Америчка нафта за слабљење веза Русије и Белорусије

Интервенција у Грузији 2008. године „наговестила је почетак нове фазе“, у којој Русија покушава да „осигура сопствену регионалну хегемонистичку тежњу и повуче црвене линије против западних актера.“

То реализује „тростепеним приступом“, што укључује „јачање једностраних могућности пројекције силе“, као и различите билатералне и мултилатералне механизме повезивања. Пошто је ризично директно одмеравање „пројекција силе“, неопходно је „отварати дијалог или чак интензивирање сарадње“ са државама које имају партнерске односе са Москвом, у првом реду – Белорусијом, Казахстаном и Јерменијом. Отприлике, овако би се могле сажети препоруке реномираног немачког института, намењене доносиоцима одлука, а поводом даљих корака и мера према Русији.

Америка спремна да испоручи недостајућу нафту Белорусији
Начелно, ништа није спорно, свако брани своје интересе, у међународним односима нема љубави. Ово није само процена немачких експерата, већ, показало се и – америчких! Мајк Помпео је у фебруару 2020. године посетио Минск, први је амерички државни секретар у последњих 26 година који је то учинио, а разговори са Александром Лукашенком били су више него срдачни. Атмосферу није покварила ни констатација како је „Вашингтон забринут стањем људских права у Белорусији“. Наиме, све се одиграло у време „енергетског спора“ између Москве и Минска, изазваног ценом нафте, а Помпео је том приликом нагласио: „Наши произвођачи спремни су да испоруче 100 посто нафте која вам је неопходна по конкурентним ценама. Све што треба да урадите јесте да нас позовете.“

Нема сумње, у најбољем америчком интересу је да ослабе руски утицај у Минску, али извести рачуницу по којој би њихова нафта на дуги рок била јефтинија на пријемним терминалима у Мозиру или Новополоцку није баш једноставно. У „тржишним условима“ конкуренцију би им представљали и азербејџански, норвешки, саудијски и казахстански понуђачи. Помпеова понуда лепо звучи, али отворено је питање њене „реалности“. Очигледно, то је јасно и председнику Лукашенку. И није му само то јасно, већ и онај део из Помпеовог говора у ком се наводи како „САД желе да помогну Белорусији да изгради сопствену суверену државу.“ Зашто Американци мисле да Белорусија није суверена?

Нема сумње, у најбољем интересу Лукашенка јесте да поправи своју преговарачку позицију, пошто када год се приближи датум истека уговора са руским произвођачима енергената, односи са Москвом захладе. Неколико пута до сада улазили су и у „критичне фазе“. У таквим околностима опција је и сусрет са Помпеом. Ипак, овога пута, све прераста у много више од „енергетског спора“. Није тајна да у Москви постоје „експерти“ који су за „ресетовање односа“ са Минском, јер је, према рачуницама које се из тих кругова презентују, захваљујући нижој цени енергената до сада Русија практично донирала Белорусији преко 130 милијарди долара. Није тајна и да „преговарачки потенцијал“ Лукашенка није тако широк како се представља.

Белоруске компаније извозе у Русију више од 12 милијарди долара годишње, на том великом тржишту неки њихови производи су радо прихваћени, распрострањени, представљају „бренд“. Шта би за потрошаче у западним земљама значили белоруски сир, „тварог“, брестска димљена кобасица? Да ли би у ЕУ са радошћу прихватили конкуренцију белоруских трактора, камиона, комбајна, трамваја и тролејбуса? Укупно, извоз Белорусије износи око 30 милијарди долара (поређења ради, Србија извози око 20 милијарди), јасно је колико руско тржиште значи. Такође, у Русији ради око 700.000 грађана Белорусије (од 9,5 милиона становника). Отуда и предлози појединих руских стручњака да се, након последњег „енергетског спора“ и доласка Помпеа у Минск, „окрене лист“, изврши притисак на Лукашенка.

Одвојити савезнике од Москве
Међутим, само недељу дана после историјске посете америчког државног секретара, Владимир Путин је разговарао са Лукашенком у Сочију. Овога пута не само о цени енергената, већ и о „усавршавању механизама повезивања, јачању интеграција“. Власти две земље су још априла 1997. потписале Споразум о Савезу Белорусије и Русије, основни правни акт савеза усаглашен је месец дана касније, а две године након тога и Споразум о формирању Савезне државе. Током овог процеса и због садржаја потписаног и због оптимистичних најава председника обе земље, често је истицано како се „Русија и Белорусија у фазама крећу ка добровољном уједињењу у Савезну државу, уз очување националног суверенитета држава – чланица.“ И поред тога, и поред несумњивих успеха који су постигнути на економском плану, након две деценије је ипак уочљиво да „посао није приведен крају“.

Иако Савезна држава постоји, њени домети у спољној политици нису најјаснији. Између осталог и због тога што упркос чврстим везама, политичким, привредним, социјалним и индивидуалним, белоруске власти нису признале проглашену независност Абхазије и Јужне Осетије, па чак ни резултате кримског референдума, док у Минску објашњавају да о тим корацима нису били претходно упознати, већ је Москва одлуке доносила самостално. Несугласице постоје, без обзира биле оне мале или велике, текуће или дугорочне, неозбиљне или значајне, приметили су то и немачки истраживачи, а пре њих и аналитичари Стејт департмента.

Да би се „поткопала“ укупна позиција Москве, од ње треба постепено „одвајати“ досадашње савезнике. „Крњити“ углед и утицај, стварати „злу крв“. Путин је тога свестан, то се види из његовог неприхватања савета да „окрене лист“ и уложеног труда да смири страсти, а билатералне односе „врати у стари ток“. И да поново покуша са убрзавањем интеграције која би дала неки нови смисао Савезној држави. Јер, тај пројекат је много већи за Путина, него што се на први поглед чини. Ако се овај посао успешно заврши, то ће бити модел и за даље интеграције са неким другим земљама. Питање које би се услед евентуалног неуспеха поставило јесте: ако Русија није способна да очува Савезну државу са Белорусијом, како уопште може иницирати икакве интеграције са било којом другом земљом, развијати Евроазијски савез? Уосталом, Помпео је баш ово имао на уму када је „бранио суверенитет Белорусије“.

Душан Пророковић / Спутњик