Непреболна срамота црногорска

Мило Ђукановић (Фото: EPA-EFE/ MALTON DIBRA)

Уз усклик “Ваау”, који неодољиво подсећа на лавеж неке крупније псеће сорте (неко би то стручно назвао ономатопејом), у подгоричким “Вијестима” од 6. априла 2014, под насловом “Незнање, глупост и фалсификати 10 највећих заблуда из црногорске историје”, господин Бобан Батрићевић покушава да са Црного­раца спере љагу коју им је књаз Данило Петровић (1826-1860), по­з­натији као Зеко Мали, “даровао” својим подвизима у Бјелопав­лићима 1854. и Кучима 1856. године.

Ови подвизи, обележени као седма црногорска заблуда, описа­ни су у 55 (педесет пет) редова, док је преосталима девет посве­ћено 147 (сто четрдесет седам), односно по свега 16 (шеснаест) ре­дова по заблуди.



А тих девет преосталих заблуда, врло значајних за црногорску историју, господину Батрићевићу није тешко да раскринка и, својим саплеменицима отвори очи, пошто су те заблуде створене у “незнању” и већ препознате као “глупост и фалсификат”.

Прва, добро је што је и једној столици, макар и барокне израде, припало место у цетињском музеју, ако ни због чега другог а оно да уморни намерник почине на њој док је Иван Црнојевић од­сутан.

Друга, упорно се прича о црногорској независности, али не оној која је призната 1878. године, на Берлинском конгресу, већ оној из времена када су Турци, “да су хтјели”, могли “згромити Црну Го­ру, без обзира на јунаштво које је красило црногорске војнике. Црна Гора је била само једна иглена рупа на броду Османског цар­ства” а никако Српска Спарта, једва уочљива на земљо­пис­ној карти.

Трећа, да Турци нису видели Цетиња, како је то спреман да устврди сваки Црногорац, историчар по рођењу и свезнању, лако је оборива јер су они барем три пута улазили у њега, али нису налазили озбиљног разлога да се у њему задржавају.

Четврта, један од турских упада у Цетиње збио се баш у време у које они већ помињани историчари по рођењу и свезнању ка­зују да су Црногорци на Цареву лазу (1712) поразили скоро осам пута јачу турску силу, иако млетачки извори знају за турски про­дор у Цетиње али не и за турски пораз током истога тог похода.

Пета, истраге потурица није било, ако ни због чега другог а оно да се такозвани бошњаци више не љуте на песника Његоша и његов Горски вијенац, на владику Данила и његове савременике што “уклонише” шачицу исламизованих Срба из ћеклићког и цетињскога краја а већину приволеше да се, у страху јуначком и одсуству “писаних докумената”, врате хришћанству.

Шеста, уведена је у причу само да би се поменули “српски националисти и великосрпски историчари” и да се покаже како књаз Данило Станков Петровић (1826-1860) своје Црногорце није сматрао Србима, ваљда у инат сопственим владарским претход­ницима, онима који су мање или више допринели империјалном ширењу Црне Го­ре и којима ни у примисли није било да своје по­да­нике “исписују” из Српства и уводе их у некакву нову нацију названу по њиховој држави.

Осма, “највећа обмана и неистина у новијој црногорској ист­орији” јесте податак да је на Скадру (1912) “живот изгубило” 12.000 Црногораца. Да ли 12.000, колико помиње господин Батрићевић (ваљда по причању његових историчара по рођењу или свезнању) или око 11.200, колико казују званичне “књиге од историје”, невелика је разлика, и сасвим небитна, али се “разлика у диференцији” указује тек кроз подсећање да их је толико “избачено из строја”, односно погинуло, рањено и нестало.

Девета, да ли је краљ Никола (1841-1921) издајник или не, споредна је ствар, чак и ако се зна за сведочење краљевог личног секретара Милоша Живко­ви­ћа, писано у Паризу крајем 1917, да је и Краљ молио Аустроугарску за сепаратни мир и да је, напушта­јући Црну Гору, своме сину, кнезу Мирку, оставио да доврши прљав по­сао и 21. јануара 1916. године потпише капитулацију.



Десета, споредна је заблуда да ли је Марко Даковић погинуо од ударца златном полугом у главу или је при паду из авиона уда­рио главом у камен.

И споредно је да ли се побуна у Пиперима десила “средином 1854” као штампарска грешка или из незнања, или је то било на Аранђеловдан 1852. године.

Кључна ствар у целој причи господина Бобана Батрићевића тиче се похаре Бјелопавлића и Куча, нарочито ових других, мака­р “неистине о похари Куча” биле “морбидније” од силовања бјелопав­лићких жена и девојака под Острогом, уз сопствени знак ус­кли­ка (у загради), или чуђења, како баш под Острогом. А за своје чуђење из заграде и “да никаквих злочина и силовања у мана­стиру Острог није било”, једини му је сведок француски конзул у Скадру, именом Ијасент Екар (1814-1866), коме је однекуд позна­то “да је дошло до инцидента између перјаника и Бјелопавлића, али зато што су ови по наредби књаза Данила наморали бјелопав­лићке жене да играју са њима у црногорском колу”. Баш као да је месје Ијасент пре тога икада чуо за Бјелопавлиће или, не буди при­мењено, у њима боравио.

Као особи која “из једне књиге учи”, господину Батрићевићу је зазорно, ко зна због чега, да о збивањима под Острогом наведе барем оно што је бечком “Световиду” писано из Котора, свега две недеље по догађају, а што се може свести на запажање да Бјелопавлићи “мало да се нијесу с Црногорцима крвно побили” због то­га што су се бјелопавлићке “жене срамотно натјеривале, да игра­ју, и што су се на њих Црногорци натуривали и т. д. које се овдје спомињати не може”.

Несумњиво је да се за то “натуривање” врло брзо чуло не само по Црној Гори већ и на страни. Најзабавнији у свему томе јесте податак да је та вест у Котор прелетела баш преко Цетиња и да се, при томе, из разних разлога није могла ни контролисати, још мање спречити.

Као што се могла контролисати вест која је, прилагођена црно­горском државном интересу, у Скадар, конзулу Ијасенту, дипло­матском поштом послата из “кабинета” књаза Данила.

Па речени господин Батрићевић каже о Похари Куча (коју, према Правопису, као ратну операцију, макар колико она била срамотна, пишем великим словом):

“Јавно мњење претрпано је радовима ангажованих историчара, који из личног анимозитета према књазу Данилу, покушавају да умање његов државнички значај, служећи се измишљотинама из похода на Куче. Употребна вриједност тих памфлета, једнака је оној коју има тоалет папир”.

Тешко је објаснити због чега господин Батрићевић баш сада узима у уста тај истрошени “тоалет папир”, трудећи се да кроз циглих двадесетак редова обезвреди, избрише, поништи… све оно што је од почетка до данас написано о црногорској Похари Куча.



А да господин Батрићевић не би читао све оно што је о Похари Куча написано (јер он је ипак особа због које су стари Латини смислили поштапалицу timeo hominem unius libris, бојим се човека који из једне књиге учи), ваља му понудити да прочита барем де­лић онога што је пре више од пола века написао црногорству­јушчи историчар Јагош Јовановић. Тај момак довео је Похару у везу с плановима књаза Данила и брата му војводе Мирка да Куче вежу за Црну Гору и тако остваре оно што није пошло за руком Петру II. Кучи су у тим њиховим пл­ановима “најосетљивија тачка, једно стратегиски (а и по сво­јој слободарској традицији) врло значајно племе… на које се рачунало као на савезнике у бор­би про­тив Турака, али стално немирно и непослушно, за раз­ли­ку од дру­гих племена у Брдима, која су се већ била милом или силом потпуно сјединила с Црном Гором. (Могао је Јагош рећи, а није, да су Кучи били једино српско племе, не само у Брдима већ у васце­лом Српству, које су Турци, због непрестаног оружаног отпора, намерили да биолошки истребе и које је, после похаре 1774. го­ди­не, седам година живело у изгнанству, подалеко од своје родне гру­де)… Али оно што Његош није могао постићи, морао је пости­ћи књаз Данило у сасвим другим условима и приликама… Што није могао постићи на мирни начин, он није презао од силе, јер је знао да ће и таква употреба силе у крај­њој линији бити корисна за Црну Гору и државну политику, која је на истом степену држав­ног развитка заиста била најкориснија.

Због тога је он крајем јуна 1855 г. послао с војском у Куче свог брата војводу Мирка с наредбом да по сваку цијену умири Куче и натјера их на поштовање државних одлука. С војском војводе Мирка требало је да сарађују и сва племена у сусједству Куча, јед­но што је књаз знао да ће Кучи дати жесток отпор, а друго што ни сам књаз није желио да се само Катуњани обрачунавају са једним племеном, које пркоси на вратима Скадра и Подгорице као орга­низованој држави. Због тога је морао што прије скршити њихов отпор, једним муњевитим изненадним нападом присилити их на предају, како Турци не би имали времена да интервенишу… Борба је била врло жестока за три дана, и у њој је погинуло 80 Куча (ско­ро све старци и дјеца), а од нападача 12 људи. Али, ова војнички ус­пјела акција није, што је најважније, успјела политички, јер је војска убијала мирно становништво, што јој Кучи нијесу могли оп­ростити, него су са још више мржње дочекивали све што им је до­лазило с Цетиња”.

Има ли се на уму Јовановићева прича о “крај­њој линији”, о “к­о­рисности за државну политику”, о “истом степену државног ра­з­ви­тка”, тешко се могу разумети његови упоредно изложени ста­вови о Кучима као племену са “слободарском традицијом”, о са­везништву с њима у борби против Турака, али и о њиховој “не­мирности и непослушности”. И мора се поставити питање да ли су ова два обележја негативна само због тога што се ради о кучком односу према Црној Гори, или их треба применити и на вишевековно кучко ратовање против Турака.

И не зна се да ли пркос “на вратима и Скадра и Подгорице” важи само кад се ради о односу српскога племена Куча према Црној Гори а не и према Турцима. Или се, можда, све то могло одно­сити на Црну Гору, ко­ја је, уместо да пркосно удари на слична вр­ата са друге стране, сво­је војнике и војнике осталих брдских племена окренула проти­в Куча. А кад их је већ тамо послала, мора се поставити и питање да ли се они који су у Кучима рато­вали против стараца и деце могу назвати људима, као што их је назвао Јовановић.

Настављајући своју причу о црногор­ским (и “коалиционим”) упадима у Куче, Ја­гош Јовановић тврди да је “сигурно да вој­вода Мирко Петровић није хтио другом »похаром« поновити звјер­ства из прве »похаре« са свим њиховим посљедицама”, што ће рећи да је и у тој “пробној” Похари било и зверстава и жртава. “Напад је извр­шен поново са свих страна снагама цр­ногорским и брђанским, под командом оних истих, који су учест­вовали и у првој »похари«. У броју погинулих не слажу се сви који су о томе писали, него се знатно разилазе”.



Пошто се подаци разилазе, Јовановић у седам-осам редака преноси цифре Марка Миљанова, оне које су познате и господину Батрићевићу, а потом додаје оно што прихва­та као “најпрецизније”, јер је мање и јер је преузето из једног француског извештаја о Похари: “Војска војводе Мирка посјекла је 131 главу, убила три жене, десеторо дјеце у колијевци и пет дјевојака. Затим, војска је запалила 13 села, опљачкала 800 кућа, 985 комада разног оружја, заплијенила 3.000 ситне и 1.000 грла крупне стоке”.

Јовановић се потрудио да подробно, “теоријски”, оправда Поха­ру, па каже да је “сва ова штета причињена Кучима за вријеме ове ‘похаре‘, тако велики број посјечених глава у братоубилачкој борби у име државе са једним племеном, које се није тако лако стапало са др­жавном цјелином, био тежак догађај који је за прво вријеме по­тресао Црну Гору језовитошћу и бруталношћу (као и прије тога, само у много мањој мјери, слични догађаји у Пипери­ма и Бјело­пав­лићима), али у крајњој линији био је нужан у про­цесу учвр­шћења државе, пред којом су се налазили врло значајни унутрашњи и спољни задаци”.

Бескрајно глагољив, али и на “револуционарној” линији тек из­мишљене црногорске нације, Ја­го­ш Јовановић, не пратећи ни оно што је сам написао, правда све Да­н­и­лове “подвиге” у црногорској Похари Куча, мада је тај “тежа­к до­гађај… за прво врије­ме по­тресао Црну Гору језовитошћу и бру­та­л­ношћу”.

А на почетку другога времена, онога које је наследило Јовановићево “прво вријеме”, Кучи су добили “нови главарски слој”, оформљен на Цетињу, у садашњој политичкој терминологији: квислинге или колабо­ра­ционисте.

И тако даље.

Можда ће се господин Батрићевић, ако се сети, објаснити због чега је писао текст о црногорским заблудама и црногорској непреболној срамоти.

Да ли да се заборави како су Кучи, “као Православни Христи­јани поклани ‘на Бож­ју вјеру’, на Правди Божјој, са својим све­штеницима, под оп­тужбом да ‘нијесу ришћани’… само зато што су били Ср­би и нису могли ни хтјели да постану црногорци. Поклани су у рату против Бога, јер Он је тога дана, као и у сваком злочину, био главна жртва – сви Његови у Кучима домови, што под Тур­цима свагда стојаху нетакнути у Слави, били су похарани, попа­љени и порушени, понеки дом раба његових остао је цео; Он је био за­клан у сваком крштеном, и понеком некрштеном, образу и подо­бију Свом којем су црногорци живот земни узели, Он 243 пута, нејаки раби Његови само по једном. Његова је глава на коље по­бадана, Његово тијело у огњеве и ублове бацано… Његов лик је из сваког храма изнесен, свијетло и свечесно знаменије Побједе Његове по­ново окрвављено… а Он Сам, диван у Светитељу Своме Арсенију (Богдановићу Сремцу, наследнику светога Саве на архиепископском трону србском, ? –1233-1266 – ИП ) свезан и поведен црногорскоме Иро­ду. Ово дјело су учиниле руке оних који су себе представљали као Православне Ср­бе, а бијаху у ствари апостоли и вјерници нове вјере црногор­ске… ‘из које изљегоше такви безбожници, каквије се не чује да­нас ни у једну вјеру на свијет‘ – они за које је у последњем поглав­љу Писма казано: ‘Напољу су пси… и крвници… и сваки који воли и чини лаж‘. И тако су Кучи, можда и не знајући у том часу, пострадали као раби Бога Истинога, за Крст Часни и Слободу златну”.

Можда због тога да се, пошто се на Куче заборави, на неком будућем свецрногорском изјашњавању одлучи да Црногорске похаре Куча није било и да црногорски војници убијајући и “ђецу у колијевке”, нису извршили геноцид, те да се после такве одлуке опет може зачети процедура за подизање споменика књазу Данилу Петровићу Његошу, Зеку Малом, зликовцу великом.

Илија Петровић



1 Коментар

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.