Миша Ђурковић: Чему паника?

У првом блогу сећате се апеловао сам да склоне политичаре, да нас ману пропаганде, да укину Бебу до даљњег и да не праве психозу јер ће људи и иначе да одлепе. И до пре који дан је то углавном изгледало тако. А онда је кренуло лудило.

Панику је без икакве задршке и потребе почео да прави онај ко је најодговорнији у овом тренутку да ње не буде. Да би заплашили људе да што мање излазе, смислили су да пусте претњу како нам следи 24-часовно затварање у куће. У понедељак је, гостујући на ТВ Прва, председник прилично панично претио свима како ће да уследи ова радикална мера. На питање новинарке како ће људи да иду у набавку, одговорио је легендарним „Баш ме брига како ће у продавницу“.

Већ следећег дана људи су поново навалили на продавнице. У уторак су панику, у очигледној координацији са државним врхом, кренули да шире лекари. Најпре се десило оно скандалозно, и до сада неразјашњено понашање, на конференцији у 15 часова, када су након саопштених бројева оболелих и преминулих, демонстративно напустили конференцију за штампу. У исто време ширила се она сулуда панична порука послата са званичне адресе кризног штаба у којој су без икакве потребе и разлога панично претили људима да нам следују италијански и шпански сценарио. Тек након тога дошла је она Твитер порука због које је човек из Београда ухапшен, а по свему судећи ту информацију је његова супруга, запослена у државној администрацији, од некога тамо и чула.

Све то заједно направило је незамислив хаос у Београду у среду. Овај талас био је гори од оног првог када је ванредно стање тек уведено. Људи су буквално отимали са рафова све што су могли да дохвате. Испред свих Максија, Амана, Идеа и великих маркета били су огромни редови и то је трајало све до 15 часова када су продавнице затворене. Гледам ове мученике из нашег локалног Максија и не могу да верујем са чиме се боре и како преживљавају овај хаос данима…

Тек негде током преподнева почео је да се шири деманти Владе Србије и министра полиције, у коме се каже да се не планира увођење комплетне забране кретања и да ће она свакако бити најављена бар два дана раније ако се држава одлучи на такву меру. Џаба. Хаос је већ направљен.

Дакле, најодговорнији за овај непотребни напад панике био је државни врх који је у ту акцију упрегао и лекаре. На конференцији за штампу у четвртак јасно је речено оно што сви нормални знају – а то је да у Србији апсолутно нема потребе за комплетним затварањем и посебно не за паничним плашењем народа таквим мерама.

Србија је, наиме, за разлику од Италије и Шпаније врло рано почела да делује и да врло озбиљно сузбија ширење вируса. О Италији могу да сведочим из прве руке јер сам 28. фебруара на миланској Малпенси био запањен неозбиљношћу и лежерношћу са којом су приступали зарази, иако је код њих ширење већ увелико почело. Србија је неупоредиво брже кренула да затвара могућности ширења и да сузбија могућност слободног кретања – што очигледно даје резултате. Ускоро ће бити већ месец дана како је уведено ванредно стање, затворене школе и вртићи, па затим авионски и аутобуски саобраћај. Дакле, све оно што Италијани и Шанци нису месецима радили.

Службе су очигледно одрадиле добар посао и са контролом овог огромног броја људи који је у кратком периоду дошао из иностранства. Наш колега Гајић, који се 13. марта вратио из Москве, све време је у кућној изолацији и каже да га полиција редовно зове и проверава да ли се придржава изречене мере.

Што се тиче размере оболелих и страдалих, подсетимо се да Италија има отприлике девет пута више становника него Србија. Код нас просечно умире троје до петоро људи, а код њих преко 700. Број оболелих код нас је око 1100 а код њих 100 пута већи. До сада је код нас умрло тридесетак људи, а у Италији 14 000. О чему ми причамо и зашто неко има потребу да људе застрашује апсолутно непотребним сценаријима?!

С друге стране, постоји низ ствари које би могле да се раде, а не раде се. Претходног викенда у Берлину, где је због топлог времена народ разумљиво кренуо напоље као и код нас, на улицама је било око 15 000 полицајаца који су љубазно упозоравали људе да се одрже одвојено, терали их са места за пикник, водили рачуна да се држе правила да не може да буде више од двоје заједно (осим за породице) и дакле помагали да се тог дана што мање људи зарази. У Београду нигде не можете да видите легендарну комуналну полицију која би управо то требало и да ради. У школском дворишту нон-стоп деца играју баскет (буде их на десетине), а нигде од корова ни комуналног ни обичног полицајца да их потера.

Још луђе је да су до пре који дан кладионице без проблема радиле. Изгледа да су овој земљи важније ове модерне коцкарнице него ресторани који су одавно забрављени. Или ће бити да неко озбиљан има капитал у Моцарту…

Коначно, чему доношење оне сулуде уредбе о централизацији информисања и хапшење новинарке портала, ако су већ следећег дана, под очигледним притиском са Запада, морали да је укину и да новинарку пусте на слободу?

Колико год било тешко, носиоци државне власти су последњи који у овом тренутку смеју да делују панично, усплахирено, да доносе непромишљене одлуке које већ сутрадан повлаче итд. Никаква намештена питања новинара „Курира“, „Пинка“ и „Телеграфа“ неће моћи да исправе штету кад се она већ начини. Политичари нек се препуцавају слободно, али нико због тога не сме да страда и да буде угрожен.

П. С. Не смете људима ни да помињете свакодневно затварање, а да им претходно не објасните да то не значи да ће њихова деца и они остати без хлеба. Морају да знају да постоје разни варијетети таквих мера и да у свакој од њих постоји начин да се свакоме обезбеди потребна количина хране, лекова и других основних средстава. Негде се омогућава једном члану породице да једном дневно или једном у два дана изађе по оно што је потребно. Ретки су и кратки периоди где се заиста забрани сваки излазак, али онда војска, полиција или друге службе достављају оно што је потребно свима.

Миша Ђурковић / Стање ствари