Корнелију Кодреану: живот у ритму грађанског рата

Корнелије Кодреану

Историчари се споре око порекла Корнелија Зелее Кодреануа (1899-1938), једног од најзначајнијих румунских политичара између два светска рата. У сваком случају, његово порекло је словенско, будући да је право презиме његовог оца било Зелински. Отац Јон је променио презиме у Зелеа-Кодреану (рум. сodru-шума). Оно што је познато о пореклу Корнелија Кодреануа јесте да је по мајци, Елизабети Брунер, био Немац. Што се тиче верског опредељења, био је фанатични православни хришћанин, који се није мирио јачањем антихришћанских тенденција у Европи у првој половини ХХ века.

Корнелије Кодреану се родио у граду Хушију, у округу Васлуји, на простору некадашње Кнежевине Молдавије. Ово место, које се налазило на самој граници са Руским царством (а данас са бившом совј. републиком Молдавијом) основали су у 15. веку чешки хусити који су побегли од терора римокатоличке цркве. Отуда је град назван по припадницима овог чешког антикатоличког покрета. Зато је највероватнија теорија о Кодреануовом чешком пореклу (пре него пољском или украјинском). Кодреану је негирао своје словенско порекло, па је на једном од многобројних суђења изјавио да су једном његовом претку, Симеону, Пољаци уз присилу променили презиме (у време када је Пољска кратко држала Молдавију).

Место Хуши у коме се родио Кодреану је у историји познато по томе што је управо ту руски цар Петар Велики претрпео порез од Турака на свом „Прутском походу“ 1711. године. Такође, Хуши је место рођења кнеза Александруа Јона Кузе, који је 1859. године објединио турске вазалне кнежевине Влашку и Молдавију у једнствену Румунију.

Корнелију Кодреану је био једно од шесторо деце гимназијског професора Јона Зелее-Кодреануа, који је у Првом светском рату стекао чин пуковника румунске војске. Корнелије је после завршене основне школе 1912. године уписао војну гимназију у Менестир-Ђалу. Када је Румунија ступила у Први светски рат, 1916. године, Корнелију је примљен у јединицу којом је командовао његов отац, иако је имао 17 година. Кодреану је учествовао у сукобима са аустроугарском војском у продору долином реке Отијуз (Трансилванија). Румуни не само да нису успели да преотму Трансилванију (Ердељ) од Аустро-Угарске, већ су претрпели низ пораза од здружене немачке, бугарске и аустроугарске војске, којом је командовао „освајач Србије“, пруски фелдмаршал Аугуст фон Макензен. Румунија је била сведена на просторе некадашње Кнежевине Молдавије. Ипак, после пораза Централних сила, 1918. године, створена је „Велика Румунија“ која је обухватала Влашку, Молдавију, Буковину, Марамуреш, источни Банат и Бесарабију (данашњу државу Молдавију).

Корнелију Кодреану је после рата наставио школовање у војној гимназији. Тамо је постао члан једног средњошколског антикомунистичког кружока. У Русији су на власт 1917. дошли бољшевици (комунисти) који су своју пропаганду вршили и у Румунији. Комунистичка партија је стекла много присталица током 1918. и 1919. године и постала једна од најјачих странака у Румунији. Земља која је претрпела велика ратна страдања била је погодно тле за ширење комунистичке демагогије.
Кодреану је у јесен 1919. године започео студије на правном факултету у Јашију, некадашњој престоници Кнежевине Молдавије. У овом месту, у храму Света Три Јерарха налазе се од 1641. године мошти једне од највећих хришћанских светитељки, Свете Петке, које је молдавски кнез Василије Лупу-Арбанас пренео из Турске када је отплатио дугове Васељенске патријаршије. Осим што је град Јаши био привредни и универзитетски центар, он је од 17. века био место ходочашћа многих верника из Русије и са Балкана.

За време студија Кодреану је читао чланке и књиге румунског политиколога др Александруа Кузе, који је носио исто име и презиме као румунски владар-ујединитељ (били су у неком сродству). Доктор Куза је био бивши социјалиста, који је прешао у десничарски табор, под утицајем списа француског мислиоца Артура Гобиноа. За разлику од Гобиноа, који је разрадио расну теорију о супериорности белих Европљана као више расе, Куза је инсистирао на различитости раса, без потенцирања расне супермације. Куза је створио „ортодоксни антисемитизам“, који се заснивао на Новом завету. Западњачки расизам и антисемитизам су били обојени неопаганштином, док је Куза створио један нови, хришћански вид ових идеологија. Кузини списи које је Кодреану просто „гутао“ као бруцош, били су уперени против Јевреја, који су у румунском друштву имали велики утицај још из времена Османског царства. У турско време, Влашком и Молдавијом су фактички господарили Грци Фанариоти и Јевреји. Фанариоти су се као православци асимиловали, али Јевреји нису. Куза је писао да је у јеврејском генетском коду записано да раде против православља и Румуна. По Кузиној теорији, чак и добронамерни Јеврејин ће инстинктивно, у неком тренутку, мимо своје воље учинити нешто против православља и румунског народа. Кодрану је почео да сматра Јевреје „кугом“ румунског друштва и једине одговорне за ширење комунизма.

Кодреану је комунизам називао „јудеобољшевизмом“. На факултету је увек испод капута носио пиштољ јер је долазио у конфликт са исто тако агресивним колегама комунистима. Ступио је у Гарду националне заштите, политичку организацију коју је основао инж. електронике Константин Панчу те 1919. године. Циљ ове организације је била борба против комунизма и капитализма. Кодреану је оба ова поретка сматрао пошастима савременог света и претњу хришћанским вредностима. Заједно са другим члановима Панчуове партије, Кодреану је учествовао у разбијању штрајкова и демонстрација које су организовали комунисти, а са друге стране су организовали штрајкове радника у својој режији, јер су капитализам као и комунизам, сматрали јеврејском творевином.

Кодреану је једном приликом демолирао просторије редакције прокомунистичког листа „Опинија“. После тога, универзитетски сенат је донео одлуку да избаци Кодреануа са факултета.
Кодреану је наставио студије у иностранству. Определио се за Немачку, пошто му је немачки био матерњи језик. Студирао је у Берлину 1922. године у време највеће економске кризе и инфлације која је захватила Немачку. Живео је у беди и често био гладан. Почео да симпатише Адолфа Хитлера. У то време за немачку јавност Адолф Хитлер је само био смешни политички циркузант из Баварске са брковима Чарли Чаплина. Кореану је био одушевљен покушајем „Пивничког пуча“ из Минхена, а још више успешним Мусолинијевим превратом у Италији („Марш на Рим“). Кодреану је почео да се заноси идејом да у Румунији организује свој „Марш на Букурешт“. Зато се вратио у Румунију, после свега неколико месеци проведених у Немачкој.

Круг интелектуалаца окупљених око Кодреануовог узора, др Кузе, основао је почетком 1923. године странку под називом Лига националне хришћанске заштите. Кодреану се придружио странци и постао један од најистакнутијих чланова. Придружио им се и Јон Мота, човек који је са руског на румунски превео „Протоколе сионских мудраца“.

Лига је у почетку била локална молдавска партија. Кодреану је покушавао да Кузу и Моту убеди да организују марш националиста на Букурешт, али то је било и сувише амбициозно, па је по саветима старијих и мудријих одустао од тога. Ипак, Кодреану је са млађим члановима Лиге организовао је нападе на јеврејско насеље у Јашију. Због тога је наравно, завршио у затвору из кога је пуштен пред ускршње празнике.

Кодреану је касније, током исте 1923. године, учествовао у демонстрацијама које је испред зграде румунске владе у Букурешту организовала Лига националне хришћанске заштите. У ствари, радило се о покушају предаје жалбе, коју су написали представници румунског сељаштва, чланова Лиге. Жандармерија је забранила да се маса приближи згради, али су демонстранти предвођени Кодреануом пробили три чак кордона жандармерије и створили се пред вратима владе. Кодреану је онда запретио председнику владе Браћануу да ће развалити врата и демолирати зграду уколико влада не прими жалбу. Браћану је саслушао делагацију Лиге коју је предводио Кодреану и обећао да ће неке захтеве испунити. Међутим, недуго након састанка чланови делагације који су разговарали са председником владе су били похапшени. Кодреану је избегао хапшење после туче у којој су жандарми извукли дебљи крај.

Испуњен мржњом према владајућој класи, Кодреану је саставио списак најутицајних Румуна које треба побити за добробит отаџбине. На врху списка за ликвидацију су били премијер Браћану, угледни привредници финансијери Браћануове Либералне странке, шест министра у влади и уредници најутицајнијих листова који су подржавали власт. Кодреану је окупио шест завереника са којима је планирао атентате, али их је жандармерија после дојаве ухапсила у Букурешту крајем 1923. године.
Кодреану је послат на принудни рад у затвор Вакарешти, док је трајала истрага. Оптужница за заверу је проширена на далеко шири круг чланова Лиге, међу којима су се нашли Јон Мота и Корнелијев отац, пуковник Јон Кодреану.

Током боравка у затвору крајем 1923. године, приликом молитве затворској цркви пред иконом Св. Архангела Михаила, Кодреануу се указао овај заповедник небеске војске. Кодреану је од тада увео верски мистицизам у своју политичку делатност, али му је такође пало на ум да милитаризује Лигу којој је припадао, по узору на Божју војску анђела. На састанцима са другим члановима Лиге унутар зидова затвора Вакарешти, основао је Легију Архангела Михаила, као посебну фракцију унутар странке којој је припадао.

Да ли је Кодреану имао Божји дар за виђење Небеског Царства, прелестник коме се указао неки лажљиви демон или је једноставно лагао? На ово питање читаоци могу да одговоре како желе, у складу са својим идеолошким убеђењима.

На крају, суд је под притиском јавности, ослободио Кодреануа и његове другове. Иза решетака је једино остао Јон Мота, преводилац „Протокола“, јер је морао да одлежи казну за покушај убиства (Мота је у затвору покушао да убије једног члана Лиге“који је био полицијски доушник).
После изласка из затвора, Кодреану је дошао у сукоб са Кузом и осталим старијим члановима Лиге који нису желели милитаристичку фракцију унутар своје странке и насилне акције. Приликом једног скупа у Јашију жандармерија је поново ухапсила Кодреануа, али су затвор у коме се налазио напали бесни студенти који су га подржавали. Студенти су провалили у затвор и извукли Кодреануа. Суочене са отпором народа, власти су дозволиле Кодреануу да се брани са слободе.

Као један од сведока, појавио се шеф жандармерије града Јашија, Константин Манчу. Кодреану је унео револвер у судницу и запуцао док је Манчу сведочио пред судијом. Убиство у суду у Јашију је одјекнуло у читавој Румунији. Румунски парламент је донео закон којим се санкционисало политичко насиље. Али судије-поротници у Јашију нису тако размишљали.

На суђењу за убиство шефа жандармерије, поротници су дошли са кукастим крстовима пришивеним на одећу и после пет минута већања ослободили Корнелија Кодреануа са образложењем да је Манчу хтео да први запуца. Кодреану је по пресуди поротника починио убиство у самоодбрани.
После овога, Корнелију Кодреану се оженио са Еленом Илиноју и отпутовао за француску у којој је провео две године. Када се вратио из Француске, Корнелију Кодреану је 1927. године и званично основао Легију Архангела Михаила као посебну политичку организацију. Елитни део Легије се називао Гвоздена гарда, па се овај назив касније пренео на целу политичку организацију.

Легија је била ауторитарна организација милитаристичког типа са строгом хијерархијом на чијем челу се налазио Корнелију Кодреану са титулом капетан (рум. сapitanul). Капетан Кодреану се у јавности појављивао у народној ношњи држећи ватрене говоре. Широм Румуније почела су да ничу „гнезда“ (ciuburi), која су представљала ћелије организације на локалу. Носиле су се зелене униформе са симболом укрштених линија које су подсећале на затворске решетке (алузија на Кодреануове честе робије). Чланство је било претежно младо, просек година је према неким истраживањима био 27. Чланови су били студенти, православни свештеници и сиромашни сељаци. Састанци легионара су били затворени за јавност, попут састанака у масонским ложама. Приликом учлањења у Легију, нови легионар је пролазио кроз специфични тајни обред очишћења.

Православни свештеници су водили тајне обреде и редовно исповедали чланове. Ипак, дошло је верског застрањивања. Православни свештеници нису смели да учествују у таквим политичким представама, копијама масонских обреда, макар оне окупљале и декларисане хришћане. У жару антисемитизма Кодреану је почео да говори о искључивању Старог Завета из хришћанства, што је ипак немогуће, јер је Исус Христос своје проповеди заснивао на цитатима Мојсијевих књига и пророчким старозаветним књигама. Насупрот својој великој побожности, Кодреану је био теолошки изузетно необразован, па је превидео да су старозаветни јеврејски пророци са великим жаром критиковали сународнике.

Организовани су прогони комуниста (јудеобољшевика) и Јевреја, које је Кодреану сматрао непријатељима хришћанства. Прогони Јевреја су почели паљењем синагоге у Орадеи. Највећи терор над Јеврејима је организован у периферним деловима Румуније у Марамурешу (на граници са Мађарском) и у Бесарабији (дан. држави Молдавији). Прогањани су и Poми (Цигани), који су у румунском друштву до 1848. године имали статус робова попут црнаца у САД. Насиље је спровођено и над Мађарима (и Секељима) којих је било у највише Трансилванији. Међутим, легионари нису спроводили акције у областима где су у компактним целинама живели трансилвански и банатски Немци (Саси и Фолксдојчери).

Кодреану је сматрао да би све националне мањине требало асимиловати или протерати са румунске територије. То је важило и за Србе у Банату, који су волшебно нестали за неколико деценија. Ипак, Кодреану није имао територијалних аспирација према Краљевини СХС/Југославији у којој су живели банатски Румуни и источносрбијански Власи.

Кодреануови легионари су се сукобљавали са другим румунским националистичким партијама. На удару легионара су се нашли и припадници бивше Кодреануове странке Лига националне хришћанске заштите. Владајуће структуре су разним законитим и противзаконитим поступцима спречавале да чланови Легије буду изабрани на изборима, како се насиље са улица не би пренело у зграду парламента.
Ствари су се промениле после велике економске кризе 1929-1930. године. Власти су за изборе 1931. године одобриле да се на листи кандидата за доњи дом румунске скупштине (Палата депутата) нађе група грађана „Група Корнелија Кодреануа“. Изабрано је пет чланова ове групе, а међу њима је био сам Кодреану.

Кодреану се прославио говорима у Палати депутата, у којима је указивао на финансијске малверзације чланова владајућих структура, али и системске опозиције. Политички противници су истицали да је Кодреану некомпетентан, необразован, неваспитан, вулгаран и дрзак. После доласка Адолфа Хитлера на власт (јануара 1933), Кодреану је оптуживан да је немачки плаћеник (то је било лако рећи, будући да је Кодреануова идеологија укључивала антисемитизам, а сам Кодреану је био Немац по мајци).
Немачка није финансирала Кодреануа. То је чинио Николае Малакса, један од најбогатијих Румуна. Ипак, долазак Хитлера на власт је охрабрила Кодреануа да појача насиље над политичким противницима. У оквирима Легије формирани су „ескадрони смрти“. Ескадрони су организовали атентате на најзначајније румунске политичаре. Најпознатија су била три ескадрона: Никадори, Дећемвири и Разбунатори (Осветници). Ови последњи постаће познати после Кодреануове смрти.

Тројица Никадора су децембра 1933. године на железничкој станици у граду Синају убили председника владе Јона Дуку. Један од тројице Никадора је био Дору Белимаће, јужносрбијански Цинцарин из Маловишта од Битоља. Један од његових мотива за убиство је био Дукуова забрана насељавања јужносрбијанских Цинцара на празна имања у Добруџи (са којих су протерани Турци и Татари). Док је касније робијао, Белимаће је у затвору написао књигу „Фашистичка револуција“.

Дећемвири су убили Михаила Стелескуа, бившег члана Легије који је основао своју посебну националистичку партију. Утврђено је да је Стелеску имао финансијску подршку Магде Лупу, богате Јеврејке, која је била љубавница, а касније жена румунског краља Карола II. Десет Дећемвира (од којих су четворица била студенти телогије) су провалили у болницу у којој је лежао Стелеску и исекли га на комаде, а потом око његових остатака заиграли коло.

Финансијер Легије Малакса је покушавао да убеди румунског краља Карола II да уведе Легију, односно Гвоздену гарду у владу. Карол II (ујак Петра II Карађорђевића) није волео антисемитизам Корнелија Кодреануа, јер је у то време већ био у ванбрачној заједници за женом јеврејског порекла. Краљ је у потаји припремао завођење личне власти, како би попут свог зета, Александра Карађорђевића у Југославији очистио политичку сцену коју су затровали корумпирани и агресивни политичари.
Чланови Кодреануове Гвоздене гарде су хапшени и пребијани у затвору. Многи су предвођени Јоном Мотом, отишли у Шпанију, како би пружили подршку генералу Франциску Франку у борби против комуниста (1936). У то време Кодреану је отворено пропагирао излазак Румуније из Мале Антанте, који је била део Версајског безбедносног система, а залагао се за склапање савеза са нацистичком Немачком и фашистичком Италијом.

Георгиу Татареску, председник румунске владе, је престао са прогонима чланова Гвоздене гарде, припремајући терен за њену пацификацију. Ипак, Кодреану није прекинуо са својим акцијама. Организовао је сурово осветничко убиство ректора универзитета у Јашију, Трајана Брата.
Година 1937. је била значајна за Кодреануову организацију. Организована је величанствена сахрана Јона Моте, који је погинуо у Шпанији борећи се против комунизма, а Кодреану је објавио књигу „Мојим Легионарима“ у којој је представио своју биографију и политички програм. На изборе (1938) Гвоздена гарда је изашла у коалицији са Националном сељачком странком (коалиција Све за отаџбину), али су освојили свега 16% гласова, због притиска жандармерије на гласаче. Ипак били су трећа политичка снага у земљи, довољно да забрину краља Карола II.

Краљ Карол II је тада морао да пружи руку другим ултрадесничарским политичарима, како би ослабио утицај Гвоздене гарде. Владу препустио Октавијану Гоги, румунском писцу и ултранационалисти. Министар у влади постао је др Куза, који је имао озбиљне несугласице са Кодреануом због његове претерано агресивне политике. Влада је чак организовала паравојне одреде Ленћерије (Копљанике) који су требали да буду пандан Гвозденој гарди.

Коначно, 1938. године, Карол II је извршио уставне промене и завео личну власт, попут свог зета Александра у Југославији девет година раније. Основана је режимска странка Партија националног препорода, која је била десничарска, али „антилегионарска“. Све друге странке и политичке организације укључујући и Кодреануову су биле забрањене. Кодреану се тек тада окренуо фашистичком корпоративизму, понудивши нови политички програм својим сународницима.

Скретање ка фашизму је изазвало критике других конзервативних политичара из власти. Најжешће критике дошле су од Николае Јорге, чувеног румунског историчара (византолога) и културног делатника националистичке провинијенције. Уследило је препуцавање преко штампе и једно лично Кодреануово писмо Јорги. Влада Арманда Калинескуа је на Јоргин захтев лишила слободе Кодреануа и још 44 истакнутих легионара који су са њим у тренутку хапшења славили Врбицу. Кодреану је затворен у Жилавску тамницу, а остали легионари у манастир Тисмен недалеко од Ђердапа (задужбина деспота Стефана Лазаревића).

Кодреану је на својој последњој робији био од априла до новембра 1938. године, иако је осуђен на десет година принудног рада. Жандарми су убили Кодреануа у шуми Тинкебешти у околини Букурешта. Његово тело је растворено у киселини, а остатци су бачени у јаму и заливени са 7 тона бетона. Налогодавац убиства је вероватно био сам краљ Карол II.

Једини који је током прогона од стране власти подржао Кодреануа био је генерал Јон Антонеску. Прогони жандармерије и војске су десетковали Гвоздену гарду. На њено чело стао је Хорија Сима (1907-1993), млади професор румунског језика из Трансилваније. Хорија Сима није био у кругу најближих сарадника Корнелија Кодреануа, већ један од локалних легионарских „гаулајтера“. Сима је успео да окупи остатке Легије и устроји је узору на Хитлерове СС-одреде.

Период од 1938. до 1940. године је био тежак за Румунију, која се нашла између Сциле и Харибде: Хитлерове Немачке и Стаљиновог Совјетског Савеза. Било је то време „љубави“ између нациста и бољшевика, у којој су први страдали Румуни. После Хитлеровог притиска Румунија је морала да Хортијевој Мађарској преда северни део Трансилваније, а Совјетском Савезу Бесарабију. Уследио је терор мађарских шовиниста и руских комуниста над Румунима који су се затекли на овим територијама. Бољшевици су по свом опробаном рецепту на простору Бесарабије створили нову романску нацију – Молдавце. Због комадања територије краљ Карол II је абдицирао у корист свог малолетног сина Михаја. Власт у Румунији је дограбио генерал Јон Антонеску, који је узео титулу „кондукатор“ (пандан нем. фиреру, итл. дучеу и шп. каудиљу).

У периоду од септембра до 1940. године до јануара 1941. године Хорија Сима је био потпреседник Антонескуове владе. Овај период је у румунској историји познат као „Национална легионарска држава“. Легионари су се прво сурово осветили Николају Јорги, кога су сматрали најодговорнијим за Кодреануову смрт. Ескадрон смрти под називом Разбунатори је отео Јоргу и лишио га живота. Исте ноћи су убили и Вирђила Мађаруа, који је био председник владе у тренутку Кодреануове смрти.
Немачке трупе су се већ налазиле на територији Румуније, припремајући се за будуће акције у источној и јужној Европи. У случају напада на совјетски Савез, Хитлер је обећао да ће Румунима вратити Бесарабију, и придодати њиховим територијама Одесу и велике делове Украјине. Услов је био да се румунска војска стави Вермахту на располагање у операцији Барбароса. Хитлер се тих месеци двоумио да ли да остави Антонескуа на власти, или да именује Хорију Симу за новог кондукатора.
Многи стари легионари, предвођени Кодреануовим оцем, Јоном, су сматрали Симу за издајника. Јон Кодреану је говорио да су демони запосели Симино тело, а неки су говорили да је у њега ушао дух издајника Стелескуа. Сима се са своје стране трудио да на сваком кораку испољава свој антисемитизам, како би показао да је остао одан легионарским вредностима.

Врхунац Симиних зверстава је био погром над букурештанским Јеврејима, после кога су лешеви однешени у једну месару и обешени на куке са натписима „кошер месо“. Међу овим убијеним Јеврејима су се налазила и деца. Ови злочини се по суровости и бестијалности могу поредити са усташким зверствима у Јасеновцу.

Над букурештанским погромом Јевреја се згрозио и сам Адолф Хитлер. Антонескуу је постало јасно да мора да склони Симу и његову Гвоздену гарду. Крајем јануара 1941. године румунска војска се на улицама Букурешта сурово обрачунала са Гвозденом гардом. Немачки гарнизон је био неутралан, али је био спреман да пружи подршку Антонескуу уколико легионари буду однели превагу. За тим није било потребе, јер је већина легионара побијена. Немци су после обрачуна продефиловали Букурештом и пред зградом владе честитали кондукатору Антонескуу на победи, док су се тела мртвих легионара распадала на улицама.

Лукави нацисти су ипак дозволили Сими да се склони у Немачку, сачувавши га за неке будуће политичке марифетлуке. Али није било прилике за то. Румунска војска је 1943. године доживела катастрофу у битци код Стаљинграда, где су јој Немци поверили најтеже задатке. Већ 1944. године Црвена Армија је била на територији Краљевине Румуније. Краљ Михај је од Стаљина чак добио орден. Овај брат од ујака Петра II Карађорђевића се одрекао власти 1947. године. Монархија и силом наметнути комунизам нису могли да егзистирају једни поред других.

Хорија Сима је умро у Шпанији 1993. године, безуспешно покушавајући да обједини Легију у емиграцији. Многи бивши легионари су га се одрекли и нису желели да имају посла с њим. У ствари, Сима је више био реметилачки фактор у обнови Легије.

Иако данас Легија Ахангела Михаила не постоји, многе румунске мејнстрим политичке партије у кампањама користе националистичке пароле Корнелија Кодреануа и Јона Моте. Незванично, Кодреану је канонизован, и велики део верника Румунске православне цркве га сматра светитељем-мучеником. Његов лик се налази на иконама и фрескама, иако је за живота богохулио говорећи против старозаветних књига (додајмо и предпоставку да је био прелестник). Многе јавне личности истичући свој патриотизам се јавно позивају на Кодреануа и његову Легију. Познати бизнисмен и власник ФК Стеауа, Ђиђи Бекали је пре неколико година јавно говорио како је опчињен ликом и делом Корнелија Кодреануа, без икаквих последица. Иако сигурно није светац, Кодреану је постао икона савременог румунског национализма. Да је жив, можда би се и сам зачудио колико је популаран међу данашњим Румунима.

Душан Јевтић

1 Коментар

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.