Црногорци и Србство : Империјално (2)

Појам Црна Гора преноси се на суседне области

Бранко Павићевић не спори да се “појам Црна Гора у дуго­трај­ном историјском про­це­су ширио према сусједним областима. Го­ди­не 1796. дио Брда ушао је у састав Црне Горе. Почетком XIX ви­јека та­ј се процес наставио, и већ у доба Петра II Петровића Ње­го­ша, Црна Гора обухвата, поред Бјелопавлића, Пипера, Роваца и Мораче, још и дио Куча, Братоножиће, дио колашинске области, Ли­је­ву Ријеку и дио Васојевића. У доба разграничења са Турском 1859. до црно­гор­ско­-турског рата 1862. појам Црна Гора се проширио и на дру­ге об­ла­сти, обухватајући Грахово, Рудине, дио никшићке об­ласти, дио Дробњака и Језера, Шаранаца и дио Васојевића. Бер­линским конгресом суверенитет Црне Горе се проширио на друге области, нарочито према приморју, кад је Црна Гора постала при­морска земља. Од 1912. историјско-географски појам Црна Гора обухвата и пљеваљску, бјелопољску област, подручје на десној оба­ли Лима (са Беранама) и Метохију. Данашња територија Црне Горе обухвата све области црногорске државе из 1913, изузев Мето­хи­је… У састав Црне Горе ушло је у0000 ИИ свјетском рату под­ру­ч­је Боке которске” (Б. Павићевић, Црна Гора : Општи подаци – Име и граница, Енциклопедија Југославије, књига 2 Бје-Црн, Загреб 1982, 698). Таква и толика Црна Гора про­сти­ре се на 13.802 квадратна километра, односно на нешто више од 5.300 квадратних миља, што је неколико пута ви­ше од повр­ши­не Ста­ре Црне Горе и што Црну Гору чини највећом европском импери­јалном силом 19. века.

Не сме се, наиме, изгубити из вида да је територија позната данас под именом Црна Гора у назначеном периоду увећана неколи­ко пута, увек на рачун србских племена у Брдима “и шире”. Тако, на при­мер, године 1796 (или 1806) прикључени су јој Пипе­ри и Бјело­павлићи, 1820. Ровца и Морача, а 1878, после Берлин­ског конгре­са, Кучи, Никшићи и део Васојевића (онај преостали део после балканских ратова).

Због свега тога, територијално проширење Црне Горе на рачун србских племена из Брда, уколико Црногорци нису Срби, већ – према “науци” савремених дукљана – нешто што је сасвим раз­личито од Срба, морало би бити црногорска окупација србских крајева, а све жртве црногорског отимања тих подручја, чак и појединачне, биле би последица црногорског злочина заснова­ног на расизму.

Заиста, за кога се може рећи да је Црногорац

Све ово што је до сада написано вреди, и употребљиво је, само под условом да га прочита разложан ум. У супротном, ако се на другој страни нала­зи било који загрижени национални Црного­рац, а такви су данас у “огромним количинама”, никакав доказ не може бити довољан, на­рочито не ако је заснован на поставкама које нам о србском Цр­ногорству и црно­гор­ском Српству нуди Пе­тар Милатовић Остро­шки, публициста из Беча, у свом тексту Српство Црногораца – тестамент светаца!, објављеном 11. но­ве­м­бра 2012. године.

Занемари ли Милатовићеве некорисне вербалне егзибиције о “верско-националном грађанском рату”, о озваничавању Титових граница “у српској крви”, о “безочном инсистирању наводно ‘антикомунистичког’ Запада” на тамо нечем, о лицемерном За­па­ду, о “лажном антикомунизму”, о комунистичким национали­сти­ма и марксистичким четницима, о полицијско-војно­-обаве­штај­ним службама из комунистичких и неокомунистичких номен­клатура, о квазипатриотским и квазинационалним организацијама, сваки разложан читалац његовог текста биће збуњен подацима да је “је­дан од највећих Црногораца свих времена Стефан Немања, рођен у данашњој Подгорици, која се тада звала Рибница”, те да је “та­кав велики Црногорац створио моћну српску државу три века пре него се први пут помиње Црна Гора у светској истори­огра­фији и бласфемично договорној, малоумној, картографији по разапетој кожи народа који говори истим матерњим, српским, језиком”. (Не би било лоше да се о овим својим тврдњама “дого­вори” са Хрва­тима, који за Стефана Немању веле да је Хрват, ваљда због то­га што је први пут крштен у католичанству, и који, врло љути на Петра Ђорђића што је написао књигу Историја срп­ске ћирилице, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1971, не признају да је ћирилица србско писмо).

Има ли се на уму да се Стефан Немања родио 1114, а упокојио 1200. године, много пре првог помињања Црне Горе и Црногораца, непристојно је за њега рећи да је то “један од највећих Цр­но­гораца свих времена”, а чак и ако све то схватимо само као сим­болику, или црногорски епски прећеризам, недопустиво је рећи да је Црногорац и син му Растко, потоњи Свети Сава.

Ни Ђорђије Петровић, познатији као Карађорђе, ни по чему није могао бити Црногорац, пошто је, претпоставља се, рођен у Васојевићима, око 1768. године (убијен 1817), једанаест до четрна­ест деценија пре прикључења Васојевића Црној Гори. Он је “свега” Брђанин, утолико пре што се крај у коме је рођен увек по­миње као једно од седморо Брда, а држава у којој се то Брдо данас налази, све до 1905. године звала се Црна Гора и Брда. (Не бих се сложио ни са Милатовићевом тврдњом, преузетом од разних ана­ци­онално расположених историчара, да је Карађорђе “поди­гао Срп­ску револуцију”, барем из једног разлога: свака револу­ција ру­ши и уништава све постојеће институције, најпре цркву, а Кара­ђорђе је, започињући велики Покрет за обнову србске др­жав­но­сти, успео да очува све затечене србске националне вред­ности).

Његош, владика Раде (1813-1851), јесте Црногорац, пошто је рођен у Старој Црној Гори, у цетињском племену, у Катунској нахији, али је противно здравој логици проглашавати Светог влади­ку Николаја Велимировића (1880-1956) за “једног од највећих Црно­гораца”. Он јесте пореклом из Бјелопавлића, али су Бјело­пав­лићи тек једно од седморо Брда, и то оно на које се књаз Данило Станков Петровић Његош (1826-1860), Зеко Мали, намерачио да га силом на срамоту поцрногорчи. У најстарије записе о тим Да­ниловим поступцима спада онај који, крајем 19. века, у књизи под на­словом Неколико крвавих слика из ал­бума Петро­вић­-Њего­ше­вог дома, у виду поруке краљ­у Николи (1848-1921), подсећа на ок­о осам до де­вет хиљада политичких убиста­ва током Данилове вла­давине (про­сечно око хиљаду годишње) и, између ос­талог, опи­су­ју “под­ви­зи” Данилови у Бјелопавлићима:

“Због крволоштва, њега је већи дио народа црногорског смртно мрзио, а особито Бјелопавлићи од којих је преко сто и педесет најотменијих људи, у року од девет година… поубијано преко пер­јаника. Знајући да га Бјелопавлићи страховито мрзе, дао је сво­ју рођену сестру Јану чувеном јунаку и војводи попу Ристу Бошко­ви­ћу за жену, еда би му овај својим упливом повратио љубав и за­добио оданост Бјелопавлића, у чему је релативно успио. На тај на­чин дакле, Данило се и усудио да дође у манастир Острог једног Тројичина-дана (1852. године – ИП), гдје се о тој слави мана­стир­ској скупи обично цио народ из Бјелопавлића, а много свијета та­ко­ђе из остале Црне Го­ре и Херцеговине.

У таквим приликама, обичај је, да родитељи доведу собом и своје кћери, а са циљем, да би их заручили и поудавали. То се и дан-дањи практикује, и обичај је, да све дјевојке и скоро удате невјесте, што ту дођу, сједну једна до друге на једном дугом сједишту, које је од камена око цијеле цркве саграђено. На том сје­ди­шту може их се поређати преко четири стотине. И том прили­ком, кад је Данило био, оне су као обично сједјеле једна до друге, а међу њи­ма је била и жена попа Пунише из Бјелопавлића; – жена млада и необично лијепа, коју је пијани књаз, прошавши туда, спазио и на њој свој поглед зауставио. Увече, пошто се добро избанчио и испијанчио, наредио је својим перјаницима, да сваки узме по једну од ових дјевојака, а њему да доведу жену попа Пунише, која је би­ла сестра Тодора Кадића, доцније његовог (Даниловог) убице.

Дјевојке су се отимале колико су могле, али најзад, биле су обја­чане од ових звјерова и својих гнусних обесчаститеља, те тако тридесетак њих буду силом одведене у одаје манастирске, гдје су их сердари, војводе и перјаници кнежеви, читаву ноћ држали и силовали, а Данило, разумије се, скраћивао је часове те ноћи са же­ном попа Пунише – сестром Тодора Кадића.

Међу овим дјевојкама биле су три-четири из породице Бошко­вића, а оне остале из најугледнијих бјелопавлићких кућа” (Будо Симоновић, Зеко Мали, Београд 2000, 241-244).

То јесте било пре нешто више од подруг века, али је довољно свеже да бјелопавлићки Брђани очувају у личном и племенском памћењу оно што су им тада приредили Црногорци, у једној од нај­већих србских светиња, у кругу србског манастира Острог, сла­ва му и милост!

Ни Вук Караџић (1787-1864) није Црногорац, он је само Србин пореклом из Старе Херцеговине, патријарх србски Гаврило Дожић (1881-1950) такође је Србин, рођен у Врујцима, у Доњој Морачи, једном од седморо Брда, а могло би бити да Петар Милатовић Острошки, Бјелопавлић, Брђанин, несвестан да је и сам малкице затрован “југословенском” логиком братства и јединства, олако препушта забораву оно што су о Тројичинудне 1852. године Цр­но­горци прире­дили његовим саплеменицима, нарочито њиховом женском делу.

И, на крају, једна мала досетка настала у научном кругу, а која је грдно увредила који ред раније поменутог Петра Милатовића Острошког:

Поодавно, неку годину по Другом светском рату, на неком међународном научном скупу у Бе­о­гра­ду стално се помињу мало Срби а мало Црногорци. Један Буга­рин, не сналазећи се у томе, нагиње се ка србском академику Васи Чубриловићу (1897-1990) и пи­та, у поверењу:

– О чему се ту ради, ко су сад ти Црногорци?

А Васо му одговара:

– Црногорци, то су Вам, колега, Срби у дивљем стању.

Илија Петровић