Вируси одлучују о изборима

Мало је вероватно да ће кинески вирус, заобићи Србију, посебно имајући у виду вапај Светске здравствене организације да је потребна вакцина против дезинформација јер се лажне информације шире брже од вируса. У томе смо ми прваци света, а тек у овом тренутку хамлетовске дилеме изаћи на изборе или не изаћи, за очекивати је праву инфодемију. Већ сама претња од ширења корона вируса могла би да буде злоупотребљена. И од власти и од опозиције.

Вирус би могао ићи на руку бојкоту тако што грађани, у страху од заразе, масовно не би на биралишта. Власт ће на то у почетку одговорити својом већ традиционалном политиком “не може нам нико ништа, јачи смо од судбине”, али ако се страх, на којем се иначе ова власт одржава, отме контроли, Вучић би могао да одложи изборе, представљајући и то као уступак опозицији, тврди колумниста Магазина Таблоид Миодраг Миле исаков, подпредседник у Ђинђићевој Влди и амбасадор у Тел Авиву

Док ово пишем, размишљајући да можда не претерујем, Вучић одржава прву конференцију за медије са том темом и каже да нема разлога за бригу и панику, молећи све медије да је не шире, па је то још један разлог за сумњу.

Посебно занимљиво је како је одговорио на непостављено питање у његовом бахатом стилу: Хајде, поставите то питање коначно. А и не морате, знам ја шта хоћете да питате, хоће ли бити отказани избори. Неће бити! Значи, већ размишља о томе! А познато је да кад он каже да нешто неће, по дифолту бива обрнуто.

Све ће зависити од развоја догађаја у Италији, где је ситуација попричично хаотична, као и у Хрватској где је вирус тек стигао. Ако оданде буду стизале паничне вести, то би се сигурно одразило и на стање у Србији, што би заиста могло да смањи излазност на изборе и озбиљније угрози њихов легитимитет. У таквој ситуацији Вучић би могао да их одложи и да и на томе профитира.

Kористећи страх од смртоносног вируса, пред којим се на све пристаје, сви бисмо добровољно били у кућном притвору, где би нам његове телевизије прале мозак на руке. Србија би постала један велики политички карантин, све док њему то буде одговарало, а сви који преживе били би му захвални. Уопште се не бих изненадио да овај режим инсценира такву опасност и ако је не буде.

Наравно, као и сви, надам се да ипак неће доћи до епидемије, али нисам сигуран да претња од такве могућности неће бити злоупотребљена. Напротив, ако се болест појави и у Србији, готово је извесно да ће бити искоришћена за манипулације сваке врсте. И за напад на неспособну власт, која није у стању да то спречи и контролише, али и као изговор власти за свеколико гажење људских права и слобода. Са том разликом што је за такву злоупотребу од стране власти, довољна већ и сама опасност да до инфекције дође. Овај режим и иначе влада уз помоћ страха, па би му, сад кад су грађани почели да га се ослобађају, добро дошао један још већи , највећи од свих страхова.

Поред сигнала из Италије и Хрватске, за антиципацију Вучићевог понашања биће значајна и догађања у Црној Гори. Готово да бих могао да се кладим да ће, Вучићев старији брат и узор, Мило Ђукановић, употребити претњу вирусом не би ли разбио све масовније протестне литије широм Црне Горе.

У међувремену, док не дође у прилику да се лати и тог средства за застрашивање, Вучић се поново вратио на стару проверену претњу, најављујући ултиматум који нам се спрема због Kосова, мавијашким речником из њему омиљеног филма “Kум”: “Добићемо понуду коју ћемо тешко моћи да одбијемо, али нећемо смети ни да је прихватимо”!? Велика мудрост, која подсећа на зајебанцију у стилу: Ако хоћеш да победиш, не смеш изгубити!

А онда је објаснио да ће ускоро пред Србију бити стављен ултиматум, којим ће нам дати гаранције за улазак у ЕУ и за узврат тражити да признамо Kосово! Интересантан сам знати како је сад открио ту рупу на саксији, кад и врапци знају да је њему то предочено од истих центара моћи још кад су њега одабрали да замени претходну власт у Србији, која им је досадила понављањем мантре ” И Европа и Kосово”. И да се никад не би докопао власти да тад није пристао.

А сад нам се жали како је, ето, он на великим мукама. Очекује од нас да саосећамо са његова два бола (а боли га дупе и за нас и за Kосово), па да га подржимо у ономе што је њему једино важно, да остане на власти. За узврат обећава да неће прихватити ништа што би било понижавајуће за Србију, а то у преводу значи да може да пристане на било шта јер Србија је већ понижена тиме што је он њен неприкосновени владар. Нимало случајно, светски моћници управо то и желе, да они који су све засрали сами то и полижу.

У том контрадикторном интервјуу Вучић је најпре рекао да он то што му се нуди неће прихватити, а онда, на директно питање шта сад бива, рече да ће питати народ. Претпостављам да то значи референдум, на шта је по Уставу обавезан и што је одавно морао урадити, пре него што је започео било какве преговоре и потписао Бриселски споразум.

Да не причамо о томе да је у кампањи за председника државе морао изаћи са јасним планом за решење косовског питања, па да, ако за то добије подршку, тачно зна шта му је чинити. То, наравно, подразумева да ће поднети оставку ако у томе не успе. И тај референдум, који најављује, неће имати никаквог смисла ако он, његова влада и Скупштина не понуде решење.

Са друге стране, у сопственој немоћи, опозиција је исфинасирала телевизијску серију о Вучићу, под насловом “Владалац”, у којем се такође открива топла вода. Те овакав је, те онакав је.

И мада је већина изреченог о њему тачно, није то наш највећи проблем, много важније је питање како је уопште могуће да тако незрела,недорасла и нестабилна личност, са таквим бекраундом, заседне на чело државе. Није наша највећа трагедија то што он сад дрма државом ко мајмун тарабу, наша трагедија је што је он, такав какав је, уопште дошао у ту позицију.

Нешто је дубоко труло у држави Србији, кад је тако нешто могуће. Није он крив што није кажњен за све грехе и дисквалификован из политике, није он направио Франкенштајн партију СНС, није он крив што је СПС рехабилитован па онда прелетео на другу страну и омогућио да се поново устоличи владавина црвено-црне коалиције из трагичних деведесетих.

Није он узрок, само последица. Није он вирус, он је само њиме заражени болесник и опасан преносилац, који је захваљујући погрешним терапијама стекао имунитет на све демократске вакцине.

Узгред, као човек телевизије, који је направио више запажених документарних емисија, а никад се није усудио да их назове филмовима, чисто професионално морам да кажем да овај серијал, који се назива документарним филмом, то није. Има ту додуше вредних докумената, којима не треба никакав комантар, али су сасвим непотребно и непрофесионално затрпани сматрањима личности које, ма колико биле честите и паметне, нису сведоци него посматрачи.

Ма колико био сагласан са њиховим опсервацијама, морам да кажем да њихово мишљење није документ, а често нису ни компетентни за теме о којима их саопштавају. То није ни филм јер недостају сведочења аутентичних сведока и саучесника развојног пута Боре шнајдера, који би конкретним примерима из личног искуства осветлили мотиве, заблуде и евентуалне дилеме главног јунака.

Рецимо, Вучићев дугогодишњи сарадник Предраг Поповић, који је о њему објавио и књигу са детаљним описом догађаја који говоре више од сваке психолошке и политичке анализе. Све у свему, могло би то професионално много боље, па да буде и објективније и убедљивије.

Чујем да је Пинк, објавио свој одговор у виду ТВ емисије, коју нисам видео, међутим, знајући њихове моралне и креативне могућности и навике, знам и да ништа нисам пропустио. Али ко мене шиша. Проблем је у томе што то неће пропустити много већи број гледалаца, од оних којима се обратила Н1 Телевизија и што ће тај вирус да се шири много брже од новог грипа, много озбиљније угрожавајући здравље, па и опстанак нације.

Имајући све то у виду, још бесмисленије изгледају унутаропозициона препуцавања поводом изласка или не на локалне изборе у Шапцу и Пожаревцу. Од почетка сам тврдио да је одлука о не изласку на изборе донета прерано, уверен да је претња бојкотом најделотворније средство да се дође до што бољих услова за гласање.

Ни сад, кад су се избори сасвим приближили, а ништа се озбиљније није променило набоље, нисам сасвим начисто да ли га треба спровести и колико доследно, односно слепо. Случај Шапца и Пожаревца, заиста јесте специфичан и посебан, па би стога морао бити са посебном пажњом разматран. Никако ми се не допада како се на брзину прелама преко колена и надам се да ће Демократска странка, која се још није званично изјаснила, имати више слуха и толеранције, за другачија мишљења и пристати на један експеримент свог подпредседника у Пожаревцу.

Још мање ми се допада идиотски аргумент неких лидера Савеза за промене и кибицера, као што је Бојан Пајтић, да ће, ако се изађе на те локалне изборе, ма како опозиција на њима прошла, то бити Вучићева заслуга и победа. Kажу, опозиција нема никакве шансе да победи, јер ништа од ње и грађана не зависи.

Вучић о свему одлучује, па ако реши да и у тим слободним градовима преузме власт узеће је без пардона, а ако не онда ће то бити само зато што је одлучио да их пусти као доказ да у Србији ипак постоји демократија. Значи, и ако Вучић изгуби те изборе то неће бити ни победа опозицији, ни његов пораз. Његов пораз ће заправо бити његова победа.

Он ће свакако тако тумачити изборе у Шапцу и Пожаревцу, али откуд њима такав став? Па зато што, као и он, брину само о себи, те на исти начин и резонују. Брига њих ако демократски расположени грађани изгубе слободу за коју су се на прошлим изборима изборили, уосталом то би само њима дало за право да је требало бојкотовати ове изборе. Али ако случајно победе, то би био доказ да нису били у праву, зато је важно све заслуге у таквом случају приписати Вучићу.

Грађани никако не могу, не смеју бити у праву. Kаква је онда разлика између њих и овог режима?

Миле Исаков / Таблоид