала тијела и душе православне, било је накнадно приписано aнтијудејство, све како би се створио утисак о њеном нацистичком поријеклу. Бруталним прекрајањем историје усташама је креиран кроатошовинистички идентитет, што спада у најподмуклије примјере историјског ревизионизма провођеног у посљератној југословенској историографији под пресудним утицајем Виктора Новака и академика САНУ. Та Титова лажна српска елита која нас је учила дане будемо Срби, провела је ревизију цјелокупног културног и националног насљеђа Срба, па и оног који се тиче геноцида над Србима у другом свјетском рату, поред документоване историје која потврђује да су саме усташе од стране нациста биле оптужене за јуденпротекторе. Најчвршћи доказ о изворном франко-фуртумашком поријеклу усташтва, а никако нацистичком, садржан је у чињеницида су коначно рјешење српског питања усташе почеле да проводе 18 дана од оснивања НДХ, а чак пола године(!) прије нацистичког коначног рјешења јеврејског питања које је почело масакром у Бабином јару у Украјини! Ово је пред читаоце “Печата” у интервјуу из септембра 2019. изнио Гидеон Грајф, историчар специјализован за период холокауста, стручњак за Аушвиц и Зондеркомандо и шеф међународне експертске групе ГХ7 – “Стоп ревизији”, на основу досијеа пронађеног у Архиву Војводине. У њему је био похрањен извјештај Гестапоа који представља револуцију у историграфији другог свјетског рата јер несумњиво доказује наш став да је усташко геноцидно рјешење у вези са Србима започело да се проводи кроз покољ далеко прије него нацистичко над Јеврејима. Из ове чињенице бјелодано изводимо закључак да усташки злочин без казне није резултат национал-социјалистичке идеологије, али јесте посљедица усташке идеологије крви и тла коју су на хрватском простору посијали франко-фуртумаши, сљедбеници србофобног Јосипа Јошуе Франка. У истом архиву, у Досијеу 562 фонда Славко Одић, сачувано је писмо надбискупу Алојзију Степинцу од 8. фебруара 1942. године, послано од стране “католика, хришћанина, па тек онда Хрвата”. Оно доказује да је Степинац18 био упознат са стравичним злочинима над Србима, а ипак је наставио да даје духовну и моралну подршку усташама те је стога директно одговоран за насилно покрштавање методом “покрсти се или умри”.

Веза Јевреја и усташа није само ствар прошлости у којој се усташе кренуле у затирању Срба далеко прије него нацисти у погром Јевреја, Словена и Рома, него и садашњости. Постави ли се питање ко је позивајући се на хрватско државно право обновио усташтво19 у другој независној држави Хрватској, с циљем стварања етнички чисте Хрватске у којој су Срби преко ноћи проглашени за националну мањину, добијамо одговор да су то били управо они хазарског поријекла. Тако је Хрватску странку права 1861 (ХСП), идеолошког творца усташтва, као “аутентичну хрватску државотворну странку”, 1990. обновио Доброслав Парага, са мајчине стране јеврејског поријекла. Овај насљедник Павелићевих усташа обновио је и ХОС20 (Хрватске одбрамбене снаге), а са њима и неофашистичко црнокошуљаштво које ће да служи нарастајућем јеврејском империјализму. У исто вријеме, Славко Голдштајн 1989. је са братом увео вишестраначје оснивајући прије ХДЗ-а ХСЛС као хрватску политичку странку. Њене програмске одреднице претворио је у антисрпску хистерију те био међу првима који су одлазили у усташку емиграцију да је позову у домовину.

Запитамо ли се ко је у постратном периоду предводио кроатофашизам, одговор је: хрватски Јудеохазар Младен Шварц, предводник Нове хрватске деснице, који је у погледу величања усташтва био неколико копања изнад свих у Хрватској. Ко је обновио јудовствујушћу институцију масонства код Хрвата ако не Ненад Поргес, бивши министар, док је Силвије Деган обновио велику масонску ложу Југославије. У одредници “Јудеохазар” садржана је тајна историја усташтва као експозитуре хазарске мафије која би да путем чипова21 и потпуно контролисаног човјечанства завлада свијетом заводећи свој англоционистички поредак. Први на удару у успостављању њихове јудеомасонске цивилизације био је староставни српски народ, проглашен за варваре модерног доба, против којег су свјетски јудеофашисти, насљедници усташа, исказали најкрволочније антисрпско расположење подигавши против Срба 19 држава које су нас бомбардовале 78 дана. Одлучни у накани да потпуно затру српски генетски код, трајно су контаминирали српско тло прљавим, осиромашеним уранијумом 235, најопаснијим за људе и животну средину зато што пропада тек након 4,5 милијарде година. Тако су на Србију, Црну Гору и БиХ, а највише на Косово и Метохију бацили 250 тона уранијума и 40 тона плутонијума у виду нуклеарног отпада, да би потом званични извјештај НАТО-а о размјерама еколошке катастрофе био цензурисан; све с циљем да се Србија, убијена са 170 атомских бомби Хирошиме, никад не опорави од посљедица НАТО бомбардовања и екоцида тада почињеног.

Нова владајућа елита из редова илуминизираних јудеокатолика спремно чека устоличење лажног свјетског миротворца и месије у обећаном22 трећем Соломоновом храму; онога кога ми православци називамо Антихристом23. Преко тог непомјаника англоционисти планирају да покоре цијели свијет и заведу свој конц-логорски, робовласнички поредак оличен у жигу звјери 666 са Давидовом звијездом, кога ненавидници спасења већ сада зову “божјим печатом”.

***

1 Василије Ђ. Крестић, Геноцидом до велике Хрватске, Удружење за одбрану ћирилице “Добрица Ерић”, Београд, 2019.

2 У умањивању усташких жртава геноцида предњачили су јеврејски експери за геноцид из Хрватске, упркос извјештајима њемачких званичника попут генерала Лера који је обавјештавао Берлин да је до фебруара 1943. године уморено 400.000 Срба, док је СС генерал Ернст Фик 15. марта 1944. извјештавао Хајнриха Химлера да је у логорима ХДХ поклано 700.000 људи.

3 Знак за негирање усташког геноцида, према Животију Ђорђевићу, настаријем истраживачу геноцида над Србима (94) у НДХ, дао је кардинал Фрањо Кухарић 1981. године. Ђорђевић је инсистирао на чињеници да су укупни демографски губици Срба у другом свјетском рату износили 1.820.000 људи. Убијено је 1.607.000, 57.000 је протјерано, а 156.000 српске дјеце није рођено. У односу на друге народе у СФРЈ Срби су чинили 90 посто жртава.

4 “Гесло комуниста мора бити уништење Срба и православља. Програм усташког режима је исти. Ако се томе дода политика католичке цркве и њена мисионарска пенетрација на балкански простор, за који има доста доказа да већ годинама води борбу против православља, онда је истоветност програма сва ова три партнера уколико се односи на истребљење српског елемента још очигледнија. Усташки режим водећи овакву политику не одступа ни за длаку од своје основне политичке линије изражене у тежњи биолошког уништења Српства и православља.” Овако је гласио дио комунистичко-усташког споразума од 17. 12. 1943. године у коме је предвиђено да се у самим партизанско-комунистичким редовима збијају и уништавају Срби, а водећа мјеста повјеравају Хрватима. Тако је у Босанској крајини био убијен др Младен Стојановић, а фаворизовани Ивица Марушић Ратко и Ивица Мажар Шоша.

5 Александар Карађорђевић опростио је Хрватима убиство 50.000 жена, дјеце и стараца, само у Подравини и Колубарском округу 1914. године, као и ратну одштету од 12 милијарди француских франака у злату.

6 Енглеска влада издала је четнике, тако да је краљ био принуђен да преда мандат хрватском бану Субашићу чиме је осујећена могућност да Срби учествују у преговорима о миру и диктирају границе и ратну штету.

7 Књигом Магнум кримен Новак је као југословенски оријентисани Хрват и српски академик успио да увелико ослободи кривње усташе које су масовно пришле комунистима у завршници рата, тако да је до 6. априла 1944. у партизанске редове већ било примљено 80.000 усташа, да би потом усташки официри преобучени у партизане наређивали српској младости да самоубилачки јуриша на Сремском фронту. На питање зашто чувени партизански авиони, тзв. “курузари”, нису никад долетјели до Јасеновца да макар митраљирају усташке страже, одговор је у чињеници да је командант усташке ескадриле постао командант партизанског ваздухопловства.

8 Ту тезу и данас подржава њемачки историчар Карлхајнц Дешнер, најпознатији критичар западног хришћанства, тврдњом да су дјела усташа, дјела цркве. У књизи “Политика римских папа у 20. вијеку” Дешнер је доказивао да је папа унапријед знао за сарајевски атентат у коме ће према рату против православља уздржани Франс Фердинанд пасти као жртва.

9 У Јасеновац, логор који је `могао да прогута неограничен број Срба`, партизани су ступили тек почетком маја 1945. године, десет дана након што су усташе 22. априла, напустиле логор. У то вријеме Титова војска је имала 57 дивизија. Ако се зна да су се Нијемци повукли из Србије 1944. године, то значи да је Јасеновац радио пуном паром још шест мјесеци.

10 Од септембра 1944. до фебруара 1945. године партизани су према списковима ОЗНЕ, најчешће без суђења стријељали 59. 554. грађанина Србије.

11 Британци су према недавно откривеним детаљима обманули Дражу Михаиловића како су управо они дошли да га спасу, да би га потом срамно испоручили у канџе некадашњем аустроугарском војнику из загребачке “Вражје дивизије” која је сијала смрт по Србији, Јосипу Брозу.

12 Нису само усташе биле Иродови синови, већ и партизани који су на превару похватали дјецу четника из Шумадије на крају рата која су очекивала бродове западних савезника и све их побила. Један од егзекутора био је отац Вука Драшковића, Видак, замјеник команданта Владе Шегрта, народног хероја, који је одговоран за убиство 25.000 дјеце од 7 до 15 година, бачене у три јаме на Миљевини.

13 У упорном настојању комунистичких конспиратора да прекроје истину о правом поријеклу усташтва те да Павелићу накнадно припишу антисемитизам, ишло се дотле да су бившем поглавнику у часу атентата на њега приписане ријечи које је наводно упутио егзекутору, четнику Благоју Јововићу: “Мајку ти ј…. српско-јеврејску, комунистичку!” Конструкција је више него неувјерљива!

14 О тој култури бриљантну анализу дала је Татјана Грачова у фундаменталној књизи “Света Русија против Хазарије”.

15 Масовна истребљење дјеце као злочин биолошког уништења нације памти Свето писмо Новог завјета. У Матејевом јевађељу дат је запис о покољу дјеце у јудејском граду Витлејему у коме је рођен Исус Христос. Наредбодавац покоља био је јудејски цар Ирод. Сазнавши да се према пророчанствима објављеним у старозавјетним књигама у Витлејему родио нови цар, Ирод се побојао да му новорођени не преотме престо. Стога је наредио да се побију сва дјеца у Витлејему и околини од двије године и млађе, надајући се да ће под мач отићи и пророковани цар. Ирод је остао први у историји који је забиљежен као масовни злочинац над дјецом. Најизравнији Иродови синови у 20. вијеку биле су усташе, кољачи српске дјеце од колијевке до 14 година.

16 Цинцари, познати као балкански Хазари, примали су идентитет већинског народа. Цинцарског поријекла били су вођа завјереника у Мајском преврату, Драгутин Димитријевић Апис, дипломате Александар и Димитрије Цинцар Марковић, Никола Пашић, а према тврдњама епископа Атанасија, Александар Вучић је бугојански Цинцар.

17 У Крлежином Лексикографском заводу у Загребу је након пуштања са Голог отока нашао мјеста и дукљански усташа Савић Марковић Штедимлија.

18 Године 1944. Степинац, ратни злочинац одговоран за најсвирепија убиства Срба за која је знао, а није преузео ништа, примио је орден од усташког поглавника Анте Павелића.

19 Први Туђманов сарадник, Јевреј Андрија Хебранг се као бранилац усташког режима увијек благонаклоно односио спрам обновљеног усташтва, Павелића и Макса Лубурића, оснивача и првог управника логора Јасеновац.

20 ХОС је била скраћеница за Хрватске оружане снаге које су настале 1944. године спајањем домобранских и усташких јединица.

21 Позната је Рокфелерова изјава: “Ко не слуша, искључи му се чип”.

22 Обнову Соломоновог храма обећали су амерички и руски предсједник.

23 Антихрист ће по предвиђањима прво бити зацарен у Ватикану, најбољем савезнику Јевреја. То савезништво успостављено у 19. вијеку када су Ротшилди спасили Ватикан од бакрота, а учврстило се кроз религиозни синкретизам, јеретички екуменизам, путем кога би све религије биле реформоване и прилагођене јудаизму.

Аутор: проф. др Мирјана Стојисављевић / борба за истину