Жива вода неће потећи из каменог срца

Приликом читања еванђеља Медеље о самарићанки обрађено је једно од најважнијих богословских питања – тема Живе воде. Вода коју Христ предлаже да свако од нас пронађе.

Мртву воду, која убија сва жива бића, преносе медији у сваку кућу. Пијући из овог смрдљивог извора, људи почињу да показују злобу и мржњу на друге или спавају у тами лажних илузија. Времена распуштености и губитка духовних смерница показали су нам мртве и ружне маске страшног позоришта сенки, које данас називамо животом. Стога, човек тако жели да нађе саму Живу Воду која ће дати видљиву чистоћу животне Благодати. Душа чезне за њом, ње је жедно и сасушено срце.

Извор ове воде је у нама самима, у дубоком извору нашег духовног срца. Да бисмо пили Божју благодат, не треба да се пењемо на високе планине, треба да се спустимо дубоко у себе, постепено се ослобађајући од сваких помисли и менталне еквилибристике, стичући дубоки спокој ума и срца у молитвеном јединству са Богом.

Спустити се ту може само ко успокоји своју узнемирену душу и пригуши свој дивљи ум, који нас, с времена на време, бесциљно шета бескрајним пустињама овог илузорног света. Посађујући ум у гвоздени кавез унутрашње пажње, моћи ћемо дуго да посматрамо како ће се на животињски начин покушати пробити кроз решетке да би се ослободио. Међутим, после тога када се стекне способност обуздавања ума и кротко с пажњом изговори молитва, Жива вода вечног живота почеће да продире у бунар душе.

Нигде и никада ми не можемо наћи Христа, осим у дубини сопственог срца. Његово тајно уточиште је у нама самима. Но, и сви наши непријатељи су на истом месту. Они блокирају улаз у овај бунар. Да бисте се одмах изборили са свим својим непријатељима и преступницима, довољно је да савладате свој гнев и љутњу. Да бисте победили све њих и све што нас плаши, морате се ослободити од привезаности за све земаљско. Да бисмо све мисли и страсти које нас муче сузбили морали бисмо стећи понизност и поверење у Бога.

Страшнија од ада је сама немарност за спасење. Ако у души човека нема благодати, онда је он под контролом ђавола. А од ове власти не спасава ни свештенство, ни звања, ни митре, ни напрсни крстови са украсима, ништа што се чини тако важним и поштованим. Пакао живи у нашим страстима, које су скривене под покровом душе, у мислима које су укопане у недрима ума. Од најмањих наших привезаности до најудаљенијих граница сфере размишљања – све су то поседи сатане. Тако кажу свети оци, који су то познали на основу сопственог опита.

Баш као што је наша душа сакривена оделом тела, тако је и Господ скривен под покровом овог света. Бог није повезан са светом, баш као што ни наш дух није повезан ни са телом, ни са страстима, ни са помислима. Све док је наш ум прогутан земаљским, душа не може да се сретне са Бога у сопственом духу. Стога, немајући са Њим сусрет лицем у лице, ми се скривамо иза речи о Богу, баратамо мислима о Њему и хранимо се резоновањем о благодати. Но, ова храна не засићује нашу гладну и жедну душу.

Повезаност људског ума са светом, самољубље – то је главни узрок људске патње. Стога, једини начин који нас може спасити од ових мука је променљивост света и нашег места у њему. Природне катастрофе, ратови, епидемије, болести и променљивост личних судбина испирају из наших очију вео шарма овог света. У једном трену пријатељи постају непријатељи, стање у свету се претвара у жестоки рат, катастрофе и уништења долазе уместо мира, болест се скрива иза здравља, а пустиња сиромаштва се скрива иза оазе просперитета. Мењајући једно за друго, Божја Промисао нас враћа Христу као блудну децу загрљају Оца. Жели да схватимо да немамо ни пријатеља, ни непријатеља, новца, здравља, децу, родитеља – немамо ништа чврсто да поседујемо и тако будемо сигурни у своју безбедност. Само Бог и Његова љубав су стална и непроменљива објективна стварност.

Читав свет, сва Васељена, све што нас окружује, укључујући нас саме, створено је од Бога из ничега и сам по себи нема самодовољност.

Као што слепи не могу видети Сунце, тако лењи никада неће стићи до извора са Живом водом. Не можете седети скрштених руку и надати се да ће нас Бог већ спасти, или ће нас некако касније спасти. Господ нам је дао Воду живота, али до ње треба да се иде сопственим ногама. Свет обмањује, ум лаже, мисли нас вуку за нос. Прелест (духовно самозавођење) је заборав чак и за тренутак сећања на Христа.

Чим се наш ум погружи у мочвару мисли, одмах се налазимо у стању прелести. Читав свет живи у овом стању. Томе доприносе спољна сујета тела и унутрашња сујета ума. Није случајно што је Христос више пута рекао да су бриге, велика забринутост и испразност овог света главни узроци наше погибељи. У јеку „неопходних и неодложних послова“, човек проживи свој кратки век, и тек на самртној постељи схвати да му у ствари све то и није требало.

Сами спокој душе у комбинацији са помислима на Бога, води нас томе да се можемо синовима Божјим назвати (Матеј 5: 9). Без овога света, може се само поскакивати, док трчимо по земљи, али никада није немогуће полетети. Спокојност душе у свим животним околностима основни је темељ у духовном животу. Први знак помрачења ума и умирања душе је – заборав сећања на смрт и лењости према молитви. Болно умире онај који је својим целим бићем био повезан за земаљско. После физичке смрти помисли које су му читавог живота риле по глави, почеће мученички пут кроз тешка ваздушна митарства. Већина помисли које нам се појављују у глави током дана, грешне су. Ове мисли рађају страсти, а од тих страсти појављују се греховне навике. Све ово исисава живот из нас, одузима нам снагу, доводи до болести и охолости. На тај начин, чак и током земаљског живота, човек се погружава у подземне муке ада.

Жива вода тече из извора ископаног у подвигу одрицања, када душа трпи туге и муке, као жена која рађи своје дете. Но, када дође Благодат, са њом долази и избављење од земаљских невоља и брига, а такође долази и велика Радост, радост Спасења у Христу.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://spzh.news/ru/chelovek-i-cerkovy/71388-zhivaja-voda-ne-potechet-iz-kamennogo-serdca