Хрвати бришу србско, а “зналице” у Срба ћуте

Иако је савременим званичним историчарима ухлебљеним по разним “угледним” факултетима и ненауч(е)ним академијама у Србији добро познато, барем по претпоставци, да Хрвати све своје планове о про­дору на исток, за почетак до Земуна, темеље на поставци да су се поједини делови Србске Земље налазили под вишевековном или вишедеценијском аустријском или угарском окупацијом, исти ти историчари мало чине (ама, како “мало”, ништа, њих то не занима!) да истина о србском карактеру панонских области продре у свет. Њима се углавном чини да је то свима познато, ако не као историјска истина, а оно као “прећеризам” некаквих тамо романтичарски расположених Срба (за које неки Радивоје Радић, ваљда се тако зове, каже да су то све “неуки псе­удоисторичари, занесени дилетанти, недоуче­ни аматери, преам­би­ци­озни радозналци или површни публицисти жељни научних сен­за­ци­ја из далеке про­шлости), тако да уопште не реагују на појављивање многобројних хрватских књига у којима се све што је србско претвара у хрватско. Они нису реаговали ни кад се пре четврт века по­ја­ви­ло трокњижје извесног др Анта Секулића (Tаванкут, 1920 – Загреб, 2016), посвећено “хрват­ским мјестописима” Бачке, Барање и Срема. Овај момак, иако раније познат као “изразити меки лирски пе­сник бачких равних њива, меланхолије и родитељске љубави”, ушао је у хрватску академију наука (потом и у папинску академију у Риму) захваљујући баш овим трима књигама. Мада Секулић без икаквог зазора пише да су сви “мјестописи”, односно топоними, односно називи свих насеља по Срему, Бачкој и Барањи, искључиво хрватски, нашим каријерним историчарима и лингвистима то као да ништа не смета.

“Барањски мјестописи”

У књизи о барањским “мје­сто­пи­си­ма” посебно је обрађена “повијест хрватских имена мјеста” у ма­џар­ској Барањи, а посебно у “хрватској”; првих има укупно четр­де­сет једно, а других тридесет три. Овакву поделу Секулић је из­вео из сопствене “знанствене спознаје” да је Барања “цјеловито зем­љописно подручје раздијељено трианонском државном гра­ни­цом на маџарски и хрватски дио” и да је то “наша Источна Хрватска, дио нашега хрватског Подунавља, јасно омеђена према истоку и западу, врло отворена према сјеверу”. Мада помиње познати “језикословни” закључак хрватског романисте и оно­мас­тичара Петра Скока (1881-1956) да је Барања названа по некој “утврди” званој Castrum Borona, односно Baranyаvár, Секулић признаје да “треба упамтити да је име Барања уистину славенско, а треба имати на уму да је, примјерице, у пољском до данас очувана именица baranek… јање, јагањац; у маџарском је јање = bárány (јамачно позната из славенских језика)”. Он не допушта могућност да је корен ове речи угарски, пошто су Угри дошли “на подручје гдје су славенски пастири прије њих чували своја стада”, а можда и због тога што “повјесничари признају првенство славенског обитавања на барањском подручју”.

Иако се у књизи о “барањским мјестописима” реч “славенско” изједначује са речју “хрватско”, назначено “славенско првен­ство” у Барањи није увек препознатљиво. Но, да не би било недоу­мице, Секулић ће дописати да “поуздано, међу славенским древ­ним житељима не треба тражити српско-православно”. Нај­ве­ро­ватније због тога, нека од барањских насеља најпре се прогла­шавају маџарским или немачким, чак и Бели Манастир. За ово “барањско сједиште” рећи ће се да је “године 1733. слабо напучено, али се број житеља повећавао, поглавито доселидбом Нијемаца”. Уз запажање да је тамо “након Другога свјетског рата подигнута индустрија”, биће додат и став да је “већина житеља била хрватска и њемачка”. Срби се не помињу ни у Белом Мана­сти­ру ни другде, а ако има оних који нису Хрвати или Маџари, то су православци. Према појединачним исписима о барањским насељима, православаца је током прошлог века било само у Бе­лом Манастиру, Болману, Чеминцу, Дарди, Дубошевици (“неко­ли­ко православаца”), Јагодњаку, Кнежевим Виноградима, Кне­жеву, Поповцу, Топољу (“двадесетак православаца”) и Змајевцу (“с малобројним православцима”). Из таквих података извлачи се закључак да су Хрвати “у сложеном саставу становништва увијек били бројни (у појединим раздобљима и најбројнији) дио житељ­ства, у низу насеља већински дио; у бројним пак једини житељи”. А кад је већ тако, Секулић ће формулисати и ставове да је Барања “одувијек припадала западној уљудби” и да је “за пописа 1961. године била саставни дио Хрватске, јер је након Другога свјет­ског рата, пригодом разграничења Хрватске и Србије и одлука Ђиласова повјеренства, прикључена (враћена) својој матичној држави Хрватској”. Да се не би помислило да је за тај “повратак” једино заслужан Милован Ђилас, Секулић ће домислити да је дунавска обала у Бачкој “десна” и да су “у Дунаву пред Батином нашли свој гроб бројни млади људи из Бачке (јесен, 1944), поглавито хрватски младићи”.

Ако су Срби о томе писали друкчије, нарочито ако су “књиге о популацији Барање тискане ћирилским писмом”, то је за Секу­лића само доказ о неуверљивости србских података.

Будући да аутор својом књигом о “хрватским мјестописима не потиче несношљивост, мржњу међу житељима, него жели, уз доступне податке, сачувати и обранити хрватско житељство на прадједовском огњишту, уз огњишта гдје се хрватски говори и размишља”, он ће навести да “поузданији подаци о жупанији Барањи потјечу с краја 12. и почетка 13. стољећа”. И устврдиће при томе да су “барањски жупани истодобно били и мачвански, јер је Мачва с Београдом до године 1737. била у склопу хрватско­-угарске државе”, да би “у превратничким данима 1848.-49. апсолу­тизам (бечки – ИП) вјешто претворио Хрватску, немирну Угарску и српско-бунтовну Србију у земље аустријске царевине”. Дајући такве “знанствене” податке, нарочито онај о периоду између 13. и прве половине 18. века, Секулић у први план истура тезу о хрватском примату над Угарском и “повијесном хрватском праву” на Србску Земљу, не само у Барањи и Бачкој, већ и у крајеви­ма јужно од Дунава. “Омеђена великим ријекама: с југа Дра­вом, с истока Дунавом, Барања је, као и сусједна Бачка (загрљена Дунавом и Тисом), била полазиште разних освајача: од давних незнаних житеља (а у ту “незнану” врсту, по Секулићевом ту­ма­че­њу, спадају најпре некакви “азијски Илири који су овдје забиљежени као носитељи халстатске уљудбе од другог тисућљећа прије Кри­ста”, а затим и Келти, који су “као носитељи латинске уљудбе ускомешали, преслојили и потиснули старосједилачка илирска племена” – ИП), Римљана, Славена, Авара до угарских племена под водством Арпадовића. Не може се мирно просудити која је освајачка скупина у прошлости била погибељнија, крвавија и нечовјечнија, али српска се потврдила као најокрутнија”. Због тога, Секулић ће Бачку називати “бачка Хрватска”, а када по­ми­ње Војводину Србску, ова друга реч биће једном стављена у на­вод­нике и исписана малим почетним словом, други пут ће и Вој­во­ди­на бити међу наводницима, док ће трећи пут све то бити по­кри­вено објашњењем да Војводина на крају Првог светског рата није могла бити присаједињена Србији, јер је била укинута и јер није ни постојала као административна јединица.

“Бачки мјестописи”

Говорећи о Бачкој уопштено, у циглих двеста редова, Секулић неће пропустити да истакне како је то подручје “преживјело све покрете и селидбе племена и народа”, да “у најдубљим слојевима… има остатака старчевачке културе” и да је на неким местима откривено присуство Сармата и Јазига. “Славени насељавају Бачку од VI. стољећа, Маџари (угарска племена) су ондје од X. стољећа, а остали су стигли касније: Срби крајем XVII. стољећа, Нијемци, Чеси, Словаци и Русини тијеком, XVIII. стољећа”. У читавој тој причи он ће подразумевати да Хрвати нису међу “осталима”, већ да их треба изједначити са “Славенима од VI. стољећа”. И констатоваће да то “хрватско житељство (старије, аутохтоно и досељеници у XVII. стољећу) по вјери је католичко, говор му је хрватски (штокавски – икавски)”. При томе, тешко је домислити о каквим се “до­се­љеници­ма из 17. века” говори, нарочито због уверавања да је “након бечког рата (1683-1699) на равницама између Дунава и Тисе започео нов живот; стижу нова освјежења славенскоме, хрват­ском житељству”.

И немогуће је разабрати барем још четири ствари: откуд “Хрвати” из 6. века, будући да се под тим именом они први пут помињу 822. године; какви су то “Хрвати” који гово­ре штокавски, ако се зна да су преци данашњих Хрвата почели да се штокавштином споразумевају тек од средине 19. века, од времена кад су успели да науче србски језик; који су то “ка­то­ли­чки” Срби с краја 17. века стигли као “освјежење хр­ват­ском житељству” у Бачкој, ако је већ и аустријски цар и угарски краљ Леополд I (1640-1705) истим тим Србима признао право на бо­го­слу­жење по православном србском обреду и на коришћење ста­рог календара; на крају, ако Секулић већ прича о “бачкој Хрватској”, како то да на читавом том подручју данас налази само деведесет два “хрватска” насеља.

А на том списку “хрватских мјестописа” у Бачкој срећемо и петнаестак насеља која данас припадају Маџарској. Међу њима налази се и Баја, највеће насеље у том делу Бачке. Овај је град после Првог светског рата припао Маџарској, иако је србска војска успела да га поседне током свог победничког постсолунског похода. Међутим, збивања на Конференцији мира у Паризу 1919. године текла су у друкчијем смеру: одлуком о разграничењу изме­ђу Маџарске и новоствореног Краљевства Срба, Хрвата и Сло­ве­на­ца, град Баја са околином припао је Маџарској. Србски нау­чењак Јован Цвијић (1865-1927), председник југословенске деле­га­ције научних експерата на тој Конференцији, покушао је да сво­јим допунским истраживањима у Бајском трокуту, у послед­њем тренутку обезбеди доказе који би Бачку сачували као це­ли­ну. Његова је основна теза била да то подручје представља део Бачке и да је природно везано за територију која је већ додељена Краљевству СХС. Цвијић за Бају каже да је “сељачка варош, у којој само трг и неколико улица око трга имају варошки изглед… углавном маџаризован… У крајевима око центра… преовлађују Буњевци и Шокци, како се сами зову, наше (србско – ИП) ста­нов­ни­штво католичке вере”. Према Цвијићевим закључцима, у сел­има између Баје, Бач Алмаша и Сантова “Срби и Буњевци истина не чине… ни релативну већину становништва, али по броју долазе одмах после Немаца”. Што се Маџара тиче, они и “нису прави Маџари, као око Тисе, већ етничка мешавина младог порекла од Бу­њеваца, Словака, Немаца и Маџара… без икакве дубље на­цио­нал­не свести, у том погледу готово индолентна маса”. Буњевци су, опет, “по пореклу чисто, врло снажно становништво ди­нар­ског типа, слично становништву Херцеговине и далматинске За­горе или становништву западне Србије с јако развијеним по­но­сом. Није преиначено утицајем маџарско-јеврејске и немачке цивилизације. Оно је то све пропустило кроз себе и на свој начин обрадило… Истина, живећи под притиском, без своје школе и цркве, без икаквих националних права, у држави као што је Маџарска, оно није довољно свесно”, због чега “су их могле маџар­ске статистике дупло и трипло смањивати”.

Што ће рећи: нигде Хрвата!

Не треба ни помишљати да би Секулић и Хрвати ушли у сукоб са Маџарима због тих насеља јер је и њима самима јасно да су она хрватска исто онолико колико су то Гренланд или Хаваји. Њихов је једини циљ да вршљајући по местимичном по­ми­њању неког Хрвата, Буњевца, Шокца, покатоличеног Србина, Маџара, католика или неког другог бискупа “запосленог” у србској Бачкој, произведу утисак о “хрватској прошлости” на том простору. Заправо, њихова “мјестописна” прича требало би да послужи као “најаутентичнији доказ” да су “на подручју Бачке некада Хрвати живјели као већинско становништво које је тијеком повијести због разноразних разлога суставно потискивани”. О каквој се “већини” и кавом “потискивању” ради, најбоље нам могу послужити званични подаци маџарске државне статистике с краја 19. и почетком 20. века. Тако, на пример, 1880. године у Бачкој је пописано 121.838 Срба и 55.243 католичке душе Јужних Словена. Десет година касније, иста та статистика увела је Србе, Буњевце и Шокце у исту групу и тако дошла до укупног броја од 197.104 Србина. Изван те групе остало је свега 1.253 Јужна Словена; можда се међу њима нашао и неки случајнои залутали Хрват. Године 1900. Буњевци и Шокци изузети су из “српске групе” и уписани у рубрику еgyéb остали. У последњем угарском попису из 1910. године пописано је 139.412 Срба, а католика Југословена свега 927. (Са гледишта србског народа, овај се попис не може узети као ваљан, пошто су пописивачи имали обавезу да све становнике који знају да на маџарском језику изговоре и једну једину реч, а са њима и чланове њихових породица, попишу као Маџаре). Маџарима, дакле, ни на крај памети није падало да Буњевце и Шокце сматрају Хрватима, а нису то чинили ни сами Буњевци и Шокци.

Истинитост тих података потврдила се и при крају 1918. године, у данима док се припремао сазив Велике народне скупшти­не Срба, Буњеваца и осталих Словена у Бачкој, Банату и Бара­њи, оне која је донела одлуку о присаједињењу Војводине Србске Кра­љевини Србији. Одређено је било, наиме, да се један посланик за ту скупштину бира на хиљаду душа. “Колико душа има која општина, исказаће за православне Србе дотична парохиска зва­ња. За Буњевце исказаће Буњевачко-српски Народни одбор у Су­бо­тици, колики је број душа по општинама”. Кад је Скупштина саз­вана, потврђена су пуномоћја за 84 Буњевца, три Шокца и све­га два Хрвата, што значи да је тада у Бачкој, Банату и Барањи било не више од 84.000 Буњеваца, 3.000 Шокаца и подоста мање од 2.000 (две хиљаде) Хрвата.

Све је то са циљем да се напише књига о хрват­ском карактеру Бачке, на коју званични србски историчари неће одговорити и која ће касније “послужити и међународној јавности да схвате оправдане захтјеве Хрвата који данас живе у Војводини, а којима данашња Србија негира њихову аутохтоност на том простору пријетећи им потпуном ликвидацијом”.

“Сријемски мјестописи”

Што се Срема тиче и “сријемских мјестописа”, за Секулића и његове менторе све је јасно: цео Срем је хрватски, имена свих насеља (а пописано их је око 650), ако по пореклу нису маџарска, јесу хрватска, а “земљовид жупаније сри­јем­ске”, највероватније с краја прошлога века, служи као подлога за “знанствену” обраду свих данашњих хрватских претензија на овај исконски део Србске Земље. Због тога, овде се не указује на било који појединачни “сријемски мјестопис”; аутор овога текста ба­вио се србским Сремом и хрватским насртајима на њега у не­ко­лико наврата, последњи пут у књизи Срем 1918 – Од Сирма до Србије, Нови Сад 1999.

У Секулићевом тумачењу, “од године 1990. написане су много­бројне књиге, расправе и чланци садржајно већином испуњене подацима о насртајима на хрватско народно биће. Крвави продор освајача на сријемско подручје, трагедија вуковарских бра­ни­теља, тужне поворке прогнаника дубоко су раниле хрватску по­ви­јест, растужиле уљудбу и кршћанство, понизиле су, јамачно као никад, човјештво. У извјешћима дописника, у приказима зби­ва­ња, у говорима значајних и мање упућених дјелитеља правде и упу­та распршеном и осакаћеном хрватском пуку на сријемском подручју, читатељи и слушатељи често препознају неупућеност писца или говорника о међама древне хрватске Сријемске жупа­није, њиховим повијесним мијенама, преинакама, прекрајањима”. Да би се отклонила таква “неупућеност”, Секулић у свом раду, “с којим жели помоћи познавању Сријема и хрватскога аутохтоног житељства”, цео Срем премешта у Хрватску, позивајући се врло често баш на “многобројне књиге, расправе и чланке” написане после 1990. године.

Стварни смисао свих тих “извора” објаснио је издавач Секули­ћевих “мјестописа” (Школска кнјига из Загреба) у уводној напо­ме­ни за књигу која је прва објављена. Били су то Хрватски бачки мјестописи (lat) из 1994. године, а издавачев текст, делом и као потврда да су Хрвати у Југославију ушли затровани антисрбством, гласи:

“Издавањем ове књиге врсног познаватеља прошлости просто­ра који су насељавали и још данас насељавају бачки Хрвати, жељели смо очувати спомен на хрватске топониме с подручја Бачке. Они нам најаутентичније доказују да су на подручју Бачке не­када Хрвати живјели као већинско становништво које је ти­је­ком повијести због разноразних разлога суставно потискивано, што је с временом увелике смањило њихов број на том подручју. Анти­хрватска политика у данашњој Бачкој кулминира у раз­до­бљи­ма од 1918. до 1941. и од 1945. до данас.

Текст ове књиге увјерљиво доказује и потврђује повијесну ис­тину да је велик број насеља данашње Бачке, која су настала у сред­њем и новом вијеку био насељен Хрватима. Будући да су Хрва­ти тијеком повијести били суставно потискивани и напосљет­ку готово потпуно истиснути и из осталих крајева њихова ет­ни­чког простора, ова књига може бити потицај нашим повјесни­цима да се прихвате тога часног посла на путу утврђивања истине о хрватској повијести. Начин на који је књига написана може бити методолошки узорак тим будућим истраживачима хрватске повијести, којим ће суставно и неодложно разложити голем и мукотрпан посао у интересу повијести хрватског народа. То је такођер био један од разлога зашто смо одлучили тискати ову књигу.

Надамо се да ће садржај те књиге послужити и међународној јавности да схвате оправдане захтјеве Хрвата који данас живе у Војводини, а којима данашња Србија негира њихову аутохтоност на том простору пријетећи им потпуном ликвидацијом. Доку­мен­ти из књиге морају код свих непристраних међународних чим­бе­ни­ка побудити осјећаје потребе праведног рјешења хрватског питања на простору између Дунава и Тисе у данашњој Војводини.

Књига ће оснажити ставове Хрвата Војводине који се грчеви­то боре за своју опстојаност на том простору и дати им додатне снаге при оправданим захтјевима које постављају великосрпским властима.

На крају желимо истакнути да смо ову књигу тискали као дуг свим Хрватима који су од 1918. до данас успјели очувати своју хрват­ску свијест, свој језик и своју римокатоличку вјеру на просто­ру што управо од тог времена четници и православље силом желе присвојити”.

Разложном човеку заиста је тешко полемисати са бројним несувислим наводима Секулићевим (и издавачевим), али ћутање на србској страни не само да не потискује неистину о томе, већ србским непријатељима потврђује, а недовољно информисаним Србима намеће ути­сак да је тачно све што Секулић пише. А највећи део Секулићеве приче, било да се ради о његовим полазним ставовима, било да су у питању закључци, далеко је од истине! Можда је Секулић свега тога свестан, мада му то за његове крајње циљеве није потребно. Али, научењаци из Србије, они који су неке лекције из србске на­цио­налне историје прескочили, о свему томе ћуте не сматрајући потребним да макар и реч напишу; таман као да не знају да оно што није записано неће ни постојати.

Одрекнуће од србског језика

Најпре, иако се историчарима србског језика (у Србији) чини да је све свима јасно и да би чак и про­сечно образованом човеку, баш као и Секулићу, морало бити по­знато да “хрватског” језика штокавског наречја (“штокавско­-икавског”), и говорног и књижевног, нема пре појаве Ђуре Да­ни­чи­ћа (Ђорђа Поповића, Нови Сад, 1825 – Загреб, 1882) у Загребу, ваља стално под­се­ћати на оно што се, можда, међу “језикословцима од угледа” добро зна, а што су знаменити слависти и други о “хрватском” језику говорили:

Јозеф Добровски (1753-1829), чешки научењак и Отац Славистике, “држао је само кајкавски дијалекат Хрватске, према фактичким односима оног времена као хрватски, све друго било је за њега илирски или српски”. Само Хрватско Загорје са околином он је сматрао хрватским пределом, а на другим странама живели су Срби;

Фердо Шишић (1869-1940), можда најзнаменитији хрват­ски историчар, каже да “бијаше у првој четвртини XIX вијека име хрватско ограничено искључиво на кајкавце, наиме на средњи дио жупаније загребачке до Купе, читаву вараждинску (с Међ­умурјем), западни дио крижевачке”;

Франц Миклошич (1813-1891), пореклом Словенац, један од највећих словенских филолога, као Србе сматра све штокавце, све ијекавце, све православне, све муслимане србског језика, али и многе икавце и многе католике. Према његовом схватању, штокавци су Срби и србски Хрвати, чакавци су Хрвати, док кајкавци важе за Словенце;

Дубровчанин Милан Решетар (1860-1942) из тога извлачи закључак да се “мора дати право ономе ко са Миклошичем изјављује да су штокавски и српски појмови који се поклапају”;

Француски слависта Сипријан Робер (1807-1857) пише да “Срп­ска раса заузима трећину Европске Турске и цео Југ Угарске. У Турској, њене покрајине су: Босна, Херцеговина, део Маће­до­није, североисток Арбаније, Црна Гора и Кнежевина специјал­но назвата Србија. У Аустриском царству, део Истре, Војну Кра­ји­ну, Банат, Срем и Дунавску обалу од Беча до Сент Андреје код Будима”. Све је то неспорно штокавско подручје, а све станов­ништво на том простору јесте србско. Говорни језик тога стано­вни­штва јесте србски, а све што је писано штокавштином на­писано је србским језиком.

И “хрватски мјестописи” написани су, дакле, србским језиком, а Анте Секулић добро зна да је језик којим се он споразумева “са њима” и са нама – србски језик, језик којим је и хрватски књи­жевник Мирослав Крлежа, на пример, написао највећи део својих радова. Не постоји, дакле, “хрватски језик штокавско-икавски”, исто као што се из такве конструкције не може извести закључак о наводним “хрватским мјестописима Бачке, Барање и Сријема”.

Или, барем, такав језик није постојао до појаве Ђуре Даничића јер је и хрватским језикословцима било познато не само да је Матија Антун Рељковић (1732-1798) говорио како су његови преци “српски штили и српски писали”, већ и да су “сви Хрвати не­коћ били чакавци”. Њима није било непознато да је Људевит Гај (1809-1872), тај “илирски препородитељ” пруско-француског по­ре­кла, године 1846. писао да “сав свијет зна и признаје да смо ми књижевност илирску подигли: ну нама још из далека није на ум пало икада тврдити, да то није српски већ илирски језик; паче се поносимо и хвалимо Богу великому што ми Хрвати с браћом Србљима сада један књижевни језик имамо”. А 1852. године позивајући се на велику србску историју Павла Витезовића Ритера (1652-1713) Serbia Illustrata у којој се помиње и “ве­ли­чан­ство народа сербскога, тако гледе његове важности, као што и језика”, Гај каже: “Камо среће да је он (Витезовић – ИП), који се у своје доба за народни језик борио, намјесто што је херватски про­вин­цијализам са сербским мјешао и тако непрактично на нео­бо­риве запрјеке нагазивао – камо среће да је он онда, као што смо ми сада, у новија времена, најглавније гране језика (србског – ИП), који се у изобиљу изреках и у својој чистоти најбоље са­чу­вао, у својој цјелости пригрлио и у херватску књижевност увео, ми би се заиста са свиме на другом степену народног напретка данас налазили”.

И, као што је писао задарски Српски Лист, орган Српске народне странке, у броју 6. од 6/19. фебруара 1903. године, знало се да су “реформатори хрватске књиге”, на челу са Гајем, узели “српски народни језик за литерарни језик Хрвата из мотива претежно политичких, али нијесу никада порицали, да је то српски језик. Они су се надали, да ће оба племена, српско и хрватско, усвојити илирско име, као опште народно, и да ће се посли­је по себи српски језик прозвати језиком илирским. Томе се пред­логу Срби не могоше приклонити, јер им је народна индивиду­алност била сувише изражена, а политичке и културно­-народне традиције сувише живе, да би се могли, по примјеру Хрвата, преко ноћи одрећи своје националности. Одрећи се имена народног и језика свог народног, може само народ без своје историјске свијести.

По примјеру српском, пошто је мисао о Илирству пропала, но­вија генерација хрватска почела је да се одушевљава за Хрватство. Ту им је сад као наручен дошао у Загреб Ђуро Даничић. Пошто су хрватски прваци измамили од њега пристанак, да срп­ски језик назове и хрватским, они се послије тога нису само на томе зауставили, да га тако називају у границама свога племена, него су га почели наметати и Србима у Троједници и иначе, докле допире власт аустро-угарска.

Колико је за препорођај хрватског имена заслужан Људевит Гај, који је кајкавштину замијенио језиком српским, толико је исто за тај препорођај урадио и Ђуро Даничић, велики филолог српски, коме Хрвати треба да подигну споменик, јер је он више него икоји Хрват учинио да се оснује велико Хрватство.

Да је Ђуро Даничић био и политички образован човјек, он би био прозрео у политичке тежње оних Хрвата, који су око њега облијетали; а да је имао и довољно здраве националне себи­чно­сти, он би Хрватима… рекао (да није) властан прекрштавати име језика који је крштен прије више хиљада година… Оно што је учинио Ђуро Даничић, не би никад учинио један Вук Караџић, или један Миклошић.

И не би, доиста. Даничић је… заборавио прави назив својег ро­ђеног­ језика (и) назвао је свој језик ‘хрватски, или српски’. Кад би Даничић сада којом срећом устао и кад би видио, у што се извргла његова мука и његово настојање, вјечност би му кратка била да се за то покаје”.

О истој тој ствари писао је и Ами Буе (1794-1881), француски научењак, аутор обимне књиге о Европској Турској. Без икаквих ограда он тамо истиче да Хрвати, “с обзиром на сиромаштво њихо­вог језика, нису успели да створе посебну књижевност, већ су били присиљени да се приближе Србима и да се служе њиховим језиком, на начин који их је чак присилио да предложе Србима да се с њима уједине, под баналним називом Илира. Међутим, како је овај подмукли предлог имао за циљ нестанак српске националности, Срби су га одбацили”.

Одбацили су га Срби, али не и “један Србин”. Допуштајући да се србски језик назове “хрватским или српским”, Даничић је, запра­во, дао предност хрватском обележју, на штету србског, због че­га се може сматрати највећим хрватским лингвистом. Доцније, под утицајем разних политичких околности, тај језик називан је “срскохрватски или хрватскосрпски”, а сви договори о његовој употреби прављени су на штету србског народа. Тако се и могло десити да, после осамостаљења Хрватске и “сецесије хрватског је­зика”, водећи лингвисти у Србији прихвате све то као не­оспо­риву чињеницу, те да се у новонасталим околностима ништа више не може за србску ствар учинити.

Хрватска сенка на србским траговима

Што се тиче Секу­ли­ћевих “историјских разлога”, њима би ваљало противставити бар по неколико најелементарнијих података о стварној прошлости Барање, Бачке и Срема, података до којих су протеком времена већ дошли поједини историчари или лингвисти са стране. Пре свега, мисли се ту на најстарије познато становништво у овим крајевима, оно које и Секулић зове сарматским, јазишким, илир­ским, а које такозвана србска наука, и поред бројних доказа од старине, одбија да прихвати као претке данашњих Срба. Док се у тој и таквој србској науци буду одбацивала сва давна сазнања о србској старини, и даље ће се дешавати све оно са чим се србски народ већ подуго сукобљава. Дешаваће се да хрватски “знан­стве­ници” приписују Хрватима све оно што припада Србима: и језик, и порекло, и станишта, и становништво, и друштвене односе. При­ме­ра ради, кад је Радивоје Пешић (1931-1993) пре тридесетак година у једној телевизијској емисији из београдског студија саопштио да се србска ћирилица мора довести у везу са винчанским писмом, већ наредне вечери, у телевизијском дневнику исте те куће, архе­олог Драгослав Срејовић (1931-1996) прогласио је све то “најобич­нијом бесмислицом”. Али, зато, свега три-четири дана ка­сни­је, београдска Политика пренела је вест из Загреба, којом се наговештава да ће хрватски знанственици померити хрватску старину за “пет тисућа година уназад”. Хрватска “знанствена” лгика била је једноставна: пошто Срби одбацују винчанску културу, која је близак сродник вучедолској, оној која је откривена у границама садашње Хрватске, нема разлога да се та “ничија” култура не прогласи “хрватском”.

Мада, кад се говори о хрватској “старини”, као посебну заним­љивост ваља истаћи чињеницу да се хрватски археолози нису много бавили налазима у Славонији и Западном Срему, јер им је увек било јасно да све што би тамо открили мора припадати ста­рим србским племенима која су ове крајеве насељавали много пре појаве “Словена из VI и VII века”, а нарочито пре појаве Хрвата. Заправо, Хрвати немају шта да траже у времену праисторијском и протоисторијском, што значи ни у винчанском, те су се њихови археолози, без обзира на то шта мислили о својој “старини”, углав­ном бавили откривањем римских и старохришћанских спо­ме­ника и грчких колонија на јадранској обали. Ако су се и бавили праисторијом, то се највише односило на Вучедол. Колико се та култура тицала њих самих, Хрвата, највише казује запис у хр­ват­ској Енциклопедији Југославије из 1971. године: “Вучедолска култура распрострањена је, оквирно, од Чешке преко југозападне Сло­ва­чке, јужне Мађарске, Доње Аустрије, Словеније и сјеверне Хр­ват­ске до у сјеверну Босну и сјеверну Србију”. Како Хрвата у свим наређаним крајевима није било ни у историјском периоду, до­ско­ра, сасвим је разумљиво што се открића из Вучедола не односе на Хрвате и што се Хрвати нису ни трудили да ураде књигу о својој “праисторији”, односно о праисторији брозовске Хрватске.

На исти начин како се савремена званична наука у Србији одре­кла Винче, наши “научнички предводници” олако одбацују све оно што су о србској старини писали врло обавештени страни аутори.

Ћуте србске “зналице”

Није несрећа у томе што Хрвати измишљају своју историју и свој језик тамо где тога никада није ни било јер и они морају некако говорити. У поменутом Секулићевом трокњижју они и сами признају да су “од године 1990. написане многобројне књиге, расправе и чланци садржајно већином испуњење подацима о насртајима на хрват­ско народно биће” и од тада многе се назови-истине преносе из књи­га у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у “знан­ствену” лаж. Србски историчари, лингвисти и друге “(м)акадамске зналице” не реагују, јер нису у стању да се отму којекавим порфирогениталијама о “доласку Сло­вена на Балкан у VI и VII веку”, ниоткуд, а глуви су, неми и слепи пред бројним доказима о србској старини одвајкада не само на данашњој Србској Земљи, већ и јужно и северно од ње, и источно и западно од ње. Они “не воле” да знају за такве доказе, иако су они добро познати читавом низу озбиљних научењака са стране, укључујући ту чак и Ердујхељија. Они као да не желе “да се мешају у свој посао” и да стану у одбрану сопственог народа и сопствене државе. Да је друкчије, не би се могло десити да 8. августа 1997. године буду у Градској библиотеци у Суботици пред­став­љени “хрватски мјестописи” Бачке, Баната и Срема, нарочито не онако како је то уприличено: подразумева се, наиме, да историчари из Србије и други научењаци нису ни запазили да се тако нешто десило; још горе, њих као да се то није ни тицало.

 

Илија Петровић