Пензионери више не могу да издрже

Јучерашњи дан је обележила вест из Геронтолошког центра у Нишу, у коме је дошло до масовног избијања заразе вирусом Цовид-19. Kако су регулисане процедуре за домове у овим ситуацијама, и шта је то тамо пошло по злу?

Надежда Сатарић: Над свим домовима за смештај одраслих и старијих, било да су државни, било да су из приватног сектора, ако имају лиценце — а у овом случају се радило о лиценцираном геронтолошком центру — над њима ингеренцију има Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Што се тиче тога ко контролише њихово поступање, тај посао обавља инспекција при Министарству рада. Поред њих, контролу може да врши и Заштитник грађана као независан орган, а ту су и санитарне и здравствене инспекције.

Знам да су, чим је проглашено ванредно стање, одмах забрањене посете у домове, као и излазак корисника ван установе. Такође знам и да је било забрањено да се у установу уноси било шта са стране. Дакле, формално се била обезбедила потпуна заштићеност, да ни случајно не би ушла корона. Ово што се догодило, то искључиво може да се припише људском фактору, то је оно што је затајило. Kоначно, они су то данас и рекли — да је директор установе дозволио посете, па чак су поменули и да је у посету својим родитељима долазио неко ко је био у Италији, у Милану! То је потпуно скандалозно. Тако нешто је потпуно недопустиво, и ја немам други коментар — јер је тај који је био у посети нанео толико зло, и то не само својим родитељима, а са њим и тај директор који је то дозволио…

У јавности се поставило питање начина постављања директора у оваквим институцијама.

НС: Јасно ми је да ту политичка подобност одлучује да ли ће неко бити на некој руководећој позицији или не, али мени смета то што се дозвољава да само та политичка подобност буде довољна. У реду, ако је он члан тамо странке, нека буде… Али, нека он бар буде стручњак. Тај човек мора да има свест да је одговоран за животе толиког броја људи, и то којих — високоризичних! Ипак, овај случај је изузетак. Ми имамо четрдесет државних геронтолошких центара и установа за смештај одраслих и старијих, и међу њима имамо и сасвим супротне примере.

Један пример добре праксе је, рецимо Геронтолошки центар Суботица. Они својим корисницима нису забранили комуникацију са сродницима и драгим особама, него су им чак свесрдно помогли, и све време им помажу да одрже ту комуникацију. Отворили су Скајп линије, и њихови запослени су ту да помажу оним старијима који не знају да користе ту технологију. Тако да су сви њихови корисници у контакту преко Скајпа, и виде се и чују са својим милима и драгима изван дома.

Kаква је ситуација са применом мера на оне суграђане који нису институцијама? То јест, у каквој су сад ситуацији старији који су затворени по кућама?

НС: Најпре желим да кажем да сам дубоко убеђена да највећи број старијих, преко 99 посто њих, доследно поштује ту одлуку. Оно што су наша искуства, пошто смо пре недељу дана отворили телефонско саветовалиште за подршку старијим особама — психолошку, социјалну, људску, какву год… Ми разговарамо са људима који живе затворени у својим становима — посебно они који живе у старачким домаћинствима, или који живе сами. Ти људи нам се сада јављају — поготово они који живе у малим становима у градским срединама, у вишеспратницама, у неким поткровљима без терасе — и говоре да не могу више да издрже да не излазе.

Свакодневно нас зову, и пријављују нам какве симптоме имају, и то нису само психички симптоми. Говоре нам да осећају нервозу, да имају несаницу, знојење, да им се јавља свраб, дрхтавица… Они нам говоре да једноставно не могу, не могу да издрже, и да не знају шта да раде. Да морају да изађу напоље. Па ме онда моле да, ако могу, шаљем поруке надлежнима, да их пусте макар по сат времена дневно да изађу, да прошетају око своје зграде. Чак и предлажу када би то могло да буде — у време полицијског часа, када су сви остали, млађи грађани у кући.

Са којим се још проблемима сусрећу старији грађани, поред те немогућности изласка из куће?

НС: Неформални неговатељи — то су деца, снахе, зетови, унуци — који брину о болесним и зависним старијима, а са којима не живе у истом стану или чак ни на истој општини, ипак имају неке своје радне обавезе. И онда када треба после посла да дођу, да изврше вечерњу негу и да спреме своју драгу особу за починак — тада је већ полицијски час, и они више не могу да се крећу. Дозволе за кретање, које је држава почела да даје онима који врше негу, стижу споро, и то су огромни изазови. Бојим се да ћемо старије, тиме што им не дамо да изађу, а неговатељима не дамо да се крећу и да дођу до њих, све да бисмо их заштитили од короне — да ћемо дозволити да они, нажалост, заврше пре времена због неких других ствари.

Ето, јављају нам се старији, који имају примања испод 15.000 динара, и немају никога од сродника ко би могао да дође и да им набави неопходне намирнице, а они не могу да излазе — изузев то једном недељно. Дакле, они нама кажу да су звали волонтере, из кризних штабова при општинама, који су дошли, узели су новац, обавили су им куповину по списку који су добили, вратили кусур и дали рачун… И онда ти несретни људи мени кажу: “Знате, купио ми је паштету која кошта 70 динара, а не ону од 39, најјефтинију — и ја више не смем да га зовем, јер онда нећу имати новца да распоредим за све што треба.”

Такође, јављају нам се људи који зими живе у својим становима, па када дође пролеће имају викендице или куће у својим селима, и тамо проводе пролећно време. Рецимо, тамо имају неке баште које обрађују… Многи од њих нису тамо отишли пре 15. марта, јер је било хладно време — посебно они који немају кола. Сад, међутим, нема ни јавног превоза… И они се сад питају да ли има шансе да оду из Београда у своје место, и да тамо живе и обрађују своју земљу, јер им много значи могућност да допринесу свом домаћинству. Јављају се и старије особе које се баве пчеларством, и треба им да оду да виде своје пчеле, да их дохране, прихране или шта већ… Дакле, има јако пуно тих појединачних случајева. Отуда, на крају, опет мој апел надлежнима — дајте, живот не може да чека…

Kако старији који живе сами излазе на крај са проблемом усамљености?

НС: Људи ми кажу: “Нисам чуо живу људску реч у претходних месец дана. Зовемо ми и кол центре, али се јавља снимљени глас.” Многима значи само да им се каже нека лепа реч, да их охрабримо, да им отворимо неку перспективу и могућност — да постоји једна, друга варијанта, ствари које могу да ураде да олакшају себи. Због тога смо и покренули наше телефонско саветовалиште за старије и њихове неформалне неговатеље.

Све што радимо, радимо захваљујући подршци коју имамо од Агенције за родну равноправност и оснаживање жена, на чему сам им ја веома захвална. Kада год причам са неформалним неговатељима, и разговарамо о томе ко је тај ко највише брине о зависној старијој особи — то углавном буду жене. Ја им онда саветујем да је ово сада згодна прилика, јер су и мушкарци више у кући — било због полицијског часа, било зато што раде од куће — да прерасподеле тај посао. Нека се мало и мушкарци укључе. Битна је та прерасподела неплаћеног неговатељског посла — и са жена на мушкарце, али наравно и са породице на државу. Сад је, у овим условима, макар добра прилика за то да мушки чланови породице преузму део терета, јер је то веома исцрпљујући, и физички и психички напоран посао.

Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен наговестила је да ће старији становници ЕУ можда морати да остану у изолацији све док се не пронађе вакцина против коронавируса. Ако то заиста буде тако, у Европи и код нас, како ће изгледати наша свакодневица после укидања ванредног стања — ако и даље будемо морали да се уздржавамо од контаката са најстаријим члановима породице?

НС: Мене је то растужило, када сам то чула. Наравно, сви ћемо морати да поштујемо такву меру ако буде донета… Али, замислите само колико је породица у којима старији чланови брину о својим унуцима и праунуцима док су родитељи на послу. Сада је још ванредна ситуација, и ти родитељи су код куће, па могу да буду са својом децом — али једном кад се родитељи врате на посао, средњој генерацији ће и те како недостајати то што неће моћи да дође старија особа, да помогне и да се поигра са децом. Мислим да ће се то негативно одразити и на децу, јер одрастање уз баку и деку много значи, другачије је када тога нема… Многима ће фалити и то што, рецимо, старији чланови породице неће бити ту да спремају ручкове као што то иначе чине.

Дакле, нисам сигурна да би то било Бог зна како позитивно. Исто тако бисмо могли да кажемо: “Ето, деца седе код куће и уче, поред својих телевизора, имају своје компјутере — шта ће нама десетине хиљада учитеља и наставника? Узмимо стотинак, да држава уштеди.” Можда нам то заправо и кажу, па ћемо видети шта ће бити последице. Исти је принцип и овде, једноставно се занемари тај људски моменат, и гледа се да се буде прагматичан и практичан. Ако до тога дође, навикаваћемо се на то, али ја то не могу да прихватим, и не могу ни да замислим — да ми се онемогући да видим своје унуке…

Ова емисија се зове “Дан после” јер на неки начин желимо да сагледамо визију онога шта нас чека једном кад буде укинуто ванредно стање. Шта мислите, да ли ће цела ова ситуација, у којој су се старији нашли у фокусу пажње јавности, утицати на свест друштва о овој демографској групацији?

НС: Ми имамо искуства са оваквим ситуацијама. Ја се врло добро сећам и великих богиња, то је била епидемија ‘72 године, у тадашњој Југославији, па се сећам деведесетих — или, да поменем нешто скорије, узмимо бомбардовање ‘99. Огромна солидарност је била тада, делили смо сви са комшијама све. Делили смо и цигарете, јер тада није имало где да се купи…

Са истим тим комшијама, када је све то прошло — често им се нисмо ни јављали после тога. Дакле, нисам сигурна. Сада је пажња и позорност свих на првом месту на старијима, али не знам колико се тиме чини добро тим људима. Не у овом моменту, него касније… Нисам сигурна да ли ће се ово, можда, и негативно одразити, па да ће многи млађи казати: “Па, чекајте, они све чине да заштите старије, а шта са нама који још треба и те како да радимо и да дајемо?” Бојим се да ће то можда бити и контрапродуктивно. Тако да, нисам сигурна како ће нам бити дан после, али оно у шта јесам сигурна, је оно што ћу ја радити кад све ово прође — и те како ћу промовисати да се ти људи поново врате на старо. Да имају ритам, да шетају сваки дан, и да дају свој допринос и својој генерацији и млађима — али и да буду захвални за међугенерацијску солидарност, коју су им сада показали млађи, комшије и волонтери, и сви који су им се нашли и излазили им у сусрет.

А шта мислите, колико ће ова искуства имати ефекта на будућност система социјалне заштите и друштвене бриге о старијима?

НС: Мислим да су ово све велике научене лекције, које и даље учимо сваки дан. Наравно, ови протоколи које смо сада направили ће важити и за сваку нову пандемију и епидемију… Свакако да је то добро, и верујем да ћемо убудуће бити спремнији, и да у неким будућим околностима и приликама нећемо имати испаде попут овога у Геронтолошком центру Ниш.

Старији и њихови неформални неговатељи се могу обратити Амитy телефонском саветовалишту сваког радног дана од 16 до 19 сати на број телефона 062-854-5420.

Нова економија