Милан је отрчао до моста да помогне повређенима, није се вратио: Сећања на жртве НАТО ракета у Варварину

Прошла је 21 година од НАТО бомбардовања моста преко Велике Мораве у Варварину, али, чини се, никада као овог пролећа није било теже мајкама које су у овом злочину изгубиле синове. До ванредног стања, скоро свакога дана ове тужне жене обилазиле су гробове младића који су трагично настрадали 30. маја 1999, на Свету Тројицу, када је у два напада ракетиран мост преко реке, а живот изгубило 10 недужних цивила.

Од средине марта, наши старији суграђани морали су да остану код куће. Живадинка Јовановић, из Варварина, нашла се тако далеко од гроба сина Милана Савића (24), који је погинуо на мосту. Али срце мајке не зна за страх од болести, а сузе су јаче од епидемије. Када би туга зауставила дисање, одлазила би на гробље да се исплаче.

– Претешко ми је било задњих месеци. Да је било среће да се ожени, па да сада имам унучиће, већ би и они велики били – сведочи, за “Новости”, Живадинка Јовановић. – Овако, свуда је била тишина, улице су биле празне, а и мени кућа. Коме да откључам, за кога да закључам. Када ме је стезала туга, ишла сам до гроба. Ту увек поразговарам са сином.

Сећање на трагедију још је живо. Живадинки је данас цео свет млађи син Милош, са породицом, који живи у истом месту.

– Све је свеже, као да је сада било… И тај одлазак на пијацу, и звук бомбе која је прва пукла – присећа се, за “Новости”, Живадинка. – И вест да је Милан отрчао до моста да припомогне повређенима, да се није вратио жив… Био је такав, добрица. Није почео честито ни да живи, све је тада било пред њим. Одмах после школе, запослио се, поправљао је шпорете у Доњем Катуну. Волео је спорт, увек су га позивали у друштво. Таква му је нарав била. Сањао је да направи велику кућу.

Судбину никад неутешне мајке дели Миланка Маринковић, чији је син Зоран (33) изгубио живот истог дана када и Милан. Затекли смо је јуче у журби, кренула је да среди гроб свог сина за годишњицу. Данас ће, заједно са другим породицама жртава, поново на мост, па на гробље. Да заборави, Варварин никада неће Војкана Станковића (31), Толета Апостоловића (74), Драгослава Терзића (68), Стојана Ристића (56), Ружицу Симоновић (55), погинулу са сином Ратибором (38), доброг свештеника Миливоја Ћирића (66) и најмлађу међу жртвама, ученицу Сању Миленковић. Имала је само 16 година.

ВЕНАЦ ПЛОВИ РЕКОМ

АКТУЕЛНА епидемија утицала је и на протокол обележавања трагедије на мосту. Претходних дана се први пут у историји сећања на страдање варваринских мученика нису одржавале изложбе, промоције књига и приредбе. Данас од осам сати почиње литургија у Цркви Светог Успења Бодогородице, а онда ће се после помена код споменика жртвама код моста полагати венци. Ђак генерације један венац ће бацити у реку.

НАСТРАДАЛИ У ДВА НАПАДА

У близини моста преко Велике Мораве није било војних циљева. На Свету Тројицу се у цркви код моста окупило више од 1.000 душа, а на стотине људи кренуло је до пијаце. Са две ракете, тачно у 13.25, мост је погођен први пут. Тада су погинуле три особе, а рањено их је пет. Након неколико минута, авиони НАТО су се вратили и испалили још две ракете. Усмртили су седам и тешко повредили још 12 цивила. Немачки адвокати водили су судску битку у име породица жртава и преживелих, од 2001. године. Основни суд у Бону, Виши суд у Келну,Савезни суд Карслруе и, на крају, Уставни суд Немачке донели су одлуку о одбацивању тужбе.

С. Бабовић / Новости