Блокадерски менталитет: зашто део самопрозване елите из „круга двојке“ у Загребу тражи политичког старатеља

У савременом политичком и друштвеном животу Србије, током протеклих деценија пажљиво је узгајан специфичан социо-психолошки и идеолошки феномен који се најпрецизније може дефинисати као блокадерски менталитет „круга двојке“ и аутоколонијалне друштвене елите. Овај појам не означава пуку склоност ка опструкцији државних и националних процеса; ријеч је о дубоко укоријењеном комплексу ниже вриједности дијела београдске чаршије у односу на регионалне центре моћи који су свој савремени идентитет изградили на радикалном антисрпском наративу.

Овај менталитет се најочигледније манифестује кроз патолошку снисходљивост према званичном Загребу, гдје се свака директива, лекција или отворена уцјена која долази из Хрватске прихвата са готово религиозним страхопоштовањем. Најсвјежији и најеклатантнији примјер ове политичке неурозе јесте однос србијанских „блокадера“ – концентрисаних у појединим прозападним опозиционим круговима, НВО сектору и такозваним „независним“ медијима – према лику и дјелу Тонина Пицуле, хрватског европарламентарца и извјестиоца Европског парламента.

Идеолошка матрица: Загреб као врховни арбитар за Београд

За разумијевање снисходљивости србијанских „блокадера“ нужно је анализирати поставке српског интегрализма. Из интегралистичке перспективе, српски културни, духовни и национални простор је недјељив. Судбина Срба у Београду, Бањалуци, Подгорици или Вуковару дио је јединственог националног бића, а историјско право српског народа не може бити предмет трговине са геополитичким спонзорима у сусједству.

Међутим, блокадерски менталитет у самој Србији функционише по потпуно изврнутој логици:

Аутошовинистичка амнезија: Да би се доказала „европска подобност“ и извршила деконтаминација од наводног „великосрпског национализма“, домаћи блокадери непрестано траже валидацију и опрост од Загреба, прихватајући улогу трајног историјског кривца.

Ревизионизам као заједнички именитељ: Загреб се у овој констелацији не посматра као сусједна престоница која води агресивну регионалну политику, већ као светионик „европеизације“. Примарна улога тог светионика, према мишљењу србијанских блокадера, јесте да Србију присили на трајну капитулацију пред сопственим националним интересима.

Снисходљивост о којој је ријеч овдје прелази границе дипломатског такта и постаје добровољно политичко сужањство. Када званични Загреб или Тонино Пицула запријете Србији блокадом европских интеграција због наоружавања Војске Србије, положаја хрватске мањине или због истине о страдању Срба у Хрватској, блокадерски медији у Београду не реагују заштитом дигнитета сопствене државе. Напротив, они отворено оптужују Србију за „провоцирање сусједа“, свјесно амнестирајући хрватску државну политику.

Тонино Пицула, идол србијанских блокадера

Улога Тонина Пицуле у регионалним политичким процесима представља студију случаја о томе како се институционални оквир Европске уније може инструментализовати за вођење ситносопственичке, антисрпске загребачке политике. Као кадар Социјалдемократске партије Хрватске (СДП), Пицула је своје позиције у Бриселу конзистентно користио за притисак на српски фактор у цјелини.

Хронологија пристрасности и реаговање блокадера из Србије:

Напад на Резолуцију о Јасеновцу: Када је у региону покренуто питање институционалног сјећања на геноцид у Јасеновцу, Дахау и Маутхаузену, Пицула је предводио хор хрватских званичника који су овај цивилизацијски чин прогласили „непријатељским гестом“ и дестабилизацијом. Србијански блокадери су тада, умјесто солидарности са жртвама сопственог народа, у београдским медијима релативизовали Јасеновац, тврдећи да је потенцирање тог питања „политикантство Београда“ које кочи европски пут.

Арбитража над унутрашњим питањима Србије: Свака Пицулина критичка опсервација о стању демократије у Србији дочекује се међу београдским блокадерима као Синајска објава. Они свјесно прећуткују чињеницу да исти тај Пицула затвара очи пред систематским затирањем ћирилице, нападима на српские повратнике и глорификацијом усташтва у самој Хрватској.

ЕУ интеграције као батина: За србијанске блокадере, Пицула је врховни судија чије уцјене треба безусловно испунити. Ако Пицула каже да Србија мора ускладити спољну политику на штету сопствених економских и безбједносних интереса, блокадерска елита у Београду хистерично захтијева тренутну послушност, претварајући Брисел и Загреб у својеврсне геополитичке туторе.

Зашто блокада сопствене државе?

Термин „блокадерски“ у контексту Србије има двојако значење. С једне стране, он описује спољне кочнице које Хрватска константно покушава да инсталира на путу развоја Србије. С друге стране, он дефинише унутрашњу менталну блокаду оног дијела србијанске јавности који не може да замисли суверено одлучивање Србије изван оквира туђих геополитичких диктата.

Овај однос је дубоко асиметричан. Док хрватска дипломатија дјелује хладно, прорачунато и искључиво у дискурсу сопственог националног програма, београдски заступници блокадерског менталитета показују дирљиву понизност према кадровима попут Пицуле. Они су спремни да одбаце легитимно право на пуно културно, духовно и економско заједништво српског простора и да нападну институционалне везе Београда са Бањалуком и Подгорицом, само да би задобили похвалу у хрватским медијима или бриселским кулоарима. Умјесто некомпромисног инсистирања на култури сјећања (Јасеновац, Олуја) као темељу идентитета, они бирају прећуткивање или релативизацију српског страдања ради лажног регионалног мира и прихватања Хрватске као наводног „регионалног лидера“.

Ослобађање од комплекса

Снисходљивост блокадера из Србије према Хрватској и њеним бриселским експонентима представља посљедњи трзај аутоколонијалне свијести која је деценијама убјеђивала српски народ да су његова снага, његов напредак и његова интеграција највећа пријетња миру на Балкану. Тај пројекат самопорицања је доживио свој историјски крах.

Српски интегрализам не нуди изолационизам нити сукобе, већ управо супротно, истинску слободу, развој и национално достојанство. Ослобађање од блокадерског менталитета подразумијева излазак из улоге вјечитог кривца који у Загребу мора да купује индулгенцију за своје постојање. Србија може и треба да гради добросусједске односе са Хрватском, али искључиво као економски лидер региона, као суверена држава која поштује сопствену историју, своје жртве и свој народ гдје год он живио. Све изван тога је наставак пузања пред политичким комесарима чије вријеме неумитно пролази.

Спасоје Томић