Два века србске борбе за обнову сопствене државности

Средином јесени 2004. године, двестоту годишњицу Првог србског устанка, Епархија бачка обележила је неколиким предавањима у свечаној сали новосадске Гимназије “Јован Јовановић Змај”, а текст који следи (овде сведен на две трећине) био је први у томе низу.

Обнова србске државности

Време после 1804. године и дога­ђа­ја по­знатих као Први србски устанак, власти у Србији препознале су као два века србске државности, а по званичној истроијској науци почела је да се котрља парола о србској револуцији. Као што то увек бива с онима који више дугују некоме на страни него свом сопственом народу (и историчарима од каријере међу њима, наравно), у таквим се условима “заборавило” на немањи­ћ­ку државу (1171-1371) и њена достигнућа, а никоме ни­је ни на па­мет падало да помене њихове краљевске претходнике Ош­триво­је­виће (794­-11­71), Светимировиће (640-794) и Свевладовиће (490­-640). Да се не би реметили већ наметнути политички односи и да се то не би схватило као временско надметање са непуних две­ста тридесет година америчке независности, још мање је некоме би­ло до помињања Душановог царства и његовог Законика, тог драгуља срб­скога средњег века.

Да се обележавању тог догађаја пришло и са зрнцем националног поноса, не би му се пришивала обележја некакве револуције (пошто свака револуција уништава све оно што је до тада у односном друштву било створено), већ би се рекло да је Први србски устанак био велики на­ционални Покрет за обнову србске државности. Будући да се тако нешто није десило, мојој маленкости остало је довољно простора да ве­черас говори мање о двестагодишњици самог покрета, а ви­ше о два века србске борбе за обнову сопствене државности.

Можда неуобичајено, али биће то учињено грубим праћењем србског добро­во­ља­чког покрета и неких резул­тата војних активно­сти у којима су и они учествовали.

Добровољци у србском покрету 1804

Мада Срби сво­је добровољце најчешће доводе у везу са војним операцијама на Солунском фронту (1916-1918), србско добровољаштво није “изум” Првог свет­ског рата и балканских ратова; стотинама годинама, у борби против Турака учествовао је велик број Срба са разних страна Срб­ске Земље. Колико-толико организоване, ове храбре и пле­ме­ните србске ратнике најчешће знамо из србских народних песа­ма, некад као хајдуке а некад као ускоке. Њихове следбенике у временима ближим нама познајемо као четнике, комите, преко­број­не, герилце, устанике или само као добровољце, али је несум­њиво да је свима њима заједнички циљ био исти: рат за србски национални интерес мимо војне или какве друге обавезе.




Знамо ли да је Вук Караџић на једном месту записао да “што гођ су Турци бољи и што је мање зулума, то је мање ај­ду­ка, а што су гођ Турци гори то је више ајдука”, онда нам мора бити сасвим јасно како је то дошло до србских устанака на почетку 19. века, кад “сиротиња раја” није више могла “трпјети ту­р­скога зу­лу­ма”. И сасвим је разумљиво што су се устанку прикљу­чи­ли, без “званичног” позива, и бројни добровољци са стране.

У својим Мемоарима, Прота Матеја пише да јуна 1804. године “из Турски(х) суседни(х) области поврве многа браћа, браћи у помоћ”. Ово “неки” ни у ком случају не би требало да значи како се радило о безначајном броју, пошто су о помоћи србским уста­ни­цима и о доласку мањих и већих група србских добровољаца сачувани и други трагови. Један хроничар забележио је, тако, да је Карађорђе током устанка “једнако војску умножавао и дола­зе­ће добровољце из разни(х) српски(х) крајева Босне, Ерцеговине, Црне Горе, Бугарске и Албаније у војску узимао”. Не може се су­м­ња­ти у чињеницу да је родољубље било оно што је “долазеће до­бровољце” одвело у Србију да помогну рушењу турске тираније. Њихова логика била је врло једноставна: ослобођењем Србије и истовременим слабљењем турске војне силе, они ће допринети што скоријем ослобођењу осталих крајева у којима су Срби жи­ве­ли, што је такође значило да би Турска могла бити потиснута са европ­ског тла. О сопственој жртви нико од њих није размишљао. Тако се и могло десити да добровољци Зеке Буљубаше, названи “го­ли синови”, у боју на Равњу, 1813. године, “док је трајало бару­та устављали су Турке ватром из пушака, а кад тога нестане они по­ваде ножеве своје, још по једном погледају у наоблачено небо над Србијом, осврну се на лепе равни Мачванске, па помену Бога и свој народ, јурише са голим ножевима у Турке и ту, секући се но­же­вима, бијући се пушчаним кундацима и у коштац ватајући се го­лим рукама са Турцима, сви до једног изгину”.

Несумњиво, било је то витешко време и хроничару је остало само да запише како “овако врли јунаци умеду за сво­је отачество телом умирати, али делом и именом никад”; они су у рат ушли вођени само својом свешћу о припадности Србству.

И било је то време кад су се сви Срби, без обзира на то под чијом су окупацијом живели, да ли у Отоманском Царству, да ли у Аус­трији, да ли у Угарској, сматрали синовима Србске Земље. То што је устанак започео у Србији био је само знак да тај устанак тр­еба помоћи, нарочито “живом силом”, јер је он наговештавао слободу свему Србству.

При томе, не сме се изгубити из вида да су велику улогу у изградњи борбеног духа и отпора турској управи имали: црква са својом национално-просветитељском идеологијом, релативно разви­јени друштвени односи на србском селу, у виду сеоске самоуправе, као и верност породичним традицијама, кумству, побратимству, доб­рим суседским односима и спремности на међусобно помагање и у вољи и невољи.

Како то на једном месту вели Владимир Стојанчевић, “после ликвидације турске власти на територији Београд­ског пашалука и суседних ослобођених нахија у 1805-06. години, нарочито после заузимања Београда, ослобођени део Ср­би­је по­чео се изграђивати и као државна организација са свим ус­та­нова­ма и органима управе слободне земље… Из Београда је била спроведена целокупна полити­чка, админи­стра­тив­на и културна организација ослобођене Ср­би­је”.

Тако се Србија све више организовала и претварала у стварно независну државу, а србски народ, дојучерашња турска раја, изграђивао се у самоста­лан политички субјект са којим се у мањој или већој мери ра­чунало и на пољу велике европске политике, посебно у вези са решењем Источног питања и опстанком Османског царства на Балкану.




“У овом јединственом социјално-политичком покрету и рато­вању изграђиван је и патриотизам, осећај да се брани ослобође­на и своја земља, затим мисао о ослобођењу оног дела земље који је и даље остао под турском влашћу. Под утицајем Срба из Срема, Баната, Бачке и Војне Крајине, та идеја је обухватила и српски народ под аустријском влашћу… Усп­о­мене на стару државу Нема­њи­ћа и њену културу – иако идеали­зо­ване и улеп­шане, чему је веома много допринела управо народна јуначка пе­сма, давале су широким народним слојевима духовни подстрек ко­ји је право­слав­на црква својим предањима и писменошћу само подржавала и обнављала, посебно негујући традицију народних историјских пре­да­ња. Свест о заједничким интереси­ма јачала је мисао о народном јединству и укључивала је у одређене полити­чке представе чији је крајњи циљ био стварање национал­не држа­ве јединственог срп­ског народа”.

Био је то и стварни смисао србског Покрета за обнову државности, названог Први србски устанак 1804. године.

“Револуционарна” 1848/49

Било је добровољаца и у збивањима током 1848. и 1849. године, у званичној историјској на­уци названих “револуционарним”. Јак политички утицај на Србе у Срему, Банату и Бачкој имале су тада београдске Србске новине у којима је опширно и са патриотским набојем писано о политичким могућностима и намерама Срба у ондашњој Јужној Угарској. Ово питање, као спољнополитичко, било је централно и за србску владу: у мају 1848. године она је донела одлуку да материјално помог­не прекодунавске Србе, а њен министар унутрашњих дела Или­ја Гарашанин, вољан да сарађује с Маџарима, морао је од такве на­кане одустати због крутих националистичких ставова маџар­ских. Дешавало се то у исто време кад су добровољци из Срби­је почели масовно да прелазе Дунав и Саву и да се укључују у та­мо­шњи србски покрет. Број добровољаца знатно је порастао за на­редних месец-два, тако да је почетком августа у Банат прешао и Стеван Книћанин, стављајући им се на чело. С обзиром на аустријски протест због тога и турски за­хтев да се добровољци пову­ку, а знајући да су обреновићевци има­ли прилично јак утицај у вој­вођанском одбору, србска влада била је спремна да своје добро­вољце врати натраг. Но, како се у међу­вре­мену јавила и идеја о при­саједињењу Војводине Србске Кне­жевини Србији, добровољ­ци нису дирани. Напротив, србска вла­да почела је да доброво­ља­чком покрету придаје већу пажњу и да чак новчано и органи­за­ци­оно помаже њихово купљење. Као по­следица таквих активности, већ крајем новембра 1848. године по­челе су да преко Дунава прелазе нове групе добро­во­ља­ца; њихова бројност омогућила је тамошњем србском покрету да се одржи пред угарском нава­лом.

У међувремену ојачала, аустријска влада затражила је почетком 1849. године да се добровољци повуку у Србију. Србија је при­хва­тила тај захтев, а војвођански Срби, ослабљени, нису се могли оду­прети Маџарима. Позван да се врати, априла 1849. године Кни­ћанин опет прелази Дунав. Више се није могло ништа учинити, по­што су Маџари већ били заузели скоро читав Банат; маса срб­ских избеглица прешла је у Србију, а тек интервенцијом руске вој­ске заустављено је маџарско напредовање. Коначним по­врат­ком Книћаниновим у Србију прекинута је даља сарадња србске владе са србским покретом у Војводини, званим Буна.

Не зна се тачно колико је добровољаца из Кнежевине Србије сти­гло тада у Војводину Србску, али их је морало бити више десети­на хиљада јер је, према писању Милоша С. Милојевића, за при­бли­жно годину дана уче­шћа у “револуцији” погинуло “из кнеже­вине најмање 10. до 15. тисућа, јер је кажу повраћено у кнежевину 17.000 фесова, који не­су мора бити сви скинути са убијених”.

Догађаји из 1848/49. године били су наставак сталних напора србског света у крајевима северно од Дунава и Саве да у аустријском царству до­бију сопствену територију. Та су залагања уро­дила плодом тек на Мајској скупштини у Срем­ским Карловцима (1/13 – 3/15. мај1848), када се “срп­ски народ прогласио као политички слободан и независан у окви­ру Хабзбуршке монархије и Угарске и донео од­луку о стварању Српске Војво­дине у коју улазе Срем, Барања, Ба­чка и Банат, заје­д­но са подручјима Војне границе… Изабрана је и највиша изврш­на власт Војводине (Главни народни одбор)… а до­нета је и одлука о ступању у савез с Троједном Краљевином Хр­ватском, Славонијом и Далмацијом”.

Наравно, Хрвати тада нису били заинтересовани за сарадњу са Србима и за одбрану Војводства Србског, али су зато “после гушења рево­луције у Мађарској и за­вршетка рата… тражили да се Срп­ска Војводина прикључи Троје­д­ној Краљевини на принципу равно­правности, са заједничким ба­ном, подвојводом и сабором, па се не би постављало питање раз­граничења у Срему”.

Ипак, царским патентом од 6/18. новембра 1849. године, статус Србске Војводине дефинисан је друкчије но што су то одлу­чи­ли Срби а прижељкивали Хрвати:

“Из територије, која садашње жупаније бачкободрошку, торон­талску, темешку и крашовску (Бачку и Банат) и румски и ило­чки срез сремске жупаније заузима, образује се предбежно, докле се о будућем органском положењу овог дела земље у на­шој држа­ви, или о његовом сједињењу са другом круновином уставу сход­ним путем дефинитивно не реши, особита област управљања, ко­је се администрација, независно од администра­ције Угарске, пре­ко земаљски непосредно Нашем министарству подчињени надле­жа­телстава водити има. Ова област има водити наименовање Вој­во­д­ство Србија и Тамишки Банат”.

Живот Војводине Србске био је кратког века јер је 27. децембра 1860. године објављена царска одлу­ка којом се Војводство Србија и Тамишки Банат, или Војводовина, или Војводина Срб­ска, укида и, на основу угар­ских државно-правних претензија, ук­ла­па у Угарску.

Србском народу у Угарској остала је само народ­но­-црквена аутономија, али ни она не дуго. Непуних педесет годи­на касније, та је аутономија сведена искључиво на конфесионал­но-школску, да би 11/24. јула 1912. године била потпуно укинута. Сећање на Вој­водину Србску сачувано је само у некадашњој предугој царској титули и – дубоко у свести свих Срба настањених у некада­шњој јужној Угарској. Истовремено, било је то сећање на 1848, стварни наставак србског Покрета за обнову државности започетог 1804. године, а уједно и нада да би тај покрет ускоро могао бити окон­чан у интересу свега србског народа.

Срби пред независношћу

Устанци у Херцеговини и Босни и ратови Србије и Црне Горе против Турске током седамдесетих го­дина 19. века, такође су имали своје добровољце. Прве ве­сти о србском устанку у Херцеговини узбуркале су духове у Ср­би­ји: стварају се одбори за прикупљање помоћи, појављују се до­бро­вољци и сакупљају чете за одлазак у побуњене крајеве.




Мада су је велике силе саветовале да се уздржи од било какве по­моћи уста­ни­ци­ма, србска влада одлучила је да целу ствар подвргне својој кон­тро­ли и да се избегне свака импровизација. Мада је забранила јав­но окупљање добровољаца по Србији и њихово пребацивање у Бо­сну (без надзора), на Дрину је послат ђенерал Ранко Алимпић, са јавним задатком да чува мир на граници, а стварно да прикупља до­бровољце и “претура их у Босну”.

Одзив добровољаца из Босне, Херцеговине, Вој­во­дине Србске, Бугарске и Маћедоније био је задовољавајући, мо­жда и десе­так хиљада. И поред тога, кад је по­следњег јунског дана објавље­на ратна прокламација (с израженом жељом да срб­ски народ буде ослобођен турске власти и да се територи­јално прошире крајевима које су Срби настањивали), Србија и Цр­на Гора остале су усамљене; Румунија и Грчка, њихове раније савезнице а у том тренутку рав­но­душни посматрачи србских нево­ља, оглушиле су се на позив да се прикључе ратним дејствима. Бор­бено расположење није се осе­тило ни у Маћедонији и Правој Ср­бији (на Косову и Метохи­ји), тако да је из тих крајева стигло тек по неколико стотина до­б­ро­вољаца. Мање групе добровољаца и даље су пристизале из Вој­во­дине Србске, Херцеговине, Босне, Бугарске и из других кра­јева, не­што гарибалдинаца из Италије, једна чета Срба из Аустрије, а у саставу србске војске борио се и црногорски батаљон поз­нат као Летећи црногорски кор. Црногорској војсци придру­жило се доста Срба из су­сед­ства, највише Херце­говаца. Из Русије је у Србију стигло око 2.500 доброво­љаца, од че­га око 700 офи­цира; њихо­во војничко знање знатно је помогло у ор­га­ни­зо­ва­њу ратних ак­ти­в­ности србске војске, а генерал Черњајев, њихов предводник, позивао је Србе да без одлагања крену у борбу за “свету словенску идеју”.

Током ратних операција, при ослобађању појединих места, на­рочито већих, србској војсци прикључивали су се устаници, који се такође сматрају добровољцима.

Рат је окон­чан одлукама Берлинског конгреса (1878), од којих истиче­мо оне да се Србији и Црној Гори признаје независност, али и да им се не дозвољава територијално проширење у границама оства­ре­ним на бојном пољу. У таквим околностима, Босна и Херцеговина, и Срби у њој, пре­пу­штени су аустроугарској окупацији, чиме је Карађорђева визи­ја да ће прећи Дрину воду, племениту међу “и честиту Босну по­хо­дити”, једна од водиља србског Покрета за обнову државности, остала само песничка фигура.

Балкански ратови 1912-1913

Србском добровољачком по­к­рету током балканских ратова мало је посвећивано пажње, због чега се подаци о броју добровољаца и у србској и у црно­гор­ској војсци срећу тек узгредно. Војни историчар Митар Ђуришић обез­вре­ђу­јуће записује да се “у србској и црногорској војсци борило на сто­ти­не доброво­ља­ца из југословенских крајева под Аустро­-Угар­ско­м”, монографија о Србији и Црној Гори у балканским ратовима 1912-1913. године упућује на цифру од приближно 50.000 добровољаца, док је потписник овога текста установио да је у србској војсци морало бити не мање од 67.200 добровољаца, што прекобројних, што устаника, што четника, што добровољаца са стране, а у црногорској војсци не мање од 29.800, а можда и коју хиљаду ви­ше. У томе часном скупу налази се и приближно 11.000 доброво­ља­ца приспелих из Америке и 2.500 из Мале Азије, Цариграда, Егип­та и Јужне Африке.

Овим бројевима треба додати и око 700 лекара и других меди­цинских стручњака са стране који су, на позив Србског Црвеног крста или самоиницијативно, лечили рањенике из обеју војсака.

Балкански ратови окончани су победом србског (и савез­ни­чког) оружја и потискивањем Турског царства из Европе (осим из Ца­риграда с околином). Тур­ска је била принуђена да прихвати оно што ју је сна­шло, а Српској социјалдемократској партији Димитрија Туцовића било је то “оправдање” да србски ослободилачки поход претво­ри у “окове про­лета­ријату и широким слојевима народа”. И даље, до све­га тога не би дошло да “наши лажни представници Христове вере (нису) пену­шали од гњева на полумесец”, уместо да су “протес­то­вали против зверстава и грозота рата”. По тумачењу србских социјалдемократа, Црква је постала подла слушкиња грубих интереса вла­дајућих кла­са. Она је данас реакцио­нарно и послуш­но оруђе ре­жи­ма, окупанога у невиној крви народа, коме је (ваљ­да режиму – ИП) симбол варвар­ства, неправде и убијања”.

Добровољци у Великом рату

Ни србским добровоља­чким покретом у Првом светском рату наша историјска наука није се премно­го бавила. Ако је о добро­вољ­ци­ма и писано, било је то са­мо уз­гредно, тек као информација да је добровољаца било и да су “чак” постојале посебне добровољачке јединице. За тај свој про­пуст, на­равно, историчари се могу прав­да­ти и чињеницом да у вој­ним ар­хивима не постоје уредни спи­ско­ви добровољаца придо­шлих у је­динице, чак ни кад се ради о вели­ким групама. Највећем броју спи­скова, ако их је и било, изгубио се сваки траг, из разних разлога, а некад, највероватније, у спис­ко­вима није ни бележено да се ради о добровољцима. Понегде, спис­кови нису ни сачиња­ва­ни, јер за то није било ни времена а, чи­ни се, ни у војним коман­да­ма није се сматрало да су такви спис­ко­ви неопходни.

Ипак, србски добровољачки покрет током Великог рата био је заиста величанствен: према вишегодишњим истраживањима овог потписника, у србској и црногорској војсци нашло се приближно 193.000 добровољаца; око 56.600 из двеју србских краљевина (ме­ђу њима око 13.100 јабланичких добровољаца у Топличком устан­ку) и око 136.400 са стране. Додају ли се томе и две велике групе срб­ских добро­во­љаца које “југословенска” историјска наука још није помиња­ла: “њих 10.000 у прво време”, укључених у србску војску не­по­сред­но по њеном уласку у Црну Гору, и око 11.000 до­бровољаца “заборављених” на Далеком исто­ку, у време док су се делови Србског добровољачког корпуса кре­та­ли Сибиром на пу­ту према Солуну, укупан број србских добровољаца у Првом свет­ском рату повећава се на најмање 214.000.

У том броју не рачунајући нешто више од 2.500 припадника страних медицинских мисија, нашло се око 40.800 добровољаца из исељеништва у Америци, Аустралији, Новом Зеланду, Француској, Малој Азији, Цариграду, Јужној Африци и Египту, највећим делом, и у мањем броју из заробљеништва у Италији и Француској.

Добровољаца у србској војсци било је толико да су на Солунском фронту и у завршним операцијама за ослобођење Србије и Црне Горе и прекодринских, прекосавских и прекодунавских србских крајева они представљали већину; од укупно око 140.000 војника у саставу србске војске, а можда и свих 150.000, добровољаца је било 82.600, од тога око 76.500 изван двеју србских краљевина, углавном из крајева који су пре рата били под аустријском и угарском окупацијом; међу њима налазило се преко тридесет хиљада из прекоморских земаља и око 24.760 из Србског добровољачког корпуса у Одеси, који су на Солунски фронт стигли од краја лета 1917. до 1. маја 1918. године.

Објективно говорећи, на масовном учешћу србских добровољаца у србској војсци засновала се наредба србске Врховне команде да током новембра 1918. године пребаци своје трупе преко Дунава, Саве и Дрине. И са становишта Савезничке војске на Солунском фронту, односно њеног врховног команданта, француског генерала Луја Франше д’Епереа, доцнијег почасног војводе југословенске војске, као и са становишта србске владе, прелазак србске војске на територију бивше Аустроугарске третирао се као ослободилачки поход. Србска војска у чијем је саставу било приближно половина добровољаца пореклом са тек ослобођених територија, прешла је Дрину, Дунав, Саву и Драву са пуним моралним правом; србки добровољци појављивали су се тамо као ослободиоци. На њихово учешће у србском ослободилачком рату и на њихово бројно присуство у србским ослободилачким трупама у Банату, Срему, Бачкој и Барањи, ослонили су се србски политички делатници кад су током новембра 1918. године припремили и, на Збору Сремаца у Руми (24. новембра 1918) и на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена из Баната, Бачке и Барање у Новом Саду (25. новембра 1918), донели одлуке о непосредном присаједињењу ових крајева Краљевини Србији. С истим таквим жаром и на истој тој основи, Србска Велика народна скупштина у Црној Гори, “као вјерни тумач жеља и воље цјелокупног Српског Народа у њој, вјерна историјским предањима и завјетима својих предака, који су се за њих вјековима борили”, донела је одлуку “да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињене ступе у заједничку отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца”.




Одговарајући 1. децембра 1918. године на Адресу Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба о уједињењу Државе Словенаца, Хрвата и Срба са Србијом и Црном Гором у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, србски регент Александар ставио је круну “на оно што су најбољи синови наше крви… с обе стране Дунава, Саве и Драве” почели припремати још у време кнеза Александра Карађорђевића, деде Регентовог. Ако је друкчије било, нису криви само Савезници; и савезништво са њима било је савезнички интерес, исто као што Срби нису схватили да су у ново Краљевство ушли вођени разлозима сопствене штете.

Са стварањем прве владе у новом Краљевству као да се није журило. Најпре, састав новог кабинета зависио је од спремности политичких групација на попуштање и сарадњу, нарочито са словеначким и хрватским политичарима, а затим, што је било још важније, регент Александар, опседнут југословенском идејом, био је вољнији да абдицира но да на челу владе види превасходно србски оријентисаног Николу Пашића. Због тога, он је Пашића потиснуо са домаће политичке сцене и поставио за “првог делегата на конференцији мира” у Паризу.

У тренуцима док су потписивани мировни уговори склопљени на париској Мировној конференцији, Аустроугарска је престала да постоји. Петнаестак година касније, немачки историчар Герхард Хилер изложио је тврдњу да је Аустроугарска монархија пропала због тога што се није могла одупрети идејама Светосавља и Душановог Царства. Нико од званичних немачких историографа није тада оповргао Хилерову тезу о србским “заслугама” за пропаст Аустроугарске, нити је противречио његовом оштроумном запажању да се србски национализам у земљама под аустријском и угарском окупацијом није исцрпљивао у простом иредентизму, већ да се наслањао на духовне основе Свесрбства оличеног у најплеменитијим достигнућима србске државности и србске духовности немањићке епохе. На тим је основама добровољачки покрет међу Србима из прекодринских, прекодунавских и прекосавских крајева и изникао, на тим је основама и прерастао у њихову свету мисију за ослобођење све Србске Земље и остварење великих идеала србског покрета из 1804. године.

Но, с обзиром на злехуду судбину која их је задесила у новој држави и чије трагичне последице још нису успели да отклоне, Срби имају много разлога за незадовољство политичким резултатима своје војничке победе над Аустроугарском и њеним савезницима. Гледано из историјске перспективе, може бити да је србски регент Александар с узвишеним намерама кренуо у стварање србског југословенског царства на Балкану, и можда је Никола Пашић био у праву што је у истом времену и у истим околностима размишљао о србској држави на свем србском етничком простору. Предлог војводе Мишића да се Срби одрекну илузије о заједничкој држави са Хрватима и Словенцима, дат 1919. године регенту Александру, био је, по прилици, последњи покушај да се дефинисањем србских националних граница оствари идеал о србском националном уједињењу, а може бити да будући југословенски краљ није ни знао да је Ђузепе Мацини у јеку борбе за уједињење Италије непрестано понављао како су националне државе тек етапа на путу ка уједињењу Европе; највероватније, Регент није знао да је и Виктор Иго исту такву идеју проповедао у Француској. Могуће је да је ова идеја била блиска и Александру, али он је био војни победник; ни њега није могла мимоићи логика да су се сва велика царства рађала на великим војничким победама. Можда је и његовом царству, као и свим царствима настајалим на бојном пољу, било суђено да падне пред временом, али не може бити сумње у чињеницу да су највеће србске трагедије током двадесетог века проистекле из србске небриге за сопствене националне границе и, истовремено, из превелике бриге за национални опстанак оних који су то замишљено царство сматрали привременим прибежиштем. Словенци и Хрвати искористили су големе србске жртве да остваре сопствену државност. И једни и други рачунали су са том државношћу само утолико што су је у одређеном тренутку могли понудити некој модернизованој Аустроугарској коју није требало измишљати јер је већ била. Хрвати и Словенци никада нису ни били против Аустроугарске; они су се на једном историјском раскршћу определили за Југославију, јер се друкчије није могло.

Срби су могли друкчије, али нису умели. Није умео ни војвода Мишић јер се у погледу србских националних граница, док је још трајао рат, ослањао на савете водећих србских интелектуалаца који не само да нису знали шта се све сматра србском националном територијом, већ су на то питање гледали као да се оно не тиче србског националног опстанка. А из тих ставова произилази и закључак да кључне србске институције: владалац, носиоци ума и војска као физички заштитник србских националних тековина, оне које су деловале и у златно доба србске државе, оне чији је статус био чврсто уређен Душановим законом, нису биле дорасле времену и збивањима.

Али, било је тако како је било: све те институције проистекле су из србског друштва, биле су одраз постојећих прилика у њему и одражавале су стање србскога духа у том времену.

Шта и како даље

У трећи век мање или више узалудних напора за остварење државности на целом србском етничком простору, Срби су ушли распамећени. Што им се то није и раније десило можда треба захвалити и чињеници да утицај Доситеја Обрадовића у устаничкој Србији није био толико јак да у њу одмах пресади дух Илумината чији је он, разочарани православац, био несумњиви заточник. Доситејеви биографи и иначе казују да је он у додир с немачком философијом просвећености “први пут систематски дошао” већ 1776, исте године кад је разочарани језуита Адам Вајсхаупт, професор канонског права на универзитету Инголштат, основао Илуминате, са циљем да створи Новус Ордо Саецулорум, нови светски поредак. Ствар је продубљивана ширењем Марксовог “свемоћног учења” на које су, као и уопште на развој политичке мисли и тада и касније, утицали баварски Илуминати, односно “просветљени”.

Можда ће неко рећи да су Срби ипак успели да се током пола века одупру социјалистичким идејама и очувају сопствену националну супстанцу. Може бити и тако, али се одмах мора поставити питање да ли ће они, док покушавају да се опораве од грдних рана насталих у томе времену, успети да се одупру демократији, увозној и домаћој, томе великом злу које је људском роду током претходних скор двестапедесетак година, што ратовима, што мировима, што револуцијама, нанело више зла него све куге и колере заједно, и свему ономе што она носи у виду неформалног манифеста најновијег новог светског поретка: укидању националног суверенитета; постојању светске владе, светских полицијских снага, светског правосуђа, светског банкарства и валуте и светске елите која ће све имати под контролом; потпуној прерасподели богатства; настојањима да се утицајем медија и образовања из људских умова уклони њихов индивидуализам, верност породичним традицијама, националном родољубљу и религијским назорима; тежњи да се пре тоталног уједначења изведе тотално преиначење и да, при томе, број становника на Земљи сведе на мање од милијарде.

Могло би бити да је судар савременог новог светског поретка са србском националном мишљу истовремено и почетак краја истога тог поретка. Јер, не треба заборавити да је судбина сваког новог светског поретка да пропадне; он почиње да нестаје с онима који су га и засновали.

У таквим условима, србска национална мисао о обнови србске државности, она која се зачела Првим србским устанком, и даље чека на своје остварење. Ова генерација србских људи, ако већ сама није у стању да ту мисао оствари, обавезна је да је очува и пренесе у наслеђе својим потомцима.

Биће време кад ће се то моћи и када ће неко то успети.

Илија Петровић



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.