Први дебакл идеје о Југославији (Српско-бугарско „Југословенско царство“)

Име Југославија се јавило као вид песничког надахнућа Матије Бана. Овај српски римокатолик из Дубровника је назив Југославија сковао у једној од својих поема око 1835. године. Песничку кованицу Југославија је у политички речник увео српски политичар из Јужне Угарске, Јован Суботић, неколико година касније.

Потребно је разумети време у коме се у јавности афирмисало име Југославија. Било је то време „националног буђења“ у Европи. Најопаснији национализам који је могао срушити мултиетничку Хабзбуршку монархију био је мађарски. На подручју Угарске краљевине, која је имала извесни степен аутономије, почео је да се уводи мађарски језик као обавезни језик у школама. У саставу Угарске налазиле су се Хрватска, Славонија, Срем, Банат и Бачка. Постојала је велика опасност да се Хрвати и Срби претопе у Мађаре. То није желео ни Бечки двор, који је са подозревањем гледао на буђење мађарског национализма, па је преко Илирског покрета (1835-1850) и југословенске идеје након 1850. године покушавао да направи противтежу мађарском национализму. У ствари, управљајући из сенке и манипулишући разним националним покретима негерманских и немађарских народа монархије, династија Хабзбурга је продужавала животни век своје посустале царевине. Врхунац манипулације Бечког двора је чувени Бечки договор (1850) између Вука Караџића и вођа хрватско-илирског покрета о заједничком књижевном језику Срба и Хрвата, када су Хрвати напустили своја традиционална кајкавска и чакавска наречја, присвојивши српски за свој књижевни језик. Бечки договор је ударио темеље имагинарне Југославије, као јединственог културно-језичког простора.

Али у овом тексту нећемо писати о српско-хрватским политичким и културним односима, већ ћемо се посветити односима Срба и Бугара, као и њиховим плановима о заједничкој држави почетком друге половине 19. века. Да би овај проблем што боље упознао, читалац мора да зна неке битне ствари о почетку бугарског националног покрета у 19. веку.
У Европи почетком 19. века Бугаре још увек нису препознавали као посебан народ. Аустријски историчар Јохан Кристијан Енгел, који је написао прву модерну српску историју под насловом „Историја Срба и Босне“ 1801. године, Бугарску је урачунао у српске земље. Енгел је знао за само 4 словенска народа: Руси, Пољаци, Чеси и Срби.
На стварање бугарске националне свести утицала је Русија. У току рата са Турском (1807-1812) Руси формирају војну јединицу под називом Бугарска земаљска војска. У Букурешту, који је у то време кратко био под контролом Руса, основано је „Бугарско друштво“ којим су руководила два руска агента: Цинцарин (Влах) Јован Замбин и Србин Атанасије Нековић. Цар Александар I Романов је монаха Софронија Владиславова (Стојко Владиславић), пореклом Србина, прогласио за опонумоћеног представника бугарског народа. Под руским покровитељством су штампани Софронијеви списи који су почетна тачка новог бугарског књижевног језика. Бугарска је замишљена као руска интересна сфера на Балканском полуострву, јако важна због своје близине Цариграду. Зато су Руси, у циљу изласка на топла мора, форсирали бугарски национални покрет, који им је у геостратешком погледу више одговарао него српски.




Врхунац руске пробугарске пропаганде је било дело руског историчара Јурија Венелина „Древни и садашњи Бугари“ који ће постати прави уџбеник бугарске историје и великобугарског национализма. Књига је објављена 1839. године у Русији. Неколико година раније, Русија обилато финансира отварање бугарских гимназија на простору Османског царства. Такође, захваљујући руској финансијској помоћи, монах из српског манастира Риле у Пиринској Македонији, Цинцарин Никола Бенин (Неофит Рилски), објављује тридесетих година 19. века следеће књиге: „Бугарска граматика“, „Бугарски краснопис“ и „Таблице узајамнопросветне“. Цинцарин Бенин је „бугарски Вук Караџић“. Основи бугарске нације су били постављени и са њима је морало да се рачуна као посебним народом.

Управљањем националним покретима балканских народа, Хабзбуршка монархија и Русија су осигуравале своју превласт у Европи и оцртавале границе својих интересних сфера на простору посусталог Османског царства. На томе су две монархије радиле заједнички, па је тако руска војна интервенција у Угарској 1849. године, спасила Хабзбуршку монархију од пропасти. У том контексту треба посматрати и руску финансијску подршку Вуку Караџићу, који је својим културно-просветним радом гурао Србе у наручје Хабзбурга и проближавао их Хрватима. Русима је тако остављан простор за деловање у Бугарској, којој је требало придодати крајње источне и јужне делове српског етничког корпуса. Вук Караџић је, као што је познато био прилично равнодушан према Јужносрбијанцима, који су њему, пореклом херцеговачко-црногорском Дробњаку, били прилично страни.

Ипак, није било лако раздвојити Србе и Бугаре. Нужност борбе против Турака их је зближавала на терену, без обзира на „национални инжињеринг“ великих сила.

Бугарски национални делатник Георги Раковски (право име Сава Поповић) је деловао у Србији у време друге владавине кнеза Михаила Обреновића (1860-1868). Кнез Михаило је радио на стварању антитурског Балканског савеза у који је укључио и бугарске четнике. Раковски је у Београду саставио „План за ослобођење Бугарске“ 1861. године. Према овом плану, у Србији је требало да се образује пук од 1000 људи, пореклом са простора Бугарске, који би кренуо са Старе Планине и кретао се планинским подручјем до Великог Трнова. Пролазећи кроз Бугарску, пук би се увећавао и на крају прерастао у велику устаничку војску. Београђани су Поповића-Раковског мало у шали, мало у збиљи, називали „Бугарски Гарибалди“.

Раковски је био прави романтичарски залуђеник. Писао је псеудоисторијска дела у којима је трабуњао како сви народи света потичу од Бугара. Касније ће овај „рецепт“ покупити српски псеудоисторичар Милош Милојевић, чија су дела инспирисана мегаломанском скрибоманијом Бугарина Раковског (само што је бугарско име замењено српским).
Почетком 1862. године, са благословом кнеза Михаила у Београду је састављена „Привремена бугарска влада у изгнанству“ на челу са Раковским. Влада је кнезу Михаилу понудила бугарски престо, после ослобођења од Турака. Тако је већ почео да се назире пројекат „српско-бугарске“ државе.




После инцидента на Чукур-чесми 1862. године, дошло је до ширег сукоба између турског гарнизона из Калемегданске тврђаве и београдског становништва. Раковски је од бугарских емиграната који су се затекли у Београду образовао Бугарску легију која се заједно са Београђанима тукла са Турцима и опседала тврђаву. Најистакнутији у овој легији је био Василије Кунчевић, који ће у историју ући као велики бугарски херој под именом Васил Левски. Мора се признати да су бугарски легионари доиста помогли Србима у овим борбама са Турцима, мада су то радили не би ли добили противуслугу, а то је помоћ за ослобађање Бугарске од Турака. Али ни Србија још увек није била потпуно самостална, већ вазална држава са турским гарнизонима на својој територији. Када је кнез Михаило уз помоћ великих сила дипломатским путем истерао турске гарнизоне из Кнежевине Србије (1867), распустио је Бугарску легију. Раковски је још 1866. прешао у Румунију и тамо наставио свој рад.

У Букурешту је још од Кримског рата (1853-1856) деловало је удружење „Епитропија“ које је окупљало 35 најбогатијих бугарских трговаца са простора Влашке, Молдавије и из руског града Одесе. Једно време носили су назив „Средоточно бугарско попечатељство“, односно „Централна бугарска влада“, али су по инструкцијама руских агента променили име у „Добротворна дружина“, како не би упадали у очи жбировима западних држава. Русија је претрпела пораз у Кримском рату од коалиције европских држава, на чијем челу су биле Британија и Француска, па је морала да прикрије своје антитурске активности.

„Добротворна дружина“ је 14. јануара 1867. године донела „Програм о политичким односима Бугаро-Срба или Србо-Бугара или њиховим срдачним односима“. Програм је предвиђао стварање јединствене српско-бугарске државе, на челу са династијом Обреновића, конкретно кнезом Михаилом. Држава би била унитарна, са јединственом владом и скупштином (Собрањем). Русија је притискала кнеза Михаила да прихвати овај документ. Србија је у начелу прихватила овај план.
„Комитет стараца“, руководећи орган „Добротворне дружине“ са затим састао 5. априла 1867. године и у неколико црта изменио првобитни план без знања српске стране. Овога пута усвојено је да заједница буде дуалистичка (федерација Србије и Бугарске). Тако би сваки народ унутар заједнице имао своју државу. У протоколу који је усвојен, ова српско-бугарска државна заједница је названа Југословенско царство. У састав Бугарске би ушле Тракија и цела Македонија, што је значило да би Бугарска била знатно већа од Србије. Србија би се простирала до Шар-планине, а Бугарска би излазила на Црно и Егејско море. У суштини, ово Југословенско царство је било прикривени великобугарски пројекат. Када је протокол представљен Кнезу Михаилу и његовој влади, био је одбијен. После притиска руске дипломатије кнез и влада су незванично прихватили овај план, међутим одбили су да попишу званичну декларацију, оставивши то за нека будућа времена, када би Турци стварно били протерани са Балканског полуострва. У ствари, Срби су на дипломатски начин одбили овај план.

Међутим руска дипломатија и богата бугарска елита су играле вишеструку игру. На Париској конференцији посвећеној решавању положаја острва Крит, руски представници су 1869. године изашли са невероватним планом: стварање дуалистичке турско-бугарске државе, по угледу на државну реформу у Хабзбуршкој монархији (настанак Аустро-Угарске 1867).

После атентата на кнеза Михаила 1868. године, није било речи о Југословенском царству. Када су Руси успели да од Турака издејствују стварање Бугарске егзархије (самостлне бугарске цркве 1870) започела је бугаризација српског становништва у долини Јужне Мораве и Нишаве. На сву срећу, ови крајеви ће убрзо доћи под српску власт. Након ратова 1875-1878. године, Русија је Санстефанским мировним уговором формирала Велику Бугарску која је обухватала скоро целу Македонију, са изласком на Егејско море, као и Лесковац, Врање и Пирот. Захваљујући европским силама, Велика Бугарска је поништена Берлинским уговором. Створена је умањена Кнежевина Бугарска, а јужно од ње у долини Марице Источна Румелија. Када је са руским благословом, а противно одредбама Берлинског уговора, Бугарска припојила Ист. Румелију, дошло је до првог нововековног српско-бугарског рата 1885. Најдраматичнија епизода тог рата, велико бесомучно клање бајонетима на улицама Пирота између српских и бугарских војника, потврдила је да је пројекат Југословенског царства био потпуна лаж.

Заједништво јужнословенских народа је тако пало на свом првом испиту. Као лоши ђаци Срби су ову грешку поновили са Хрватима и Словенцима још два пута у ХХ веку. Била је то последица погрешних схватања српске либерално настројене елите. На пример, Јован Скерлић је још пре Првог светског рата, предлагао да Срби уместо ћирилице прихвате латиницу како би се приближили Хрватима. Заједница са једноверним Бугарима, који су део исте цивилизације је пропала, али је закаснели романтичарски дух обојен југословенством, а лишен традиционалних ортодоксних хришћанских вредности, водио српску елиту у још опаснију авантуру.

Аутор: Душан Јевтић, проф. историје



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.