Беба, Мило и Вучић

Нобеловац Петер Хандке је у свом чувеном есеју „Правда за Србију“ приметио да су током 90-тих западни медији развили својеврсну „уметност одвраћања пажње“. Ова пропагандна техника је имала за циљ да створи неистиниту слику догађаја на простору бивше СФРЈ. Две деценије касније, слична „уметност одвраћања пажње“ се примењује у односима Београда и Подгорице. Након одлуке Подгорице од 25. маја да не отвори граничне прелазе за грађане из Србије, Београд није издао дозволу за слетање компанији Montenegro airlines. Српски премијер Брнабић и министар иностраних послова Дачић су, грубо мешајући приватно и јавно право, позивали српске туристе да не иду у Црну Гору. Вучић је изјавио да је „срамота то што Црна Гора ради“. Створена је (предизборна) слика о наводном сукобу две власти која траје и после 1. јуна и делимичног отварања граница.

Међутим, много мање пажње су добиле следеће чињенице. Упркос томе што Подгорица није дозволила компанији Аir Serbia да лети ка Црној Гори, Србија никада није тражила наплату дуга од 8 милиона евра од компаније Montenegro airlines. Премијер који позива на бојкот црногорске обале никада није позвала на бојкот хрватске обале (можда због породичне куће и земљишта на Крку?). Карикатурални министар спољних послова своје антицрногорске и шовинистичке ставове никада није применио на (документовано) пријатељство са извесним Родуљубом Радуловићем из Котора (тренутно у бекству због потернице Интерпола). Српски председник никада директно не помиње свог црногорског колегу у негативном контексту (и обрнуто).

Привилегован статус Бебе Поповића у Београду и Подгорици је ипак, најуверљивији доказ стварних односа два режима. Према званичном сајту Института за јавну политику, (www.ijp.rs на српском и „црногорском“) чији је директор Беба Поповић, постоје две канцеларије ИЈП – у Београду и Подгорици. Канцеларија у Београду је основана неколико месеци након Вучићевог доласка на власт 2013. Годину дана након оснивања Поповић је већ био толико самоуверен да је изјавио у Утиску недеље да блиско сарађује са Вучићем и да се „некада чујемо по неколико пута дневно“.

Министарство за рад, запошљавање и социјална питања Републике Србије 2018. финансира пројекте ИЈП са око 80.000 евра. Министарство финансира ИЈП и 2019. У Београду на конференцији ИЈП 2020. учествује министар за европске интеграције и блиски сарадник Вучића, члан Председништва СНС Јадранка Јоксимовић.

Ђорђије Жујовић функционер ЛДП у марту ове године изјављује да је партију Србија 21, односно коалицију Уједињена демократска Србија (чине је „конструктивни“ делови ДС и Чанак) формирао Беба Поповић „у кабинету Александра Вучића“. Слично је поновио и Борис Тадић који тврди да иза коалиције стоји „неформални саветник председника Србије“.

Са друге стране, у оснивању ИЈП у Подгорици 2013. учествују функционери ДПС и бивши саветник председника Црне Горе. Влада Црне Горе, као и српска, финансира пројекте ИЈП. Након оснивања самоуверни Поповић признаје у Утиску недеље да не види ништа лоше у монструозном медијском линчу и прогону директорице МАНС-а. ДФ је након 2016. више пута изнео тврдњу да је Поповић један од главних креатора такозваног Државног удара. Такође, ДФ је почетком фебруара 2020. оптужио Бебу да је формирао медијски тим за борбу против литија и СПЦ у Црној Гори. Беби Поповићу таква мржња према Митрополији није страна. Он је још 2005. називао митрополита Амфилохија „парамилитарним пуковником“ који прижељкује смрт 5 милиона људи.

Да је ИЈП фактички Министарство за информисање Србије и Црне Горе, а Беба Поповић фактички министар, показују и скоро истоветни пропагандни обрасци у обе државе. Опозициони лидери и партије, односно сви они који не мисле као Вучић и Ђукановић, се представљају као „фашисти“. Вучић и Ђукановић су на удару атентатора. Србија и Црна Гора су наводни економски лидери у региону и шире. Оба председника имају манир да деле моралне и историјске лекције.

Ова „уметност одвраћања пажње“ има за циљ скретање фокуса са бизнис и савезничких веза између два режима. Да постоји истински сукоб између Београда и Подгорице, канцеларија ИЈП у Београду не би била финансирана из српског буџета, односно била би затворена, а њен директор Беба Поповић би се преселио за Подгорицу.

Извор:
НСПМ / Дејан Мировић