Жене мироноснице – елитна војска православне цркве

Љубови Ивановној, Валентини, Ангелини Михајловној, Надјежди и свим женама мироносницма наше Цркве псовећује се овај чланак протојереја Игора Рјабка.

Сећање на жене мироноснице је посебан дан у црквеном календару. Ово је величање љубећих срца православних хришћанки. Оне који нису сломили ни Стаљинови ни Хрушчовљеви ни модерни прогон Христове Цркве. Оне које су ишле за Спаситељем у концентрационе логоре, које су на својим раменима носили Цркву шездесетих, које су у литијама ишле десетине километара, упркос претњама од стране актуелних националиста.

Жене мироноснице су специјалне снаге, елита православне војске. Где год да их баците, у какве год услове да их не поставите – оне ће свуда служити Богу, дајући и последњу снагу. При томе, како и доликује специјалним снагама нису нарочито видљиве, мало људи зна за њих, иако све почива на њима. Црквена продавница, ред у цркви, црквена трпеза, школа веронауке, хор и још много, много више. Колико сам их само срео на свом свештеничком путу!

Љубов Ивановна

Памтим Љубу Ивановну, баку, која је сашила моју прву мантију. Тада сам завршавао универзитет. Године 1994. новца готово да није било. Имало смо малу бебу, а жена је такође студирала. Али да би се рукоположио, била ми је потребна мантија. У малом одељењу робне куће нашао сам црну тканину по повољној цени. Било ми је драго што је тако јефтино, пожурио сам да је купим. Продавачици сам такође рекао да је то за мене. Био сам радостан, кад сам купио материјал. Сећам се како ме је продавачица чудно гледала. Касније сам сазнао да сам тканину купио у одељењу за погребне услуге. Тада ме није било брига за то, тканина је црна, јефтина – то је оно што ми је требало.

Љубов Ивановна бесплатно ми је сашила мантију. Колико се намучила – тканина  се распадала у њеним рукама. Мантија је потрајала на мени четрдесет дана, док се није потпуно распала. Љубов Ивановна ми је тада и даље шила различите ствари. Новац није узимала, све на славу Божју.

У цркви је помагала од послератних година. Све је носила на својим плећима: прање, чишћење цркве, шивење мантија за све свештенике. Муж ју је грдио и тукао згражајући се над њеним радом. А она је све трпела Христа ради, и мужа пијаницу и сиромаштво. Потом јој је муж умро, а Љубов Ивановна се бринула да ће остати сама у старости. Њена једина ћерка живела је у Русији. Али пошто никада није напустила Бога, ни Бог њу није напустио. Отишла је да посети ћерку и тамо је тихо умрла, у сну, при чему ништа није предосећала.

Валентина

У свакој парохији постоје такве жене мироноснице, којима је смисао живота храм и Богослужење, без ког не могу замислити свој живот.

Своје оцрковљење започео сам као штец 100 километара од Запорожја. Бака Валентина је тамо радила, са седамдесет година је дошла овамо из Запорожја како би помогла свештенику да обнови храм, а становала је у изнајмљеном стану. Све до своје смрти, храму је давала сву снагу душе и тела.

У то време људи на селу нису били оцрковљени, нису много разумели, често су се у парохији дешавале свађе. Робиња Божја Валентина била је миротворац, помагала је свештенику да реши та сложена питања. И она је то чинила тако да је то изгледало као да то ради случајно: она је кротко и смирено објашњавала све, саветовала и, што је најважније, никоме није рекла лошу реч. Када се разболела од рака са осамдесет година, није се лечити, ослањала се на вољу Божју у свему и трпела је муке до краја, са захвалношћу.

Ангелина Михајловна

Срце које воли не живи умом, већ осећањем. За њега Бог није објект у чије постојање треба веровати. Он је Жив, Личан, Вољени. Због љубави према Њему не можете ништа штедети: ни време, ни новац, ни здравље, ни сам живот. Ако човек заиста воли Бога, онда он воли и све што је на овај или онај начин повезано са Њим. А са Њим је повезано све што човека окружује.

Ангелина Михајловна, радиолог из Симеиза, још увек је радила, иако је имала седамдесет и четири године. Кандидат наука, научник са дугогодишњим искуством, потрошила је већину уштеђевине на изградњу храма у родном селу. У свом малом стану прихватала је све своје пријатеље (и њихове познанике) који су дошли на Крим да се одморе. Ако је неко у знак захвалности оставио нешто новца, одмах је давала за изградњу храма.

Сваки дан после посла одлазила је на Јалту да се брине о својој усамљеној колегиници која је умирала од рака. Пошто је Ангелина Михаиловна већ била у годинама, то није било лако. То је трајало три године. Поред тога, она је преузела да се брине и о једном дечаку који је остао без родитеља.

Не знам да ли је Ангелина Михајловна још жива, јер сам изгубила контакт с њом, али знам да је храм у Симеизу саграђен. Златне куполе блистају под сунцем захваљујући иницијативама таквих бака попут ње.

Надежда

Такви људи нису изузетак, већ су норма у животу већине оцрковљених жена. Недавно сам ишао да причестим једну од сестара која су помагале у цркви у којој служим.

Зове се Нада. Не иде у храм више од две године, јер је прогресивна болест онемогућава. Нада има више од осамдесет година. Потребна јој је туђа нега и помоћ. Ипак, упркос сложености њене ситуације, узела је да се брине о бескућнику коме је дала да живи у приземљу њене куће. Сваког дана му даје храну, воду и, ако је могуће, лекове.

Она не може да живи другачије. Љубити ближњег постала је природно својство њеног карактера, а то је суштина њене душе.

*   *   *

Причати о нашим женама мироносницама могло би се наставити у недоглед. Оне су со наших парохија. Они су светлост овог света. Но, можда, више него било коме другом, прилику да носе крст мироснице добили су супруге свештеника.

У ствари, велики део духовног рада почива на њиховим плећима. Ту се могу убројати и неформални разговори са парохијанима, затим утеха страдалника и помоћ у парохији. Матушка је «alter ego» свештеника, његова друга половина, и они заједно носе животни крст и заједно служе Богу.

Све док постоје такве жене у нашим парохијама, нама није ништа тешко. На свету не постоји таква сила која би могла уплашити наше жене мироноснице и натерати их да се одрекну Христа. Јер у њиховим срцима живи снага Љубави, коју је немогуће победити.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://spzh.news/ru/chelovek-i-cerkovy/71003-zheny-mironosicy–elitnyje-vojska-pravoslavnoj-cerkvi