Зашто су Маркс и Енгелс мрзели Србе? (2. део)

Што се тиче руске „идуће кампање“, коју су, по Енгелсу, тако сјајно припремиле глупе новине, стари Расел и енглески либерални дрекавци, она је заиста почела у пролеће 1877. године, да би јој се убрзо прикључиле Србија и Црна Гора. И Марксовом и Енгелсовом јадиковању и нервирању више није било краја. Једно, што новине „прецењују“ и „преувеличавају“ руске успехе у Јерменији и Малој Азији, друго, због троме и „чисто пасивне“ турске одбране („Турској је просто-напросто потребно неколико Европејаца!“), треће због „очигледне“ издаје у турским редовима („Још никада се 6 000 Турака иза шанчева и бедем а није без јуриша предало!“), четврто, што „револуција софта“ у Цариграду никако да почне и никако Турци да се „дигну против свога старог режима“, пето, што се Руси, полако али сигурно, опасно приближавају Цариграду („Мораћемо се, вероватно до јесени, привикнути на присуство Руса између Балкана и Дунава!“) и тако даље, у недоглед.

У којим научним, философским и психолошким сферама и чињеницама треба тражити позадину и исходиште овакве необичне „енологије“ у делима теоретичара научног социјализма и твораца комунистичке идеологије? Чиме су била изазвана и на чему утемељена њихова екстремна схватања о мањој вредности и ретроградном карактеру одређених етничких заједница и народних култура, уз оспоравање права тим заједницама на самосталан политички, културни и привредни живот и развој, схватања која нису била примерена европском друштву и духу времена, која су премашила ниво уобичајеног, свакодневног малограђанског шовинизма и у знатној мери кореспондирала са доцнијим немачким нацизмом Хитлеровог времена?На та и таква питања није лако одговорити. За то би биле потребне специјалне студије, којима би било обухваћено не само целокупно њихово научно дело и књижевно наслеђе, него и цео њихов живот и рад, породични односи, менталитет, као и све околности њихове борбе која је била многострука и страствена…

Немачка мржња – прва револуционана страст
Наше узгредне комбинације током једноставног читања, без претензија, дела Маркса и Енгелса, нису могле дати неки поузданији резултат, јер смо наилазили на многобројне противречности и на аргументе и за и против. Ипак, можемо да скренемо пажњу на неке карактеристичне моменте.

Певало се: „Не верујем у небеса но у Маркса и Енгелса“, а они су писали и писали против нас „дивљака“.

Њихова ненаучна подела европских народа на „прогресивне“ и „реакционарне“, односно на „револуционарне“ и „нужно контрареволуционарне“, није била заснована на неком озбиљнијем историјско-етнолошком проучавању, него више плод комбинација, замисли и жеља којим би токовима и правцима требало убудуће да се креће историја човечанства.

Ту је теорију, у најгрубљој форми, изложио Фридрих Енгелс у чланку „Мађарска борба“, 1849. године, у Марксовом листу „Нојер Рајнише цајтунг“. У доцнијим интерпретацијама само ће бити ублажена борбена и револуционарна реторика, док ће суштина остати иста. Кључно место те теорије о народима које је „ток историје немило-срдно згазио“ већ смо цитирали. Ти народи у делима Маркса и Енгелса одвише личе на рањене звери, које треба дотући, пошто им је већ одузето право да прездраве, залече ране и поново стану на ноге.

Ту је затим Марксова и Енгелсова патолошка опседнутост панславизмом и његовом наводном опасношћу по човечанство. Они су разликовали две врсте панславизма, реакционарни, деспотски, оличен у руском самодржављу, цару и руској кнути, и демократски панславизам, који је формулисао руски социјалист и нихилист Михаил Бакуњин, један од учесника Словенског конгреса у Прагу 1848. године, који је Европи понудио измирење народа и превазилажење завада које су створили реакционарни апсолутистички режими, те изградњу мирољубивог суживота словенских, германских, романских и осталих народа, на револуционарним принципима слободе, једнакости и братства.

Полемишући с Бакуњином, подужим чланком, под насловом „Демократски панславизам“, исте 1849. године, у истом Марксовом листу, Фридрих Енгелс неће ни да чује за понуду демократских панслависта, одбацујући и саму идеју измирења и равноправног суживота са Словенима. У недостатку сваког иоле убедљивог разлога, он то чини у име револуције, пошто је, наводно, кривица Словена за гушење револуције у Бечу и Будимпешти апсолутна и неопростива, преко које се више не може прећи.

Ми и Мађари треба да аустријским Словенима гарантујемо њихову самосталност – захтева Бакуњин, а људи калибра једног Ругеа кадри су да му таква обећања у четири ока доиста дају – устаје Енгелс не више као револуционар него као Немац, и не само против Бакуњинове понуде него и против оних Немаца који су спремни да такву понуду и прихвате.

– Од нас и од осталих револуционарних нација Европе захтева се да жариштима контрареволуције пред самим нашим вратима гарантујемо несметану егзистенцију, слободно право на заверу и право на употребу оружја против револуције; ми треба да у самом срцу Немачке конституишемо контрареволуционарну чешку државу, да сломимо снагу немачке, пољске и мађарске револуције помоћу руских предстража истурених међу њих на Елби, Карпатима и Дунаву.

Ми не мислимо то да учинимо. На сентименталне фразе о братству, које нам се овде сервирају у име најконтрареволуционарлнијих нација Европе, одговарамо да је мржња према Русима била и још јесте прва револуционарнарна свест код Немаца, да јој је од времена револуције придошла мржња према Чесима и Хрватима и да ми, у заједници с Пољацима и Мађарима, можемо револуцију учинити безбедном само најодлучнијим тероризмом против тих словенских народа. Ми сада знамо где су концентрисани непријатељи револуције: у Русији и аустријским словенским земљама, и никакве фразе, никакво указивање на неодређену демократску будућност тих земаља неће нас задржати да наше непријатеље третирамо као непријатеље.

И на крају, сав обузет германским ратничким жаром и револуционарним заносом, Фридрих Енгелс кличе:

Нека тада буде борба, „неумољива борба на живот и смрт“ са Словенством које издаје револуцију; борба до истраге и безобзирни тероризам – не у интересу Немачке, него у интересу револуције!
Безобрзирни тероризам! Сто за једног, како ће доцније рећи немачки националсоцијалиста Хитлер.

Грци који нису Грци, и Руси који нису Руси
Ипак, осим словенског источног греха, огрешења о револуцију, јављају се ту и тамо и сасвим приземни и прозаични разлози за Марксову и Енгелсову словенофобију. На пример:

Словенци и Хрвати одвајају Немачку и Мађарску од Јадранског мора; ни Немачка ни Мађарска не могу дозволити да буду одвојене од Јадранског мора из „географских и комерцијалних нужности“.

Географске и комерцијалне нужности су, иначе, корисне неправде, као на пример, кад енергични Јенки отму од Мексика Тексас и Калифорнију.

„Или је то можда несрећа што је дивна Калифорнија истргнута из руку лењих Мексиканаца?“ – пита Енгелс, формулишући ову своју необичну теорију.

„Згажених“ народа, дакле, има широм света. А у Европи, поред Словена, ту су и Румуни. Они су, с једне стране, Марксу и Енгелсу примамљиви, као романски елеменат и могући бедем између Источних и Јужних Словена, али, с друге стране, одбојни због своје православне вере. А ту су и Грци, зачетници и утемељивачи европске, односно савремене светске цивилизације. Упркос толиким историјским заслугама, они су ипак виђени пре као султанова раја него као слободан народ, по принципу – једном згажени, заувек згажени. О херојској борби епирских горштака, Маркс пише у „Трибјуну“ с иронијом и очигледном несимпатијом, бавећи се радије интригама него суштином грчког питања.

„Можемо рећи да смо, после пажљивог проучавања докумената у вези са тим догађајем, убеђени да су устаници искључиво горштаци који су настањени на јужној падини Пинда, и да нису наишли на саосећање осталих хришћанских народа под турском влашћу изузев побожних црногорских гусара; да се становници долина Тесалије, који сачињавају компактну грчку заједницу још увек под турском влашћу, више боје својих сународника него самих Турака! – писао је Маркс 1854. године.

– Што се тиче преосталог дела грчког народа, који износи можда 300.000 људи расејаних по градовима широм Турског Царства, њих остала хришћанска племена толико мрзе да се, кад год неки народни покрет успе, као на пример у Србији и Влашкој, сви свештеници грчког порекла протерују и на њихово место постављају домороце.

Ипак, поред међусобних омраза и проблематичног менталитета, за грчку реакционарност и контрареволуционарност Маркс и Енгелс су држали у рукаву и резервну теорију, по којој Грци и нису Грци, већ словенско становништво које је примило грчки језик.

Слична теорија била се појавила и о Русима, која се нарочито допадала Марксу. Ту теорију лансирао је извесни католички монсињор Духински, професор у Паризу, пореклом Украјинац, тврдећи да Руси (не рачунајући Белорусе и Украјинце) уопште и нису Словени већ Монголи и Финци.

Приликом последњег пољског устанка, национална влада је наградила Духинског за његова „открића“ – писао је Маркс Енгелсу јуна 1865. године. Доказано је такође и од геолошке и од хидрографске стране да источно од Дњепра настаје велика „азијска“ разлика у поређењу са пределима западно од њега, да Урал (што је већ Мерчисон тврдио) нипошто није делница. Закључак до којег долази Духински: Руссиа је име које су Московљани узурпирали. Они нису Словени; уопште не припадају индогерманској раси, то су уљези које опет треба протерати преко Дњепра итд.

Маркс не може јавно да подржи теорију монсињора Духинског, јер је очигледно ненаучна и исувише прозирна, али му је она на одређен начин драга, па јој жели што више присталица, и каже:
Желео бих да је Духински у праву и да ово мишљење буде владајуће међу Словенима.

Тиме смо зашли и у трећи карактеристичан моменат Марксове и Енгелсове науке, у свет њихових скривених мисли и тајних жеља, и њихову уметност да кажу више и друкчије него што су рекли. О томе су сами оставили несумњива сведочанства. На пример, 3. маја 1854. године, пише Маркс Енгелсу:

„Трибјун“, то знаш, ласка себи да је хришћански. Утолико ме више забављало што су та господа узела један мој чланак за лид, у којем ја као главну замерку Турцима постављам да су конзервирали хришћанства; разуме се, то нисам рекао у овако оштрој форми. Заиста, Турци су морали пропасти због тога што су дозволили да се византијска теократија развија у форми на какву нису никад помишљали ни сами грчки цареви. Постоје, у ствари, само још два религиозна народа, Турци и грчко-словенско становништво Турске. Оба морају пропасти. Бар грчко-словенско са поповском друштвеном организацијом, која се под турском владавином учврстила. „Трибјуну“ сам, осим тога, послао још скандалозну ствар о „светом гробу“ и „протекторату“ у Турској, и та господа неће иза историјског материјала приметити заједљивост на рачун хришћанства.

Заједљивост, скривене мисли, тајне жеље, све ствари у које су, не знајући, многи веровали певајући: „Не верујем у небеса но у Маркса и Енгелса“!!

ИЗВОР: Српско наслеђе, бр. 6, 1998., Расен АУТОР: Радован Томашевић