Европа затвара врата, Балкан остаје у чекаоници! Како би нова мигрантска политика ЕУ могла да претвори Србију у мигрантску „тампон-зону“

Док Брисел нову Уредбу о враћању миграната представља као неопходан корак за спас шенгенског простора и контролу илегалних миграција, за Србију и друге државе Западног Балкана ова одлука може означити почетак потпуно нове безбедносне и демографске реалности.

Европски парламент усвојио је један од најрестриктивнијих миграционих пакета у последњих двадесет година. Новом регулативом омогућава се оснивање центара за депортацију ван територије Европске уније, продужавање притвора мигрантима до две године, проширење полицијских овлашћења и значајно убрзавање поступака протеривања лица која немају право боравка у државама чланицама.

Иако се читава расправа у европским институцијама води око заштите граница Европске уније, суштинско питање за Србију гласи: где ће завршити десетине хиљада људи који више не буду могли да остану у земљама ЕУ, а истовремено не буду могли одмах да се врате у државе порекла?

Годинама је такозвана балканска мигрантска рута функционисала као пролазни коридор ка западној Европи. Већина миграната није Србију посматрала као коначно одредиште, већ као транзитну зону на путу ка Немачкој, Француској, Аустрији или скандинавским државама. Међутим, нова политика Брисела могла би суштински да промени ту логику.

Што се више затварају врата Европске уније, већа је вероватноћа да ће се мигрантски притисак прелити на земље које се налазе непосредно испред европских граница. Србија се у том погледу налази у посебно осетљивом положају. Са једне стране налази се под притиском европских институција да усклади миграциону политику са Бриселом, а са друге стране суочава се са ризиком да постане простор дуготрајног задржавања људи који више не могу да наставе пут ка западној Европи.

Безбедносни стручњаци годинама упозоравају да се највећи проблем не јавља у тренутку доласка миграната, већ онда када се формирају велике групе лица без јасног правног статуса, извора прихода и перспективе да легално наставе путовање. У таквим околностима расте опасност од развоја кријумчарских мрежа, организованог криминала, трговине људима, фалсификовања докумената и других безбедносних ризика.

Посебан проблем представља могућност да се у региону створи такозвани „ефекат чепа“. Уколико државе Европске уније буду ефикасније у спречавању илегалних улазака и бржем протеривању лица без права боравка, мигрантски токови могли би да се акумулирају управо у земљама које се налазе на периферији Уније. У пракси то значи да би Србија, Северна Македонија и Босна и Херцеговина могле да преузму терет проблема који је до сада углавном решавала западна Европа.

Додатну забринутост изазива и могућност да поједине чланице ЕУ покушају да кроз билатералне споразуме део миграционог терета пребаце на државе кандидате за чланство. Иако за сада не постоје званичне одлуке које би Србију претвориле у центар за прихват одбијених миграната, искуства из претходних година показују да Брисел све чешће настоји да миграционе проблеме решава ван сопствених граница.

Због тога усвајање нове Уредбе није само унутрашње питање Европске уније. Она директно задире у безбедносне, социјалне и демографске прилике на Балкану. Док европске престонице говоре о заштити својих граница, Србија ће морати пажљиво да прати да ли се иза нове миграционе политике крије опасност да управо наш регион постане простор у којем ће се акумулирати последице одлука донетих у Бриселу.

За Србију највећи изазов неће бити сама уредба, већ питање које након ње остаје отворено: ако Европа затвара врата, ко ће преузети људе који су годинама покушавали да уђу у њу?

Васељенска