БиХ и нова глобална реалност

Србији, поред раста заразе вирусом COVID-19, пријети још једна „велика опасност“. Како преноси Политика од 8. јула, муслиманско Сарајево наговјештава да би могло прекинути дипломатске односе са Србијом. А зашто? У Београду је ономад осуђен на десет година затвора Хусеин Мујановић, управник ратног логора у сарајевском насељу Храсница 1992. године.

Необично да муслиманско Сарајево, које толико прогони ратне злочинце, брани некога ко је током рата управљао злогласним логором за Србе, па заслужује и већу казну, бар по командној одговорности. Још је чуднија пријетња прекидом дипломатских односа са Србијом јер се о томе пита и српски члан Предсједништва БиХ, који је већ поздравио београдску пресуду.

КОМПРОМИТОВАНИ АРГУМЕНТ

А шта је аргумент бошњачког члана Шефика Џаферовића и министрице Бисере Турковић?

„Србија је била агресор на Босну, а Босна се бранила“. Они, дакле, и не оспоравају да је „Хусеин Мујановић мучио, изгладњивао, на Сунцу без воде пржио и пуцњима у главу убијао Србе“, како свједочи логораш Слободан Мркајић, него сматрају да је на све то имао право у име јединствене БиХ. Биће онда да су могли и да их набијају на колац и да им ваде и продају органе, па да то буде легално и легитимно у име босанског патриотизма и одбране од агресора.

А аргумент о спољној агресији је компромитован већ у давно прошло вријеме – 1993. Француска и Британија су рат у БиХ од избијања ’92. третирали као грађански рат на национално-вјерској основи. А откако су се већ наредне године Муслимани сукобили са Хрватима, и поготово пошто су заратили Алија и Фикрет, свој са својима, и САД и остале боснољубиве земље престале су да спомињу спољну агресију.

И да је била агресија, као што није, Босна се током 25 послијератних година мира изнутра дијели сама од себе према простој логици да су и Срби и Хрвати бранили дио територије на којој су чинили већину, док су Муслимани/Бошњаци хтјели да „одбране“ и њихово као своје.

Као што је Алија током рата контролисао двије општине у Сарајеву, а пред свијетом изигравао предсједника цијеле БиХ, тако Бакир сада са четвртином Босне хоће да прави јединствену државу на 100 одсто њене територије. Подсјећа на клинца који хоће да се направи важан, па је пред огледалом обукао очево одијело, као што је и његов отац од свога.

Да би та дјечија представа могла десетак сезона да гостује по свијету, била је неопходна холивудска режија. Али, онда су отишли Клинтонови, Бил и Хилари, а дошли Путин и Си, па је скинута са репертоара. Данас се играју неке нове игре, а БиХ више није на центру игралишта. Прича о спољној агресији остала је жива једино у свијести тврдоглавих Босанаца, за интерну комуникацију између Бакира, Шефика, Бисере и др., који инфантилно одбијају да се суоче са новом глобалном реалношћу.

НОВА ГЛОБАЛНА РЕАЛНОСТ

Локални босански еквивалент те нове глобалне реалности, који им такође не сједа у главу, представљају територијално-етничка концентрација и бошњачко-хрватска антагонизација:

– Три конститутивна народа имају јасно разграничене дијелове земље са националним већинама (РС, ХБ, ББ) и више нико не говори ни о етничком чишћењу нити и о повратку на огњишта јер је посљедњи попис из 2013. показао да се то догађало подједнако у оба ентитета.

– Упркос напорима „међународне заједнице“ (Вашингтонски споразум), дефинитивно је пукао савез полумјесеца и шаховнице. У борби против бошњачке доминације у Федерацији за промјене изборног закона су залегли у заједнички фронт и Херцег-босанци Драгана Човића и пробосанци кардинала Винка Пуљића.

Елем, актуелни трендови, све даље од бошњачке централизације и унитаризације, воде не само ка стабилизацији двочлане федерације, него и ка даљој фрагментацији БиХ. А пошто је ваљда и у Сарајеву постало свима јасно да ни од евроатлантских интеграција нема ништа, јер је ЕУ на врби свирала, а у НАТО не да Српска, приказала им се нова шанса.

Стално очекују да ће се у Београду и Загребу, на власти у матицама, појавити политичари који навијају за њих, а против својих, и заврнути руку Бањалуци и Грудама да послушају шта им се каже из Сарајева. И увијек се изнова разочарају.

А онда разочарање прераста у бијес не само зато што је Додик добио још један мандат и што Херцег-босанци гласају за Човића, него и зато што је Вучић добио рекордан број гласова и што социјалиста Милановић, бар што се тиче Босне, мисли исто што и Колинда. Када повремено и дође до персоналне или партијске промјене у власти код Срба и Хрвата, убрзо закључе: ипак су сви они исти, слике и прилике Фрање и Слобе који су дијелили БиХ.

И, ево, баш тако. Зоран Милановић је крајем прошлог мјесеца изјавио да је „БиХ држава са три ентитета“ (РТЦГ, 25. јун), а сарајевски медији кажу да „то није ненамјеран гаф, него уходано политичко мишљење“. Сада им је опет Вучић ухапсио и осудио ратног злочинца Хусеина Мујановића, кога би, по уговору о реадмисији, сарајевско правосуђе, баш као и Насера Орића, ослободило „у недостатку доказа“, „због грешке у процедури“ или „због нужне самоодбране“.

Једино што им не пада на памет јесте да нађу неког међу својима који ће да каже: „Дајте да више престанемо да фантазирамо о укидању Српске и вратимо јој Дејтонске надлежности које смо и сами потписали“, или, „Хајде више, није ред да Хрватима бирамо представника у Предсједништву БиХ и да им ускраћујемо јавни ТВ сервис“.

Са та два потеза могли би и без САД и ЕУ, као и без Београда и Загреба, сами да ријеше босанско питање и обнове капитал комшијског повјерења који једино може да одржи БиХ у животу. Но, ко би могао да им гарантује да већ нису пропустили најповољнији историјски тренутак?

Ненад Кецмановић / све о српској