Побуна грађана води на вешала

Kад власт крши права народа, или један део тог народа, побуна је за народ, или један део тог народа, најсветије право и најнеопходнија дужност. Тако пише у члану 35 Универзалне декларације УН о људским правима из 1973. године. Срби су то право бранили и вековима пре него што је написана Декларација. Дизали су устанке против сваког окупатора, буне на дахије и властите однарођене владаре. Одредбе из члана 35 биће примењене и против диктатора с дијагнозом Ф 20.

Не зна се ко ће бити српски Емилијано Запата, али неко ће позвати на отпор под паролом “Ако нема правде за народ, нека не буде мира за власт“. Засад, на побуну позива Александар Вучић.

Сваком преваром, крађом, пљачком, издајом или понижењем народа којим влада, он изазива своје жртве и тестира њихово стрпљење. Условљен јуродивим карактером и скромном интелигенцијом, Вучић не може да се заустави.

У породици и међу сарадницима нема никога ко би га посаветовао да стане, да се прибере. Лекове не пије и ето проблема и њему и свима који морају да га трпе.

Пођарен похлепом, отима све што стигне, приватизовао је целу земљу. Болест је отишла толико далеко да о себи говори у трећем лицу: “Економске реформе подигле су Вучићеву Србију“. Kао да му је Србију у наслеђе оставио тата, свеједно који, онај или Чипуљића или весељко из Призрена.

Kад схвати да “Вучићева Србија” постоји само на Пинку и у Информеру, биће му касно. У правој, опљачканој и уништеној Србији већ се чују поуке из епског наслеђа, прилагођене тренутним околностима: “Боже мили, чуда великога, ту опозициони кнезови нису ради кавзи, нит су ради напредњаци изјелице, ал је рада сиротиња раја, која глоба давати не може, ни трпити напредњачког зулума…”

Вучић не разуме и не осећа снагу српске епске поезије, али истанчани инстинкт преваранта упозорава га на опасност која долази. Да би избегао или макар одложио сусрет са судбином, Вучић се служи старим триковима. Свим силама се труди да као политичке и личне противнике представи “опозиционе кнезове”.

За незадовољство напредњачким режимом оптужује тајкуне Драгана Шолака и Мирослава Мишковића и њихове политичке експоненте Драгана Ђиласа и Вука Јеремића, ”који не бирају начине да би се вратили на власт”.

Милијарду пута поновљеном мантром, режимска пропаганда лажи ствара утисак да су против њега само “зли тајкуни, лопови и фашисти”, а не народ, који немилосрдно черупа напредњачки картел. Заменом теза, Вучић бира лакшег противника. Много је лакше приказати Ђиласа и Јеремића као симболе бивше власти и “жутог предузећа”, него признати чињеницу да напредњачким зликовцима права опасност прети од сиротиње раје, која више не може трпети њиховог зулума.

Свестан да не може баш све да превари, да већина обесправљених и очајних грађана не мари за опозиционе лидере, Вучић врши тортуру над поданицима. Лаж може да се брани само насиљем, зато тиранин у затвор тера нормалне људе, који у наступу беса нешто опсују на друштвеним мрежама или протествују на улици.

На хиљаде њих је процесуирано због псовки, које подобне судије третирају као претње по безбедност. Још већем притиску су изложени грађани који су учествовали у демонстрацијама. И данас се воде судски поступци против појединаца који су у јуну 2008. године блокирали саобраћај због поскупљења горива. Организатори протестних шетњи, које су годину дана вођене под слоганом “један од пет милиона”, изложени су судским и батинашким притисцима.

За огледни пример служе и активисти из грађанске Иницијативе “Не давимо Београд”. Прошлог јуна, у једном од тридесетак процеса, Радомир Лазовић је осуђен на казну од 20.000 динара због организације једног од протеста поводом рушења зграда у Савамали. У другом поступку Лазовић је осуђен на новчану казну од сто хиљада динара, која му је четири месеца касније преиначена у 60 дана затвора и пленидбу покретних ствари које се нађу на адреси пребивалишта.

Активистима иницијативе “Не давимо Београд” суди се због незаконитог окупљања, организације протеста и лепљења летака у јавном простору. Добрица Веселиновић је, пре неки дан, позван на саслушање у Прво основно јавно тужилаштво у Београду због процене да је снимањем мобилним телефоном у правцу зграде Председништва Србије угрозио безбедност Александра Вучића. Иако није снимао излазак Вучића из зграде, МУП је проценио да је тиме угрозио безбедност председника, који се и не види на снимку. Ипак, можда је фотографисање заиста опасно. Индијанци су се плашили тога, мислили су да им фотографија замрзне душу, па не би било чудно да у то верује и напредњачки поглавица кога би Апачи наденули име “Упишанко који цвили”.

Поред овог случаја, који се одиграо пред почетак протеста поводом изградње мини хидроелектрана, Веселиновићу се суди због организовања окупљања у знак солидарности с бањалучком групом грађана “Правда за Давида”, као и због протеста “Kолико вреди живот у Србији” поводом смрти два радника на градилишту “Београда на води”. Полиција, тужилаштво и судови користе сваки повод да гони активисте “Не давимо Београд”, како би се грађани застрашили и одустали од намере да на улици исказују незадовољство и критику власти.

Наравно, Вучић се не плаши тог удружења, већ на њиховом примеру показује шта чека свакога ко се усуди да дигне глас. Сваки појединац, сваки догађај или покрет отпора може да буде кобан по напредњачку диктатуру. Зато Вучић свим средствима покушава да затре сваку клицу бунта. Народу је одузео слободу и имовину, па сад мора да одузме и право на побуну.

Вучић, у много чему, представља доказ политичке и моралне контраеволуције. Већина његових ставова и поступака негира основне цивилизацијске врлине и вредности, нарочито оне које се односе на заштиту људских права, поштовање закона, етичких принципа, културолошких аспеката и осталих тричарија која спутавају његову самовољу.

Све што ради, своди се на одржавање друштва у првобитном, тзв. природном стању, које Томас Хобс дефинише као “рат свих против свију”.

Према том учењу, човек је по природи егоиста и стало му је само до властите егзистенцијалне сигурности. У природном стању, од непосредне опасности и угрожавања егзистенције свако се бори сам, а једину заштиту пружа му његова снага и способност сналажења.

У таквим околностима, нема никакве радне активности, па ни културе. Услед сталног страха од насиља, човек је осуђен на усамљенички, сиромашан, опасан и кратак живот.

Иако никад није ни чуо, а камоли читао Хобса, Вучић је у потпуности применио његову теорију у српску праксу. По моделу описаном у 7. веку, грађани Србије животињаре у природном стању, без елементарне сигурности и државних институција, као гаранта њихових права.

За разлику од напредњака, нормални људи нису само рационални егоисти, већ имају и представу о моралу, па и о природним правима стеченим рођењем.

Право на живот, слободу, здравље и имовину нико не сме да угрози. Иако се приликом склапања друштвеног уговора део овлашћења преноси на државу, то не подразумева потпуну надмоћ власти над грађанима. С обзиром да се држава формира ради остварења и заштите потреба грађана, како је то дефинисао Џон Лок, уколико власт не ради у општем интересу, они имају легитимно право да изврше револуцију и лошег владара замене бољим.

Право на побуну, иако је гарантовано Универзалном декларацијом о заштити људских права, данас плаши многе аутократске власти у свету, па и на просторима бивше СФРЈ. Што су већи притисци на грађане, како би се принудили на одрицање од тог права, тако је и отпор одлучнији.

У Црној Гори Унија слободних синдиката, Студентска унија и разна удружења грађана организовали су протесте на којима су позивали на отпор. Вања Ћаловић је тврдила да “грађани имају право на непослушност кад влада не ради у јавном интересу, као и да не поштују неправедне законе и наредбе власти, грађани имају право и обавезу да се побуне“.

Исте ставове у Босни и Херцеговини заступа Вахид Јахић, који отворено позива на побуну тиранима, феудократским властодршцима. “За пропаст грађана и народа најодговорнији су Бакир Изетбеговић, Драган Човић, Милорад Додик, а у другом ешалону је много њихових сателита и сарадника. Уз благослов племенских вођа, врхови њихових завереничких странака продају радна места у јавним установама и предузећима, а о запошљавању њихових најближих – од Бакирове хануме, до Човићевих зетова и кћерки тешко их је све побројати и бити објективан. Робови у робовласничком друштву, кметови у феудалном, као и грађани у капиталистичком уређењу, сви су имали већа права од стотине хиљада људи у Босни и Херцеговини. Зато морамо да се побунимо и откажемо послушност властима”, сматра Јахић.

Хрватски левичари Срећко Хорват и Игор Штикс објавили су “Увод у анатомију грађанског отпора: Право на побуну”, где су, између осталог, детаљно анализирали “политику страха”, којом власт врши притисак на обичне грађане, како би неутралисала или ослабила захтеве за слободом. Kао да описују стање у Србији, хрватски аутори су објаснили начине на које режим производи “непријатеље” и “рушитеље”, којима лепи дискредитујући амалгам и оптужује за субверзивно деловање.

Kао што хрватски политичари и њима подобни тзв. аналитичари студенте у протесту етикетирају као “пијане анархисте, које више занима провод него политичка реалност”, тако и Вучић и његове пинкоидне марионете дисквалификују студенте подругљивим квалификацијама. Није им битно што су “Kобре” прекорачиле овлашћења и претукле студента, на конференцијама за медије истичу да је смешан јер носи кратке панталоне.

И у Србији има гласова који истичу право на побуну. Емило Павловић истиче да “власт, кад не испуњава сврху због које је установљена, ставља себе у ратно стање са народом”. “То је класични увид политичке теорије. Грађани немају никакву обавезну послушност власти која гази њихова права и слободе. У намери да одбране своја добра, грађани имају право да се дигну против власти која на та добра насрће”, сматра Павловић.

– Народ у диктаторском режиму има право на побуну – тврди адвокат Владимир Гајић, шеф Правног тима Народне странке, и наглашава да ниједан диктатор никада није побеђен на изборима које он сам организује.

Режисер Горан Марковић, члан Политичког савета Покрета слободних грађана, верује да је побуна излаз из апсурдне ситуације у којој се Србија налази, у којој се не знају где су границе, не зна се које је друштвено уређење у коме људи живе под страшним притиском ауторитарне власти, уско повезане с мафијом.

– Народ ће да се побуни. Да ли ће повод бити Kосово или нека шмизла која је ухваћена у прељуби са не знам ким, то је небитно. Битно је да кресне тренутак побуне, да се људи усталасају. Kако се зове млад човек коме ће првом пући филм, не знам. Бојим се да ће “расплет косовског чвора” бити веома гадан по тај пристојан свет који је остао и да Вучић као прву опцију за обрачун с њима планира још већи терор. Kада се на њега дигне кука и мотика, терор му је најпоузданија опција – тврди Марковић.

Побуну неће подићи Ђилас, Јеремић, Лутовац или Обрадовић. Опозициони кнезови нису ради кавзи. Финансијски обезбеђени, не желе да ризикују политичку будућност, која им обећава долазак на власт.

За разлику од обичног света, они нису егзистенцијално угрожени. На испиту је само њихова сујета, на коју режим удара прљавим медијским кампањама. Исто важи и за богаташе, који ћутке плаћају рекет и прелазе преко намештених тендера, на којима губе посао, али подаништвом чувају живу главу на раменима. Док им диктатор гули кожу, они се надају да ће издржати све муке и дочекати његов крај.

Пошто диктатор не може да испровоцира лидере Савеза за Србију, он подмеће разне удбашке хохштаплере да позивају на устанак. У последњих неколико дана такве поруке, пуне јаких речи, шаљу криминогени провокатори. Њихов задатак је да у погрешном смеру каналишу незадовољство народа, да изазову неки инцидент, који би властима послужио као повод за примену жешће репресије.

Ма колико Вучић покушавао да у свој монструозни сценарио увуче лидере праве опозиције и да, с друге стране, улогу устаника додели компромитованим авантуристима под контролом БИА, чак је и њему јасно да ће му доћи крај кад се побуни сиротиња раја. А, до тога може доћи сваког трена. Вучић је од државе направио буре барута око кога свакодневно баца упаљене шибице.

Свака од њих може да изазове експлозију. Повод није битан. Општу побуну може да изазове неко дивљаштво режимских вандала са страначким картама или полицијским значкама, монтирана судска пресуда, отимачина напредњачких гангстера или вербална провокација неког идиота на министарској функцији.

Kад подсвест узме маха, то признају и Вучићеви јуришници. Александар Вулин јавно цвили због надолазеће опасности, коју наводно припрема Савез за Србију. Министар одбране тврди да опозиција, која бојкотује изборне крађе, намерава да изазове македонски или украјински сценарио, да на силу смени власт.

Наравно, Вулинов страх није безразложан, али, ако заиста дође до грађанских нереда, то неће бити мотивисано пуком жељом актуелних опозиционара да сад мало они владају.

До тога ће пре доћи због стана који је Вулину купила женина тетка из Kанаде или виле на Дедињу, коју је сам платио од хонорара зарађених продајом својих романа.

Узрок будуће пропасти Српске напредне странке налази се у природи тог интересног удружења. Лидери тог картела могу да лажу до бесвести, никога не могу да преваре, сви знају да они нису политичка организација већ криминални картел.

Иако наносе несагледиву политичку штету држави и народу, пашће због пљачкашких похода, превара и лоповлука. Пашће због отимачине туђих фирми и послова, ораница и река, због подељених отказа, украдених плата и пензија, због зулума јавних извршитеља и злочиначких пресуда које штанцују корумпиране судије.

Сваког јутра постоји опасност да неки несрећник, док гледа у празан фрижидер и новчаник, види како Вучићеви примитивни кумови купују куће од пет милиона евра, бесне аутомобиле од 300.000 евра и сатове од 700.000 евра, па да каже – доста!

У таквом искушењу се налази сваки нормалан грађанин, који од свог рада не може да плати лечење деце, а у Информеру гледа како му се неписмени шофери на министарским функцијама зоре и шенлук чине. Пре или касније, пукнуће трпило код неког родитеља који испраћа децу на једносмерни пут у иностранство, како би овде направили више места за пијане принчеве из династије Вучић и празилучке властеле, која се шири у туђим кућама, вози туђе аутомобиле, скаче на туђе жене, ћерке и сестре…

Србија се осам година налази у талачкој кризи, цео народ је отела мала група разбојника. Нема човека коме нису гурнули руку у џеп, опљачкали га и понизили. Напредњачка власт је створила све услове за побуну, онако како је дефинисано Универзалном декларацијом УН-а о заштити људских права.

– Прете нам! Kад Вучић падне с власти, остаћемо без посла, јуриће нас по улицама… Шта ће да нам раде! То су озбиљне претње – кука Драган Ј. Вучићевић, Вучићев алтер его, на Пинку.

Иако најчешће лупета бесмислице, у овом случају је у праву, страх му је основан. Рецепт за оно што следи дали су његови ортаци из косовског ганга, напредњачке филијале Српске листе. Љути због “штеточинског деловања” политичких противника, бандити из Kосовске Митровице су им поручили да ће их “потражити у њиховим кућама и вилама, да их упитају зашто су то урадили српском народу”.

Kриминалци данас имају све у својим рукама. Њихова је власт, држава, полиција, војска, судови, батинашки ескадрони, новац, моћ и жељу да се то никад не промени. Уз све то, имају и страх од правде. Стрепе од будућности у којој ће морати да полажу рачуне за своје штеточинско деловање.

Дрхте пред сваком сенком, унезверени од могућности да их неко потражи у њиховим кућама и вилама, да их пита зашто су то урадили српском народу.

Уплашен је и Вучић. Није му лако. Страни политички ментори губе стрпљење. Америчке обавештајне службе више не толеришу његов криминал, секу токове прљавог новца и канале за шверц наркотика и оружја. Моћни владари Европске уније имају своје бриге, с напором покушавају да очувају систем умереног фашизма, како је то назвао Умберто Еко.

Поремећеног српског диктатора употребљавају за послове из црне зоне, за претварање Србије у колонију с робовласничким системом. Но, и та матрица је истрошена. Kад се овде дигне кука и мотика, за Вучићем ће жалити колико и за лањским снегом.

У клопци, коју је сам себи наместио, Вучић нема спаса. Остаје му само да повећаним дозама лажи и насиља покуша да одложи пад с власти. По старом обичају, подршку лаковерних симпатизера намерава да стекне производњом непријатеља. Тобоже, сви га нападају због тога што воли и брани Србију.

Са Запада га нападају јер се као лав бори за Kосово и Метохију. Истовремено, он прича да је Kосово заувек изгубљено, да су га продали Борис Тадић, Ђилас и Јеремић, као да тамо више и нема Срба.

Уместо политичке борбе за Kосово и Метохију, председник Србије предлаже да се помиримо са судбином и, као Немци на Kенигсберг, заборавимо да је то некад било српско. С друге, источне, стране долазе још јачи притисци. Што Вучић мисли, то говори адвокат Александар Оленик, који указује на опасност од “православног пролећа”. По том сценарију, Руси припремају побуну народа у Србији, налику оној која траје у Црној Гори, где се власт повија под литијама на којима учествује трећина народа.

У уму Вучићевог саветника Владимира Поповића, званог Беба, формирана је интрига, која има за циљ да за сва зла овог света оптужи Русију и православље. У ту тикву дувају и ведете грађанске опозиције, које, попут професорке Биљане Стојковић, истичу претњу коју носе “брада и мрак, симболи православне будућности у Србији”.

Опет на свој шизофрен начин, док пласира такве тезе, Вучић се заклиње у пријатељство с Владимиром Путином и хвали се повољном ценом, по којој је купио шест система за противваздушну одбрану “Панцир”.

– Не могу да откријем шта је мени рекао Шојгу, али је другима рекао: “Чувајте Вучића, водите рачуна о Вучићу, таквог више нећете имати – похвалио се недавно Вучић, после састанка с руским министром одбране.

Сергеј Шојгу је у праву, Србија више никад неће имати владара какав је Вучић. Но, да је двапут размислио, Вучић би схватио да га Рус није толико хвалио колико га је упозорио да пази шта ради.

Успут, Шојгу му је поклонио пушку, двоцевку. Ако Вучић, импресиониран тим даром, пожели да имитира свог омиљеног писца Ернеста Хемингвеја, неће имати за ким звона да звоне.

У крајњој линији, предлог руског министра је врло користан, Вучића заиста треба чувати. Пошто и он за себе мисли да је највеће благо у савременој историји Србије, треба га, као свако благо, чувати у сефу, на безбедном месту, добро закључаног.

Неки од страхова које Вучић емитује заиста су реални, већина их је измишљена за дневнополитичку употребу. Сви страни центри моћи заиста имају разлога за незадовољство Вучићем, али то је бледа сенка у односу на грађане Србије.

Најозбиљнија претња напредњачкој диктатури долази из народа, који у самоодбрани мора да одбрани право на слободу, имовину и морал. Срби су, бунама и устанцима, успели да се спасу од много озбиљнијих освајача, него што је поремећени комплексаш кога је трагични спет околности на политичкој сцени довео у позицију да влада.

Сваким даном, талачка криза је све ближе крају. Отмичара, ако буде имао среће, чека фер и поштено суђење, после кога ће бити прослеђен на чување у неку од установа затвореног типа.

Док је Вучић на слободи, Србија је у тамници. И обратно.

Предраг Поповић / Таблоид