Драгана Миљанић: Скрибоманија Снежане Чонградин у рангу New Age Bullshit Generatorа

Снежана Чонградин, (д)новинарка Данаса, широј јавности вероватно је најпознатија по томе што је Војислав др Шешељ једном приликом у Скупштини Србије за њу рекао да је ружна као мунгос. На срећу или несрећу, како се узме, Чонградин није поднела тужбу против Шешеља за повреду угледа и части, али још увек није познато да ли ће то да учине мунгоси. Ову “храбу ауторку”, судећи по плитким и острашћеним колумнама које потписује, ни једна рана њеног рода не боли, а позната је и по томе што је један од потписника скаредног “Апела 88”.

У свом последњем тексту, под називом “Каква држава таква и црква” (баш тако како пише, без запете, али латиницом), Чонградин је још једном потврдила да су њени трагично неписмени урадци бездно бесмислених фраза, клишеизираних празнословица и недовршених полумисли. Да је творац генијалног “New Age Bullshit Generatora” читао Снежанине колумне у Данасу, нема сумње да би га без даха оставиле епохалне размере њеног скрибоманског ништавила. Иначе, поменути програмчић једним кликом генерише насумично одабране речи, претварајући их у несувисле баљезгарије, типа: “Трептај срца је вибрација новог рађања”, или, “Цветање душе је пут ка истраживању пупољака универзума.” У том смислу, Снежану Чонградин могли бисмо да посматрамо као својеврсни генератор другосрбијанских балега.

Као што се из наслова може наслутити, она је у свом последњем тексту одабрала да још једном “заблиста” на провереном терену, водећи се оном да Србин (или онај који се више тако не осећа), кад хоће да буде објективан, пређе на страну непријатеља. А, ку’ћеш боље теме од покушаја извргавања руглу Српске православне цркве?!

Своје најновије пишаније Чонградин почиње тако што једном реченицом читаоце подсећа на изјаву председника Србије, да ће патријарха “на коленима да моли да разуме полицијски час, ванредно стање и опасност од болести и смрти”. Цитат је ту како би послужио “доказивању” да између Цркве и државе нема разлике, јер за ову скудоумну женску главу, “држава – то је он”, односно, Вучић. Према њеном одсуству мишљења, све су то једне те исте, “зле силе и моћи”.

Већ у другом пасусу Чонградин оштро прелази на ствар, поручујући председнику да би “могао исто тако да падне на колена пред грађанима Србије и осталих народа бивше Југославије” и “моли за опроштај свих грехова из његове ране, средње и позне политичке каријере”. Не бих се много задржавала на овим криптодепресивним мисаоним процесима, колико бих скренула пажњу на то да, ако неко већ пада на колена “пред грађанима Србије”, онда никако не може да падне и пред “осталих народа бивше Југославије”, него, евентуално, “пред осталим народима”, али можда је боље да не ситничарим, пошто је непрестана свађа Снежане с граматиком и правописом, њен најмањи проблем.

Након крећег упознавања несрећних читалаца с темом, крећу санке излизаних другосрбијанских мантри, попут: “хушкање на ратове”, “стотине хиљада мртвих током деведесетих” (да, “стотине хиљада”, добро сте прочитали), “пропагирање политике мржње и нетрпељивости према људима другачије националности, вере и сексуалности, узурпације власти, преузимања и потпуне контроле независних институција, као и медија”. А, тек смо код трећег пасуса. Нејасно је како се у контексту свих председникових грехова нашла и нетрпељивост према људима другачије сексуалности, нарочито када имамо у виду личност коју је одабрао за функцију премијера, али, некад је можда боље нешто и не знати.

Следи ред замерки због “огромне корупције и нестручности (…) којима је наставио да излаже сопствене грађане”, где нам Снежана врло лепим примером показује како, упркос снажној вољи и уз употребу пар “великих речи”, опет може да се не каже ништа. На крају пасуса закључила је да грађани Србије живе “у систему накарадног, ратнозлочиначког образовања и културе”. У реду, овде бих се по први пут делимично сагласила с Чонградин, да образовни систем вероватно јесте накарадан, чим је могуће да неко тако скромних интелектуалних капацитета попут ње, успе да дипломира на београдском Филозофском факултету, али ни уз најбољу вољу не могу да схватим шта су “ратнозлочиначко образовање и култура”?! Можда је под тим мислила на одржавање фестивала “Мирдита, добар дан”, враг ће је знати.

Било како било, ако сте помислили да после бесмислених оптужби на рачун председника – бесмислених, не зато што о њему не би могло било шта лоше да се каже, него зато што Чонградин, ни о њему, као ни о било коме или чему другом, не уме било шта да каже, осим да се фрља етикетама – дакле, ако сте мислили да постоји неко или нешто што по злу може њега да надмаши, нисте погрешили. Наиме, након што је мудро закључила да председник ипак неће клечати на коленима пред онима за које она мисли да би требало да клечи, Чонградин се окренула неким “људима у мантијама”.

Према њеним речима, “Црква је у континуитету, још жустрије и убитачније од њега (председника), промовисала ратнозлочиначку политику, чији појединци су у пуном жару величали највеће балканске кољаче и војску и полицију диктатора Слободана Милошевића”. Приметићете да у овој фази имамо нешто попут шпагети-вестерна, у стилу, “Добар, лош, зао”, само што се “филм”, који се у Снежаниној глави изгледа непрестано врти, зове, “Зао, зао зао”, јер је, не заборавимо, реч о “злим силама”.

Чонградин даље наставља неспутано да балега, па каже: “Ти људи у мантијама, који нису устали да се буне не само против злочина, ратног профитерства и корупције, већ ни против педофила у својим редовима, данас стоје изнад политичког и моралног патуљка, док он клечи и моли их да схвате да, уколико грађани верници, изађу напоље и присуствују верским обредима, могу да буду заражени и изложено смртној опасности услед пандемије”.

Ех, сада, када би неко Снежани, тој богињи генерализације и етикетирања, поставио питања као што су: на које се људе, конкретно, наведене оптужбе односе, о којим, конкретно, ратним злочинима говори, о каквом профитерству бунца, на који, конкретно, случај корупције мисли и о каквој педофилији у црквеним редовима прича – та архинесрећница вероватно би самоуверено одговорила: “Па, то је свима познато!”

Дабоме, Чонградин је такав другосрбијански лумен, да њој није потребно да своје, с ума писавше текстове, поткрепи било каквом аргументацијом. Може јој се и да то мере залута у ћорсокаке свог неблиставог ума, па да напише и једну овакву реченицу: “Наводно Александар Вучић поштује цркву јер је јасно да грађани највеће поверење имају у те назадне и користољубиве главешине Српске православне цркве.” Ако изузмемо то што је по ко зна који пут заборавила на запете, видећемо да је, вероватно, хтела да каже да се Вучић претвара да поштује Цркву, само зато што њу поштује и народ, па је то онда некаква уврнута симбиоза два зла, тачније, три, јер народ који може да поштује “назадне и користољубиве главешине СПЦ”, може да буде само зао. Није јасно шта у реченици представља реч “наводно”, и да ли она стоји у односу на именицу “Вучић” или у односу на “поштовање”?! Одговор на ово питање знала би можда једино делфска пророчица Питија, чија је лекција о значају зареза у животу једне реченице, очигледно промакла нашој дипломираној “филозофшк(р)ињи”.

Затим следи још неколико реченица у стилу лоботомираног Жике Обретковића, које је корисно препричавати само онима који имају проблема с опстипацијом. Коначно, мучење читалаца Чонградин приводи крају речима: “Каква држава таква и црква, изгледа. И обрнуто. Односно, какав председник такав и поглавар. Увек заједно.”

Другим речима, каква опозиција, таква и власт. И, обрнуто. Односно, какве новине, таква и ауторка.

Драгана Миљанић