Стратегија чуда: Од имена Александра Невског дрхтала је цела Европа

У граду Переслављ-Зелески рођен је 1220. године Александар, кнез Новгорода. Током свог живота, он ће добити надимак „Храбри“, а након смрти и „Сунце руске земље“ и „Невски“. У народу је остао упамћен по томе што је са Западом био у сталном рату, док је на истоку тражио мир.

„Чување руске земље од несреће на истоку, чувени подвизи за веру и територију на западу донели су Александру славу и створили од њега највећу историјску личност древне историје“, писао је о кнезу Александру велики руски историчар Сергеј Соловјов.

Шта је то толико урадио овај руски кнез да је заслужио све ове титуле? Чак је проглашен и за свеца.

Раздробљене руске земље изгубиле су своју независност 1238. године када је у бици на реци Сит против Монгола био побеђен владимирски кнез Јарослав. Том приликом велики број кнезова је био убијен, земља опљачкана, опустошена. Пуних 200 година руски народ је живео под монголским јармом, трпећи највеће зулуме.

Пријатељство на истоку

Монголи су поред класичног пореза тражили и злогласни „данак у крви“. Руска омладина је узимана у војску и гинула за туђе циљеве. Неколико руских пукова је учествовало и у опсади Пекинга у саставу војске Кублај кана (1260-1294). Нико се од њих није вратио кући.

Кнез Александар је знао: ако се тако настави макар пола века, од Русије неће остати ништа. Он је знао да су Монголи још увек врло јаки, да им војно није дорастао, па је одлучио да се послужи дипломатијом како би спасио свој народ од истребљења. Када је 1262. године било објављено купљење руске омладине у монголску војску ради експедиције у Персију, кнез је отишао код кана Берка, где је провео пола године молећи да се руске земље ослободе озлоглашеног „данка у крви”. У томе је и успео. То је била његова прва победа.

Оријентација – Север

Остале победе су га чекале на западу. Само неколико месеци после познате битке на Чудском језеру 1242. године када је био сатрвен литвански огранак Тевтонског реда, литвански кнез Миндовг је мислио да су Руси уморни и послао у руске земље седам великих одреда. Брзи марш Александра, и све је било решено у три битке за три дана. Три године касније кнез је извео казнени поход у Литванију.

„И Литванија је од страха падала на колена и почела да се плаши само од његовог имена“, писали су летописци.

Пораз Швеђана

Кнез није имао мира ни од Шведске. Краљ Биргер је 1250. године одлучио да затвори пут Русима на море и почео да гради тврђаву на реци Нарви. Александар је одмах почео да купи војску. Чувши за то, Швеђани су брзо напустили започети посао и побегли.

Није случајно да су се бојали Руса. До 1187. године престоница Шведске је била Сигтуна – најважнији и најбогатији град земље. Након посете Новгородаца од престонице су остала само врата која се и сада налазе у Новгороду. Биргер је након тога морао да оснује нову престоницу, Стокхолм – као одбрамбено-офанзивну базу против Руса.

Александар је одлучио једном заувек да заплаши своје заклете непријатеље. Уместо да опседа Стокхолм, кнез узима неколико снажних и проверених људи. Води их по леду Финског залива на север, преко целе Финске која је у то време припадала Шведској. То је био заиста подвиг: по “цичи зими” ићи у поларне пределе било је равно самоубиству.

Поход је био врло чудан. Скоро да није ни било борби, нити су заузимане тврђаве. Међутим, становништво и шведски гарнизони су се једноставно разбежали, пошто нису могли да верују у такву лудост. Али, су ипак морали. Без и једне битке, само једним маневром, кнез је показао да ће Руси ићи где хоће и како хоће. Сви су га добро разумели: Швеђани су се чували да не наруше границе Русије у наредних четврт века – велики период за то време.
Руског кнеза су често поредили са Александром Македонским. Што се тиче стратегије, ова двојица војсковођа се, можда, и могу поредити. Међутим, руски Александар није желио да осваја. Смисао његове владавине је био да сачува животе свог народа и своје државе. Тим самим је у потпуности оправдао име које је добио на крштењу. Александар – “Заштитник људи”.

Спутњик