Стари Словени и Хришћанство – 1. део

У јеврејској књизи „Јосипон“, написаној у јужној Италији средином Х века, забалежена је једна од првих прича о словенском пореклу. Случајно или не, књига је настала отприлике у исто време кад и „De administrando imperio“ византијског цара Константина VII Порфирогенита. У „Јосипону“ је записано: „И Морава, и Хрвати, и Сорбин, и Лужичанин, и Љахин, и Кракар, и Бојмин сматрају се Доданимовим синовима, они живе на обали мора, од границе Бугара до Венеције на мору, и отуда се простиру до граница Саксоније, до Великог мора, они се називају Склавима, а други говоре да си они од синова Ханаана, али они изводе своје порекло од синова Доданимових“. Доданим је био праунук пратријарха Ноја, који је преживео библијски Потоп. Његов деда је био Нојев син Јафет, од кога су потекли индоевропски (аријевски) народа, а отац Јаван, чији су потомци живели па простору Европе.

Овај словенси „origo gentis“ забележен код Јевреја, говори нам говори да су Словени били упознати са својим пореклом, које им је изгледа било оспоравано, будући да су их неки повезивали са потомством трећег Нојевог сина Хама, које је Ноје проклео. Непријатељство и анимозитет који влада премама Словенима на Западу је осведочен и у Х веку.

У науци се дуго води расправа о датирању христијанизације Словена. Извори су оскудни, и противречни, а Словени су заузимали и сувише велики простор да би сви истовремено били христијанизовани. Када су Јужни Словени у питању, најзначајнији извори су настали у Риму, највероватније писани руком једног папског чиновника из друге половине IХ века. У питању је Анастасије Библиотекар, који је написао „De conversione Bagoariorom et Carantanorum“, односно спис о покрштавању германских Бавараца и словенских Карантанаца, који су живели на простору данашње Аустрије и Словеније. Како је недавно утврдио српски историчар Тибор Живковић (1966-2013), Анастасије је саставио по истом шаблону још једно дело, „De conversione Croatorum et Serborum“, односно спис о покрштавању Хрвата и Срба. На основу података из овог дела, византијски цар Константин Порфирогенит је саставио своја поглавља о Србима и Хрватима у „De administrando imperio“. На основу података Анастасија Библитекара које је пренео Порфирогенит, настала је теорија о досељавању и покршавању Јужних Словена у VII веку.

Ипак, сусрет Словена и хришћанства се догодио много раније. У „Посланици Колошанима“, Свети апостол Павле јасно каже: „Гдје нема Јелина ни Јудејца, ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака него је све и у свему Христос“ (Кол.: 3, 11). Одлука да се сви народи упознају са Јевађељем није потекла од самих Светих Апостола, већ је потекла са самог Божијег престола на небесима. Нешто пре тога, на Педесетницу, након силаска Светог Духа, апостоли су у Јерусалиму проговорили многим њима незнаним језицима: „И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују“ (Дјел. Ап.: 2,4).

Поменом Скита у „Посланици Колошанима“, истакнуто је да ће се народима који живе на Евроазијским степским пространствима проповедати Јеванђеље. Међу овим народима били су и Словени, који су на неки чудан начин измицали перима античких историчара. Нешто касније у Средњем веку, византијски историчари ће назив Скити, користити за Словене. Зато није искључено да је један од језика којим су Свети апостоли проговорили након силаска Светог Духа, могао бити и прасловенски.

Касно спомињане Словена у историјским изворима је у несразмери са њиховом бројношћy у бурним догађајима који су означили крај многобожачких веровања и устоличење хришћанства на место водеће европске религије. Британски археолог Џејмс П. Малори скреће пажњу на опаску једног старијег истраживача словенских старина, који је шали приметио да би „немачки научници хтели да подаве све Словене у припјатским мочварама, a словенски научници све Германе у Доларту”.
Прве вести о сусрету Словена и Римског Царства налазимо средином III века. Наиме, у титули римског цара Гаја Вибија Волусијана (251-253) спомињу се Венеди, што је заправо друго име за Словене. Етноним Венеди који се јавља код античких писаца још раније, почев од I века, долази од компаратива прасловенског придева *velii, y oблику *wȩšti (са назалом ȩ, тј. еn, какав постоји и данас у пољском језику). Познији искварени облици су сачувани у именима Анти и Вјатичи.

Податак о сусрету Словена и Римљана средином III века је дуго стајао усамљен, без неког конкретног доприноса упознавањy словенске позноантичке историје, осим сазнања да су Словени још тада били присутни у Подунављу. Овај податак су истраживачи дуго занемаривали, јер је дошао и сувише рано за теорије о словенском насељавању на Балканско полуострвo у VII веку, а са друге стране прерано за теорије о аутохтоности Словена на овим просторима.
Руски археолог А. Обломски сматра да се тада, средином III века, са простора Горњег Дона и Дњепра (подручје „Кијевске културе“) на просторе Баната и Бачке доселила нека прасловенска скупина, која се помешала са затеченим староседеоцима. Нешто пре тога, српски археолог Станко Трифуновић је на основу ископавања на простору Војводине утврдио да су Лимиганти (тј. Анти са лимеса) који се средином IV спомињу у делу Амијана Марцелина „Res Gestae“, заправо Словени.

Неки изгубљени извори из IV века су засигурно знали за Словене у Подунављу. На основу њих је грчки писац Псеудо-Цезарије написао дело „Дијалози“ почетком V века, у коме је забележио да народ по имену Словени живи у суседству Фисонаца, односно римских поданика у Подунављу. Док су се Словени ширили у Подунављу, са истока и југа се ширило хришћанство. Било је само питање времена када ће се Словени сусрети са Христовим речима.

У контексту раног словенског присуства у Подунављу, треба посматрати и писмо папе Јована VIII упућено српском владару Мунтимиру („Моntemero duci Sclaunicae“) 873. године у коме се каже да је црквена метропола његових предака био Сирмијум (Сремска Митровица). Овај податак са краја IХ века нас у потрази за предцима српског владара Мунтимира, може довести чак до III и IV века, када у Подунављу имамо прве помене Венеда, Лимиганата и Словена.

Прва држава у којој је хришћанство стекло статус званичне религије била је Краљевина Велика Јерменија (311). Било је потребно да прође скоро осам деценија да хришћанство стекне такав статус у оквирима Римског царства. Цар Галерије је прекинуо прогоне хришћана у Римском царству и дозволио им да одржавају верске скупове 311. године.

Две године касније, цареви Константин I Велики и Лициније су у Милану донели едикт о верској толеранцији, којим је хришћанима призната равноправност са следбеницима паганских култова и обезбеђен повратак обредних места без новчане надокнаде. Пошто се 318. године у Египту појавило јеретичко Аријево учење, цар Константин је сазвао Први васељенски сабор у Никеји (325). Константин Велики вероватно није разумео значај хришћанства и природу христолошких распри унутар њега, али је схватао да је постојање јединствене монотеистичке религије важно за опстанак изнуреног и истрошеног Римског Царства. У време владавине Константиновог рођака Јулијана Апостате (361-363) чак долази до краткотрајне паганске реакције, која није имала снаге да заустави хришћанство.

Наставиће се…

Душан Јевтић