Србска црква и 27. март 1941. године

Патријарх Гаврило о 27. марту

Упутно би било да се овде назначи и шта је па­тријарх срб­ски господин Гаври­ло (у свету Ђорђије Дожић) не ма­рећи за “историјску дистанцу”, изговорио на бе­о­град­ском Радију о приликама насталим непосредно по војном удару:

“Пред нашу нацију у ове дане судба је поново била ставила пи­тање: коме ће се приволети царству? Јутрос у зору на то питање дат је одговор: приволели смо се царству небеском, то јест цар­ству Божијем истине и правде, народне слоге и слободе. Тај вечни идеал, ношен у срцима свих правих Срба и Српкиња, чуван и раз­гореван у светилиштима наших православних храмова и исписан на нашим крсташима барјацима, јутрос је освануо чист и светао као сунце, очишћен и опран од прашине, навејане на њ, и од сваке мрље… Чеда моја, у Духу светоме, понизимо се сви пред Богом и усправимо се пред људима. Ако је Бог с нама, шта нам могу људи? Ако је живети, да живимо у светињи и слободи; ако је мрети, да умремо за светињу и слободу, као и много милиона православних предака наших” (Мемоари патријарха српског Гаврила, Београд 1990, 251).

Уколико се овом Патријарховом говору може приписати тренутно одушевљење оним што се догађало тек неки сат раније, на­вешћемо овде и неколико његових порука изговорених три дана касније, у тексту под насловом У чему је значај 27. марта?

“27. март је по свом делу и значењу велики дан, који нас је у својој одлуци и патриотизму подигао до највишег степена до којег људи могу доћи. Он је израз и осећање целокупног српског народа, израженог у мислима и делу и као такав има особити значај. Он нас је муњевитом брзином све сјединио у светосавском родо­љубљу, диктованом нашом чашћу, која има јаку опојну снагу и делује као опијум на наша патриотска осећања, која су нам у крви урођена из млека мајчина. То симболише нашу решеност у спре­м­ности за највеће жртве, ако то витални интереси траже од нас. 27. март о томе је очигледан доказ; он је био проузрокован несрећ­ним 25. мартом оличеним у издаји, националној срамоти и гажењу животних интереса нашег народа, што не може никада имати сво­је оправдање. Слабићи су нас били предали без борбе у наручје нај­љућих непријатеља, не водећи рачуна о нашој прошлости и на­шем ставу. Без отпора смо били извршили капитулацију и тако са­ми себи везали руке за даљу акцију. Ми смо (“множина величанства”, Патријарх – ИП) покушали да уразумимо оне који су довели до 25. марта, да њихов пут води у издају и беспуће. Ништа нам није помогло да их одвра­ти­мо од њиховог става, али ми смо спасли своју душу, јер смо ре­кли истину, коју је цео српски народ осећао и желео. У прилог о­во­га, најбоље је сведочанство да је наша престоница доживела највећу своју радост и задовољство. Цео родољубиви Београд иза­шао је на улице, да манифестује своју вољу и оданост и сагласност са извршиоцима овога историјскога акта. Може ли бити већега доказа од тога? А шта тек да кажемо о свима родољубивим манифестацијама које су се одиграле у нашој земљи са извођењем 27. марта? То је историја и докуменат, који ће за будућа поколења би­ти највеће мерило 27. марта и његове улоге за наш народ…

…То треба да буде за свакога Србина највећа част, да припада српској раси, која је мушки извршила своју дужност према своме народу. То је победа не само наша, него и целог слободног света, који се бори на смрт и живот противу Хитлерове безбожничке тираније, јер она убија људско достојанство и право на живот и сло­боду. Милиони људи трпе од безакоња и хаоса који је бесприме­ран у људском роду. У таквој очајној ситуацији дошао је 27. март да ублажи, као ‘мелем на рану’, све несреће проузроковане Хит­леровим огњем и мачем. Изабрали смо пут Голготе и напојили свет нашом храброшћу, чиме смо се узвисили у прве редове најве­ћих нација…

…Са 27. мартом, ми смо још једном потврдили свету да смо ни­кли из витештва и да за своје овенчане идеале умиремо као људи најславнијих плејада! Муњевитом брзином ми смо негирали Хитлеров диктат и ударили му шамар у лице, и дали му мушки одговор: ‘Не!’, како то доликује Србину! Што је главно, ми смо то учинили данас, када је Хитлер на врхунцу своје моћи и кад цео свет живи у страху од свих искушења, који могу свакога часа да открију изненађења и планове Хитлерове у завршној фази; а она ће бити најкрволочнија… За Србе није било другог избора, осим овога, као што га није било ни са првим слободним Видовданом од Косова, 1914. године… Видовдан и 27. март су истоветни и по зна­чењу и по садржини! Оба воде Царству Небескоме у одрицању жи­вота у корист отаџбине! То је био и остао идеал и традиција срп­ског народа кроз векове. Оба ова славна дана додирују се и допуњују! 27. март је задојен косовском етиком и духом Његошеве борбе, која прокламује крајње људске могућности, које су ус­ло­в­љене губитком живота у спасавању отаџбине! То за свакога Србина треба да буде национално Јеванђеље и вечни закон, без ма каквог двоумљења, као што је то доследно извршено у зору 27. марта…

…Са 27. мартом ми смо коракнули даље од своје пропасти и тиме смо обогатили најславније странице своје историје; са овим делима је изникао велики празник као победник наше воље, који ће као вечита луча сијати будућим поколењима у приказивању гигантске борбе из овог рата, на коју ће она (тј. будућа поколења) гледати са гордошћу. Тако исто као што и ми гледамо на прве међу најбољима који су својим мачем у рукама раскинули ланце на­шег ропства и јуначки осветили Косово, довршивши вековни сан наших дедова у ослобођењу и уједињењу и положивши вечне те­ме­ље наше миле отаџбине, дајући радо своје животе на вечни ол­тар слободе, да би тако заувек живели у срцима свих Срба!” (Мемоари патријарха српског Гаврила, Београд 1990, 270-273).

Патријархове речи о Царству небеском и, посредно, о Србима као небеском народу, могу се објашњавати искључиво везано­шћу србског народа за сопствену традицију и, са тим у вези, за не­престану борбу за сопствени опстанак. А зарад оних Срба који се према србској традицији (традицији народа из кога су потекли, али му, по сопственом избору, више не припадају) односе потце­њивачки и поспрдно, ваља додати да само у Срба постоји култ из кога је проистекло имено­ва­ње бројних предачких колена: од оца, деде и прадеде, преко чу­кундеде, наврндеде и аскурђела, до кун­ђела, курлебала и сукур­дола. За онога који броји своје претке, тих је колена укупно девет; тај исти број среће се и у библијској по­руци да ће грехови отаца па­сти до деветог колена, што је Србе, за­бринуте за своје потомство, увек упућивало и на култне обзире пре­ма сопственим прецима. Друкчије речено, све што један Ср­бин уради за свога земаљског живота, тиче се не само њега и ње­гових потомака, већ и његових предака настањених у Царству Не­бес­ком, односно у Небеској Србији коју чине сви Срби од почет­ка. Небеска Србија култно је место у коме ће се, једнога дана, поред оних који се сада тамо налазе, наћи и савремени Срби и бројна ко­лена њихових будућих потомака. Само због тога, због таквог схва­та­ња Царства Небеског и Небеске Србије, патријарх Гаврило по­ми­ње вековне сне наших дедова и све­сне жртве њихових потома­ка, који су радо давали “своје животе на вечни олтар слободе, да би заувек живели у срцима свих Срба”, и оних у земаљској, и оних у Небеској Србији.

март, званична верзија
За званично тумачење двадесетсед­момартовских догађаја најприкладније је позивати се на Енци­клопедију Југославије и Војну енциклопедију, будући да су њихо­ви текстови писани крајње синтетски, суб специе аетернитатис, са гледишта вечности, у уверењу да ће надживети бројне читалачке генерације.

Ова друга вели да “после поробљавања западне и средње Европе, Немачка и Италија појачале су притисак и на Краљевину Ју­гославију, чији је положај, уласком немачких армија у Мађарску, Румунију и Бугарску, и захтевом Немачке да приступи Трој­ном пакту, постао све тежи. КПЈ је упозорила народе Југославије на ту опасност, истичући да силе Осовине намећу своју вољу ма­лим европским земљама дрско и брутално, при чему им помаже буржоазија, која продаје неза­ви­сност земље, само ако је уверена да ће освајач штитити њене ин­тересе. Половином марта 1941 Ц(ен­трални) К(омитет) КПЈ об­ра­тио се свим прогресивним и патриот­ским снагама да ступе у борбу за независност Југославије… Крун­ско веће и влада прихва­тили су 20. марта… нацрт уговора о прис­ту­пању Тројном пакту, упознали са његовим садржајем опозици­оне грађанске полити­ча­ре и, 25. марта у Бечу, председник владе Драгиша Цветковић и ми­нистар Александар Цинцар-Марковић потписали су уговор о приступању Југославије Тројном пакту. Дан раније П(окрајински) К(оми­тет) КПЈ за Србију обратио се народу прогласом да испуни своју дужност и да спречи потписи­вање Тројног пакта, који значи си­гурну и срамну смрт нашој др­жави, нашој слободи и нашем на­роду, те да створи владу нацио­налне снаге и одбране. (Интере­сан­тно је да Никола Миловано­вић, главни извор за приче о 27. марту, уопште не помиње тај про­глас. И иначе, у многим стварима њему је тешко веровати, наро­чито због тога што пречесто избегава да помене имена, чак и кад су она једнако важна као и сами догађаји: ‘један британски нови­нар који је дуго био у Београду’; ‘један ју­гословенски новинар ко­ји се нашао у Њујорку’; ‘један истакнути комунист’; ‘један истак­нути омладинац Српског културног клу­ба’; ‘један београдски новинар, познати англофил’; ‘један истак­нути комунист, познати бе­оградски професор, којега су многи из окупљене масе и лично познавали, просто је упалио слушаоце’; ‘један југословенски нови­нар који се тада, као дописник, налазио на дужности у Вишију’… – ИП). Исте вечери… почеле су де­мон­стра­ције… да би 27. марта до­стигле кулминацију. – Прозапад­но оријентисани офици­ри и поли­ти­чари, подстицани и потпомог­нути од британске и аме­ричке ди­пломатије и њихових обавештај­них служби, покушали су да при­во­ле првог намесника, кнеза Пав­ла, на образовање владе која би регулисала односе с Не­мачком и Италијом без уласка Ју­гославије у Тројни пакт, а у случају напада сила Осовине тражила ослонац на западне савез­нике. Али, кад је кнез Павле прихватио присту­па­ње Пакту као је­дину алтернативу, а видећи да се у наро­ду непове­ре­ње према та­квом стању ствари последњих дана ис­по­љило с толиком сили­ном да је претило јавном поретку, и да би уште­дили земљи једну револуцију, завере­ници су у раним ча­со­вима 27. марта извршили војни пуч, збацили владу Цветко­вић­-Мачек и намесништво, и об­ра­зовали владу са генералом Ду­ша­ном Симо­ви­ћем на челу. Тај акт поздравиле су све родољубиве сна­ге у Кра­љевини Југосла­вији, изражавајући у ма­совним мани­фе­стацијама и демонстра­ци­јама решеност да бра­не земљу… Ор­га­ни­затори тог снажног пок­ре­та били су комуни­сти који су… иза­шли из илегал­но­сти и јавно иступали на масовним зборовима, тра­жећи пакт о узајамној помо­ћи са СССР, распушта­ње концен­трационих лого­ра, ослобође­ње политичких криваца, стварање народне владе и др. Међутим, влада Душана Симовића уверавала је Немачку и Италију да сви уговори од раније остају на снази, па и Тројни пакт. Закаснели по­кушаји Симовићеве владе да Југо­сла­вија са владом СССР склопи војни савез имао је циљ да посредним путем спречи напад Италије и Немачке на Југосла­вију, а не и ус­по­стављање искрених односа са СССР и демократи­зацију југо­сло­венског друштва. Поред тога, влада је водила тајне преговоре са Великом Британијом о зајед­ни­чкој одбрани и тра­жи­ла помоћ у наоружању од САД, али није умела да објави општу мобили­за­цију и друге мере које би омогу­ћиле дужи и организо­ва­нији от­пор­” (Војна енциклопедија, књига 2, 591, лат).

Она прва више се бави идеолошким аспектима целог догађаја; у први план истурене су наводне оцене Комунистичке партије Југославије с почетка марта 1941. године, кад су започети прего­во­ри југословенске владе са Немачком о приступању Тројном пак­ту, да је рат империјалистички, да је, са тим у вези, настављена “ин­те­н­зивна активност на припремама за одбрану земље од фа­ши­стичке агресије” и да је народ упозорен “да влада припрема из­дају зем­ље”.

Необично је у целој тој енциклопедијској причи што су се њени аутори, 1984. го­дине, у време кад Србска црква баш и није била у милости пост­бро­зовске власти!, сетили да међу оне који су се про­тивили потписи­ва­њу Тројног пакта сврстају и Србску правосла­вну цркву (Енциклопедија Југославије, књига 3, 699-700, лат).

Србска црква против Пакта

Може бити да је тако “велико­ду­шно признање” одато Србској православној цркви само због тога што се нису могли избећи Ме­м­о­ари патријарха српског Гав­рила (за које се знало, иако тада још нису били објављени) и оно што је било написа­но у њима, нарочито следеће:

“Ми смо све чинили што смо могли да урадимо, у заједници са политичким и националним представницима српског народа, да бисмо онемогућили потписивање кобнога Пакта са силама Осови­не… На моме састанку са Краљевским намесником др Станко­вићем (Раденком – ИП), 8. и 19. марта, ја сам јасно предочавао, какве последице могу да дођу ако се вежемо са силама Осовине. Пре свега, ја сам тражио оно што је народ желео а и његови представници, да се об­разује једна Влада од свих странака са српске стране и људи који представљају српски народ. Хрвати и Словенци су имали у том погледу своје представнике. Срби су били лишени тога права… Ја сам 19. марта предао краљевском намеснику др Станковићу ме­мо­рандум у име Српске православне цркве по питању примања Тројног пакта, где је речено све оно што је било нужно и потреб­но, са документацијама: какве ће тешке последице бити, ако се Пакт потпише са силама Осовине. Краљевско намесништво тре­ба о то­ме да води рачуна. Ја сам урадио оно што је народ од мене тражио, преко својих делегација. Ето, ради такве несрећне поли­тике Кра­ље­в­ског намесништва, коју српски народ није могао ни са чим да о­правда, моја је дужност била: да на жеље и апеле на­рода, учиним све што ми је било у могућности да одвратим Кра­љевско намесни­штво од његове ненародне политике, која је била оличена у слабо­сти пред захтевима Хитлеровим. Ја сам последњи пут опоменуо Краљевско намесништво, да не направи ни један непромишљен акт, који би био у супротности са ставом народа. Сви покушаји ко­је је чинио кнез Павле, преко разних личности, које су код мене дола­зиле да ме убеде (да подржи одлуку о присту­пању Тројном пак­ту – ИП), били су потпуно негативни. Ја нисам хтео ни по коју це­ну да издам Светосавску цркву, њену прошлост и традицију, затим освештане интересе српског народа, а нарочи­то нашу част и достојанство, који су доведени били у питање. Мо­ји односи са кне­зом Павлом били су рђави и хладни још од по­че­тка. Ја сам саве­то­вао кнезу Павлу, да постепено врати парла­мен­тарни систем вла­да­вине, који је био одузет 6. јануара 1929. го­дине…

Ја сам био позван од стране кнеза Павла на ручак у Бели двор, 23 марта, два дана уочи потписа самог пакта. Ја сам овај позив примио са мало наде у ма какав успех. Ствар је била одлу­чена и свр­ше­на, како је то Хитлер диктовао на састанку са кнезом Павлом. Но без обзира на све то, сви смо ми желели да учинимо све што је би­ло потребно и што се могло учинити, да сачувамо наш образ и част српског народа, пред будућим покољењима”.

Мада је Кнез, после ручка, покушао да Патријарха увери у те­шко стање у коме се Југославија налази, због чега је Краљевска влада “поднела свој предлог Краљевском намесништву, да морамо безусловно да примимо пакт са силама Осовине”, који ће Ју­го­славији гарантовати суверенитет и државне границе, Патријар­хов став био је врло јасан:

“Какав пакт побогу, Ваше Височанство, без договора и одлуке целог нашег народа? Поготову кад је цео народ у супротности са тим. То је немогуће да се изврши, како је то Краљевска влада ва­ма предложила. Моја је дужност да вам отворено кажем: да би приступање наше државе Тројном пакту и њено опредељење за Осовину, уништило животну снагу и морал нашега народа. Пого­дио би његова родољубива осећања и дубоко увредио његов по­нос и његове традиције и идеале… Наш је пут у прошлости био за крст часни и отечество. Тако су наши дедови радили, и тако су се они борили са непријатељима, да не би постали носиоци издајства према Цркви и народу… Ја сматрам да тај њихов пут ми морамо да наставимо у свему и да га чувамо као зеницу наших очију. То тре­ба да буде светиња за сваког Србина и светосавца. То је наш вечни пут, са кога се ми не можемо удаљити да не бисмо пали у прова­ли­ју”.

После дуже расправе и Кнежевих покушаја да воду наведе на своју воденицу, Патријарх је још рекао:

“Височанство, ја сам данас извршио своју дужност према отаџбини и рекао вам оно што је истина. Но ви сте, како ми изгледа, пали под утицај људи који вас окружују, и који вас ни у ком случају не обавештавају о данашњој политичкој ситуацији у зем­љи, и о нерасположењу нашега народа према овој политици коју ви желите до краја да оправдате, не водећи рачуна о нашим па­т­риотским осећањима, што нас је најдубље ожалостило… На осно­ву свега овога што сам вам изложио, и на основу одговора Вашега Височанства, мени ништа друго не преостаје, него да наставим пут са народом до краја, и да са њиме поделим чашу горчине која нам је припремљена. Ако буде требало ићи и даље од овога, ја ћу се радо повући у манастирску ћелију, да тамо докрајчим свој че­мерни живот, свестан да сам све поштено и доследно учинио пре­ма Цркви и народу, како то мој положај захтева. То ће бити мој по­следњи протест противу једне овакве политике, која нас води на потпуну странпутицу, и која је потпуно у противности са на­шом традицијом, нашом части и свим другим што нас краси као људе” (Мемоари патријарха Гаврила, 166-178).

Сила Бога не моли

Без обзира на све приговоре и савете са стране (Енциклопедија је најпре поменула “антифашистички и патриотски распо­ло­жене народне масе”, а тек на крају Србску православну цркву), “пред­став­ни­ци југо­сло­венске владе Дра­ги­ша Цвет­ко­вић и Алек­сандар Цинцар-Мар­ко­вић, на ос­нову прет­ходне саг­ла­сности и одо­брења Крун­ског са­ве­та на челу с кнезом Павлом, 25. марта 1941. потписали су у Бечу Про­токол о при­ступању Југосла­вије Тројном пакту. То је изаз­ва­ло огорчење и ма­совне протесте најширих наро­д­них маса. Илега­л­на КПЈ, чији су најис­та­к­нутији руководиоци јавно иступали, орга­низовала је ма­совне демонстрације… Под у­ти­цајем снажног неза­до­вољства у војсци, у атмосфе­ри створеној овим демонстра­ција­ма, група офи­цира, ос­ла­њајући се пре свега на ваздухопловство, извршила је у ноћи из­међу 26. и 27. марта државни удар, збацила на­месништво и вла­ду Цвет­ко­вић­-Мачек, прогласила краља пуно­ле­т­ним и фор­ми­рала владу на че­лу са генера­лом Душаном Симо­вићем”.

У ЕнциклопедијиЈугославије биће још назначено да је КПЈ поздравила ус­постављање владе ђенерала Симовића, “али је убрзо уочила њену недоследност у унутрашњој и спољној политици”, те је њен (Пар­тијин – ИП) Централни ко­ми­тет “у свом про­гласу од 30. марта поново поставио захтев да се за­кљу­чи пакт о уза­ја­м­ној помоћи са Совјет­ским Савезом и предузму ме­ре за демократизцију земље, обезбе­ђење националних права и слобода и јача­ње њене од­брамбене спо­собности”.

Без обзира на чињеницу да је Југославија недуго затим “поста­ла плен агресивне најезде фашистичких армија са свих страна, 27. март је показао снагу КПЈ и њен утицај у масама и допринео ин­тензивирању револуционарних процеса који ће убрзо прерасти у народноослободилачки рат у Југославији” (Енциклопедија Југославије, књига 3, 699-700, лат).

Занимљиво је да се основни текст малочас узгредно поменутог Николе Миловановића не бави директно “снагом КПЈ и ње­ним утицајем у масама”; “идеолошку потпору” народним масама, у виду једног прогласа, он сме­шта тек у напомене своје књиге (што упућује на закључак да та­квог про­г­ла­са није ни било), цитирајући неки неидентификовани проглас Цен­тралног комите­та КПЈ упе­рен против наме­ре југословенске вла­де и кнеза­-намесника Павла да потпишу Трој­ни пакт:

“Данашња влада спрема издају. За неки дан треба да се потпи­ше Тројни пакт који значи сигурну и срамотну смрт нашој др­жа­ви, нашој слободи и нашем народу. Први пут у нашој историји треба пред тиранима да клекнемо, да на коленима потонемо у бе­шчашће и ропство. И то данас, када је цео народ, у свим крајевима државе, свих сталежа и узраста, устао исто као 1912, 1913, 1914, и када је имао само једну душу, једну вољу и једну мисао, да на жи­вот и смрт брани своју највећу тековину и светињу – националну слободу и независност.

Нећемо ни Тројни пакт, ни инструкторе, ни туристе, ни привре­д­не стручњаке, ни чишћење непријатеља Осовине. Хоћемо вла­ду националне слоге и одбране. Све за част и слободу! Част и сло­бода ни за шта!” (Никола Миловановић, Војни пуч и 27 март, Београд 1960, 294).

Колико је Комунистичка партија била заинтересована за “националну слогу”, видљиво је и из нешто каснијег прогласа Централног комитета Комунистичке партије Југославије (15. априла 1941, да­т­ом из Загреба, под окриљем тек створене усташке Независне Др­жаве Хрватске), који “народе Југославије: Србије, Словеније, Цр­не Горе, Босне и Херцеговине, Македоније и Војводине” пози­ва да “не клону духом, збију чвршће своје редове, дочекују уздиг­нуте главе и најтеже ударце”.

Уочљиво је да се не позива “народ Хрватске” јер се сматра да је стварањем усташке Хрватске сузбијена “србска хегемонија”, да Хрвати нису “клонули духом”, да су “чврсто збили своје редове” и да су спремни да “уздигнуте главе дочекају и најтеже ударце”; како им Немци нису били непријатељ, они су им били покровитељ, “сумњиви Срби” и даље су им били једини непријатељ.

И лако је уочљиво да се позива “народ Војводине”, што значи да су комунисти већ тада “видели” разбијену Србију и да су Војводину Србску већ тада “својатали” за усташе. Кад је Јосип Броз много познатији као Друг Тито Јаше На Челу Колоне, средином маја 1941. године отпутовао у Београд не би ли тамо, у Ср­би­ји, дигао “устанак”, није Миле Будак, идеолог хр­ат­ског усташтва, упразно “објашњавао” да “нема драгоценијег средства за уништавање народа у Србији од Тита и комунизма. Ти­то ће закувати кашу у Србији, а има попри­лич­но лудих Срба који ће кренути за њим, а од тога се Срби никад неће опоравити”. Истога смисла била је свега четрдесетак месеци “млађа” изјава поменутога Броза, овога пута по доласку у “ослобођени” Београд (крајем октобра 1944), да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости”.

Илија Петровић