Ако полиција данас упада у храмове, зашто већ сутра не би упадала у наше домове

Слобода вероисповести ујемчена чланом 43. Устава Републике Србије и чланом 9. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода је апсолутно право, јер се према члану 202. Устава слобода вероисповести не може из било ког разлога ограничити у условима ванредног стања. Стога је спречавање верника да присуствују недељним Светим Литургијама противуставно насиље Владе и председника Републике.

Међутим, режим Александра Вучића се није зауставио на овом, већ према последњим информацијама врши прогон свештенства и народа због учешћа на Литургији у времену у коме не постоји ограничење слободе кретања, позивајући се на одредбу чл. 4. ст. 1. Уредбе о мерама за време ванредног стања, која забрањује „сазивање и одржавање зборова и свих других окупљања грађана на отвореном“, као и на одредбу истог члана 4. ст. 2. исте Уредбе, којом се забрањују окупљања у затвореном простору.

С тим у вези, указујем на наведени чл. 202. Устава, који регулише мере одступања од људских и мањинских права у ванредном и ратном стању, чији став 4. гласи: „Мере одступања ни у ком случају нису дозвољене у погледу права зајемчених чл. 23, 24, 25, 26, 28, 32, 34, 37, 38, 39, 43 (слобода вероисповести, прим. З. Ч), 45, 47, 49, 62, 63, 64. и 78. Устава).“ Притом одредбе којима се јемче људска и мањинска права припадају малобројној групи уставних прописа које су судови дужни непосредно да примењују (чл. 18. Устава). Из тога следи да се богослужења уз учешће верног народа могу потпуно законито одржавати како унутар храмова, тако и у црквеним портама, а на СПЦ је да сама изабере место на коме ће вршити богослужење, снисходећи постојећој ситуацији и мерама које препоручују државне власти.

Тако се режим ванредног стања, који је иако ванредан правно уређен, претворио у режим отвореног насиља над основним и неотуђивим правима грађана. Ни СПЦ, ни грађани Србије, а нарочито правна струка, немају права да ћутке пређу преко таквог безакоња. Никакве разлике међу нама не би смеле да буду важније од одбране права, нити је било које право, па ни право на живот, важније од слободе. Они који нису верници треба да схвате, да ће од одбране неприкосновености храмова, зависити и одбрана неприкосновености њихових домова. Јер, ако данас полиција некажњено упада у храмове, зашто већ сутра не би упадала у наше домове.

Стање ствари