Изолација је луксуз за радничку класу

Холивудски и музички продуцент Дејвид Гефен је на „Инстаграму” позвао Американце да остану у карантину, показајући им да може бити лепо и у изолацији – на његовој јахти вредној више од пола милијарде долара усидреној на Карибима, са винским подрумом, теретаном и биоскопом.

Осим власника компанија попут Гефена, који су се повукли на бродове, изоловали су се и менаџери, који управљају фирмама из својих дневних соба, и професионалци који програмирају или дизајнирају обучени у пиџаму, али је за један део друштва одвајање од других људи недостижан луксуз. Радници у индустрији хране и хемикалија, продавци, магационери, возачи и достављачи могу да раде само у физичком свету, без могућности да се држе на безбедном одстојању, које се препоручује као најбоља заштита од вируса корона. Пандемија је јарком бојом подвукла класне разлике – упосленици с најнижим платама и најчешће без здравственог осигурања долазе на посао и ризикују живот да би здравствено осигурана средња класа и богати сачували здравље, пунили фрижидере и добијали доставу поштом док раде од куће или уопште не морају да раде.

Највише смртних случајева од ковида 19 има међу најстаријом популацијом, а онда долазе радници чији су послови проглашени неопходним за опстанак друштва, пише Ју-Ес њуз. Поред радника у производњи, посао нису прекидали ни илегални имигранти, пошто је и њихов рад на фармама означен као нужан. Инфекција је однела трипут више живота међу сиромашнима него међу онима који не морају да брину о новцу и несразмерно више живота међу афроамеричким и латино становништвом, што се такође објашњава класним разликама. Припадници ових мањина неретко обављају најслабије плаћене послове, без здравственог осигурања или плаћеног боловања.

Свет слуша о Њујорку као о америчком жаришту, али је инфекција далеко слабије погодила Менхетн него Бруклин или Квинс, чији становници свих ових недеља морају да се возе метроом, а немају ни велике станове у којима би могли да издвоје заражене чланове породице.

Да ли ће свет заборавити жртву радничке класе? Мишљења социолога и економиста су подељена. Скептици сматрају да ће криза само повећати неједнакост, па наводе да су међу 26 милиона угашених радних места у Америци од избијања кризе прво страдала она најмање плаћена. За то време је Џеф Безос, власник компаније за онлајн продају „Амазон”, зарадио 24 милијарде долара, а газде ланца супермаркета „Волмарт” увећале су иметак за пет одсто. Безос је профитирао због увећаног наручивања робе преко интернета, а његови магационери и достављачи радили су једни поред других, и то, како су се пожалили, без маски, рукавица, физичког одстојања, па чак и без прилике да оду у тоалет и оперу руке. Политичари који указују на овакве неправде, попут левичара Бернија Сандерса или сенаторке Елизабет Ворен, поражени су на изборима за председничку номинацију Демократске странке. Џо Бајден, који ће бити кандидат демократа, не личи на пионира економских промена.

Ипак, поједини познаваоци посткризних друштава виде шансу за побољшање положаја радничке класе, јер су и ранији потреси унапређивали живот најнижих слојева. После слома берзи, масовних отпуштања и тешке финансијске ситуације познате као Велика депресија, тадашњи амерички председник Френклин Рузвелт донео је Њу дил, програм којим је држава почела да се јаче уплиће у економију, између осталог наручујући јавне радове. После Другог светског рата, на Западу су настале државе благостања чији је задатак био да смање неједнакост, уз социјално збрињавање угрожених и омогућавање бесплатног образовања и лечења. И администрација републиканског председника Доналда Трампа је од избијања епидемије упумпала у економију око два и по билиона долара, исписујући и чек од 1.200 долара за сваког пунолетног грађанина који не зарађује више од 75.000 долара годишње.

Оптимисти верују да радничка класа треба да се бори као што су се радници „Амазона” недавно штрајком изборили да добију плаћено боловање у случају короне. Како пише „Атлантик”, њихов штрајк је изненадио нацију, јер су организовани прекиди рада у Америци крајње ретке појаве. Према скорашњем истраживању које су обавили „Волстрит џорнал” и Ен-Би-Си њуз, око 65 одсто гласача обе странке подржава већу улогу владе у економији зарад сузбијања кризе. То заговорницима ширих социјалних мера даје наду да би већина грађана коначно могла да их подржи у захтевима за већи минималац, плаћено боловање и обавезно здравствено осигурање.

Макар последњих недеља, остатак друштва је имао времена да размисли о томе како то да су најмање вредновани баш они без којих се у ствари не може.

Јелена Стевановић / Политика