Зашто је псовање велико зло – одговори пастира

Нажалост, ниво културе разговорног језика је данас толико катастрофално низак да се људи не стиде да прибегавају „пејоративима“, како се зове псовање у лингвистици, ни политичари у јавним наступима, ни новинари, а шта тек рећи о „обичним смртницима“: многи говоре језиком псовки, успевајући скоро да се не служе другим речима. Све је то веома жалосно, посебно због тога што псовање није само проблем културе. У ствари то је у најмањој мери проблем културе. О томе зашто је сквернословље зло, чиме је оно опасно са духовне тачке гледишта, какве силе призива онај који псује, причају пастири Руске Православне Цркве, дајући и савете како да се уздржимо од сквернословља, како да се супротставимо искушењу да опсујемо.

Игуман Нектарије (Морозов):

Реч је универзални инструмент који нам је дат да комуницирамо са људима, али ми се и молимо Богу служећи се речима. Постоји, наравно, и таква молитва, како каже светитељ Теофан Затворник, када се ми не молимо речима, већ осећајем, неком мишљу, која се није обликовала у реч. Али се најчешће ми ипак обраћамо Богу речима. Када човек користи тај дар речи толико неразумно и немарно да дозвољава себи да изговара гневне речи, то је и нелогично, и неприродно, јер, како показује апостол Јаков не може: “из истог извора тећи слатко и горко” (ср.: Jак. 3: 11–12). Не може човек истим устима и да слави Бога, и да хули некога.

Када човек псује он вређа не само своја уста, колико своје срце и после бива веома тешко истински се обратити Богу.

Протојереј Сергије Правдољубов:

Речи нису неутралне. Оне су повезане са светом који нас окружује. За разлику од животиња које су у древности називали немуштим, човек поседује највећи дар речи, разумности. Он може да слави језиком Бога, а може да изгрди некога или да га прокуне. Можемо да изговоримо једноставне речи: „Не знам овога Човека“, – и да се одрекнемо Њега. А можемо и да кажемо: „Ја сам веран Њему све до смрти!“ – и да постанемо мученици.

Ружне речи које користе многи људи су заправо еуфемизми, то јест речи чији смисао није изражен до краја, то су само алузије, полуназиви. А отворено, неприкривено псовање је страшно и ужасно!

Један затвореник Соловецког логора посебне намене (1920. године манастир је био затворен од стране совјетских власти и претворен у логор, а већина затвореника су чинили свештенство, бели официри и интелектуалци пр. – прим. прев.) је причао са зебњом како је чуо праве псовке великих мајстора ових погрдних речи од затвореника 1936. године. Он је причао да човек који је тако виртуозно псовао није студирао ни у богословији, ни у духовној школи, али је псовао истанчано и са готово недостижним, за простог човека, познавањем догматике и богословије да је постало јасно да је то пренос мисли и речи тих страшних сила који се непрестано боре против Бога. Понављање таквих речи је придруживање тој сили која управо тако перципира Бога. Разблаживање смисла и еуфемизми не уклањају саму суштину и снагу ових речи. Ето зашто треба чврсто и одговорно да пазимо да не употребљавамо такве речи да бисмо избегли подчињење, а касније и робовање ђаволским силама.

Протојереј Максим Козлов:

Грех сквернословља је, по мом мишљењу, страшан јер тако чинимо грех против једне од одлика подобија Божијег у нама. Ова одлика је, по речима преподобног Јована Дамаскина, способност говора. У складу са тим непријатељ људског рода највише жели да изопачи у човеку то кроз шта човек постаје подобан Богу. Да изопачи љубав, да изопачи чистоту, једноставност душе. Он стреми да изопачи дар речи, којим се разликујемо од свих других видљивих створења. И борба против псовања није борба против штетне навике. То је борба за то да останемо хришћани.

Протојереј Олег Стењајев:

У Светом Писму пише да се треба бојати празних речи, треба се плашити рђавих речи. Тако, у Посланици Ефешанима апостол Павле пише: «Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају. И не жалостите Светог Духа Божијега, Којим сте запечаћени за дан избављења» (Еф. 4: 29–30).

Човек треба веома пажљиво да се односи према својим речима, зато ја обично дајем овакав савет раздражљивим људима: ако вас обузима раздраженост трудите се да говорите спорије колико год можете. Како је написано у Посланици апостола Јакова: «Ако неко у речи не греши тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело» (ср.: Jак. 3: 2). Како је речено у Посланици апостола Јакова: када човек спорије говори лакше му је да контролише речи које употребљава. Он ће моћи да избегава празне и рђаве речи, клеветничке изјаве.

Ми смо дужни да контролишемо своје речи колико је то могуће. Чак и када прекоравамо људе треба јасно да разумемо који је наш циљ. Да ли желимо да помогнемо човеку? Или желимо да га осрамотимо или чак и да га упропастимо? Нама је заповеђено да не треба да разобличавамо грешника, ако у истом тренутку немамо речи исправљења за тог човека. То је оно што увек треба да имамо на уму.

Протојереј Александар Кузин:

Сквернословље је последица обузимања срца нечистим страстима, «јер од сувишка срца уста говоре» (Мт. 12: 34). Дешава се да се начелно добар човек нађе у средини којом влада сквернословље – у војсци, на градилишту и сл. Треба се трудити и одолети искушењу. Ако си се поколебао и уступио искушењу, покај се. Ако се не предајеш, већ носиш свој крст и исповедаш Христа –Бог ти помогао.

Протојереј Павле Гумеров:

Псовање је велики грех. И не само псовање већ и свака груба, погрдна реч. Апостол Павле каже: «Никаква рђава реч да не излази из уста ваших» (Еф. 4: 29). Апсолутно је недопустљиво да свој говор упрља псовкама сваки савесни човек, а не само хришћанин.

Али то није само тешки грех већ и кршење закона. Законик Руске Федерације о административним прекршајима сматра псовање на јавним местима за прекршај – „ситно хулиганство“ које се кажњава новчаном казном или административним затвором до 15 дана. Овај члан се веома ретко примењује, али ако се нађу сведоци или наиђу на ревносног полицајца човеку могу да напишу новчану казну или да га пошаљу у затвор на 15 дана. А ако је псовка упућена конкретном лицу то је већ увреда – није административни прекршај, већ кривично дело. Члан 130. Кривичног Законика предвиђа казну за увреду уз коришћење псовки. Као што видимо то је веома озбиљно.

Не сме се лакомислено односити према погрдним речима. То увек представља повреду осећања другог човека, а када неко хоће да увреди другог, он вређа нешто што је за њега свето. А две најсветије ствари за сваког од нас су вера и мајка. Вређање вере се код нас сада кажњава по закону. Али ти озбиљно понижаваш човека и вређањем његове мајке.

Зашто је свквернословље за хришћанина озбиљан грех? Зато што је корен псовања, како, например, пише епископ Варнава (Бељајев), у паганском фалусном култу. Овај култ поклоњења разноразним гадостима је био присутан код многих паганских народа. Тако да ако човек изговара ове речи чак без намере да некога увреди, само да би нешто рекао, он не само што вређа мајку тог човека, ком се обраћа, већ, као што су говорили наши преци, он вређа Богородицу и нашу земљу – то су три увреде одједном. Дакле, онај који псује хтео не хтео чита паганске бајалице фалусног култа. Тај култ је везан за паганско поклоњење силама плодности и био је праћен различитим непристојностима. Он је био присутан код свих пагансих народа – у словенском паганству такође. Тај култ и сада практикују различити неопагани док скачу око фалусног стуба. Тако да псујући ми учествујемо у паганском призивању нечисте силе.

Псујући ти се као хришћанин одричеш вере и служиш различитим нечистим пакленим бићима. То је веома страшна ствар.

Веома је тешко човеку да се избави од навике да псује. То је страст, истрајна грешна зависност. Један војник је дао веома добар савет, а између војних лица је, нажалост, ова страст веома распрострањена. Овако је он говорио: „Током дана сам се трудио да приметим колико пута сам псовао, а када сам долазио увече у касарну, за сваку псовку сам правио 10 молитвених поклона. И када направиш 100 поклона следећи пут ти не дође да опсујеш“. Ето како је човек сам себе исправљао. Мени се чини да је врло ефикасно када неко сам примећује свој грех и после хоће сам себе да казни због њега. Наравно да је тешко приметити све те преступе; можда је потребна нека бележница, па да се тамо бележи колико пута човек није успео да се суздржи од псовања. Али савет ми изгледа као веома добар.

Протојереј Алексије Умински:

Грех сквернословља има двоструку злу особеност. Пре свега, то је прљаво скрнављење самог себе. Зато што је реч велика сама по себи. Јер ми знамо да је реч Бог. Бог јесте Реч. И «Речју Господњом небеса се створише, и духом уста Његових сва војска њихова» (Пс. 33: 6). Јер чак и сама реч „човек“ (“человек” на руском – прим. прев), коју понекад погрешно тумаче као спој речи „чело“ и „век“ – значи „онај који говори“. Човек значи „онај који говори“. И словени су од речи „слово“ (у руском језику значи „реч“ – прим. прев.). Реч је то што чини човека човеком, оно што разликује човека од животиње. Оно што чини човека образом и подобијем Божјим. И када човек почиње ту реч да унижава, да уништава, да пустоши, тада човек разара самога себе.

Друго, реч има снагу. Ту снагу речи је сјајно опевао велики руски песник Николај Гумиљов у својој поеми “Реч” (1921).

Реч може да ствара и реч може да руши. Божја реч је сазидавајућа. И људска реч може бити сазидавајућа. Реч светаца је сазидавајућа. Речи доброте и љубави су сазидавајуће. А псовке и сквернословље су рушилачке. Они носе у себи авет најстрашнијег рушења света. Бог ствара, а човек руши; Бог гради, а човек уништава. И зато сквернословље носи ова два смисла. А можда чак и више од тога. Али мени се чини да су ова два, о којима сам причао, најопаснија.

Свештеник Александар Шумски:

Нико то није боље објаснио од апостола Јакова: «Тако је и језик мали уд, а хвали се да је велики. Гле, малена ватра, како велике ствари запали! И језик је ватра, свет неправде. Тако се и језик налази међу нашим удима, прљајући све тело, и палећи ток живота нашега, и запаљујући се од пакла» (Јак. 3: 5–6).

Стварно, боље не можеш да се објасни. Када се изговара ружна реч све се скрнави: и тело, и душа. Скрнаве се и људи, који су принуђени да то чују. Сам не псујеш, на пример, али се налазиш међу онима који псују – и кроз неко време се осећаш као да су те полили изметом из прскалице, – хоћеш да се истушраш. Зато што хтео не хтео ти свеједно упијаш те речи, мада их и не изговараш.

По речима апостола, језик, запаљујући се од пакла, спаљује и цео наш живот. То запаљење, тај гној, духовни гној, који се скупља у рани, после се излива. То је страшна ствар.

Сквернословље је антимолитва, то је жртва сотони у суштини. Једанпут сам рекао једном псовачу: „Ето ти можеш сатима да псујеш и не осећаш при томе никакве тешкоће да изговориш те речи. А покушај бар један минут да говориш: „Господи, помилуј!“ Две речи, само један минут!“ И он није могао. Он се наљутио и још ме је и опсовао после тога. Ето какав је то тужан експеримент био. Замоли човека да се помоли само пар минута уместо сквернословља, барем као опкладу. Неће моћи да изговори чаи и кратку Исусову молитву. Он ће се наљутити, а можда започети и тучу.

Немогуће је псовати и молити се!

Ђакон Владимир Василик:

Сквернословље је страшно јер тако човек потпада под ђаволску обузетост. Изговарајући ружне и хулне речи он постаје инструмент и глас ђавола. Један филозоф је рекао да ми постајемо то што једемо и постајемо то што изговарамо. Зато су страшни и сквернословље и злословље. Зато што човек, говорећи гадне ствари, сам постаје сличан њима – простије, сам постаје гад.

Разумем зашто људи псују. Они псују да се не би тукли, да не би разбијали једно другоме главу, али то је лош излаз. То се зове црна исповест, то је вентил, испољавање емоција, које у ствари нигде не одлазе, већ се још дубље таложе у човеку и трују га. На крају крајева под одређеним околностима они могу да испровоцирују човека на злочин.

Једини начин да се сачувамо од гнева и псовања су исповест и молитва. Тим пре што Дух Божиј и Дух Свети нису ускладиви са сквернословљем као што није ускладива са димом пчела.

И још један аспект: изговарајући псовке, ми понижавамо и вређамо своју мајку, и, друго, вређамо Богородицу. А познато је да Господ кажњава за то. Како су ишли руски ратници на Куликово бојно поље? Уз молитву, уз духовно појање. И на дан Рождества Пресвете Богородице, Божје Мати, Бог им је даровао победу. Зашто смо тако често губили битке у XIX и XX веку? Зато што смо у рат ишли уз псовке. Ето и добијамо заслужену казну за то. Због тога што не знамо да се чувамо од сквернословља.

За савременог човека је као никада пре битна лична аскеза, уздржање. Као никада раније, при савременом изобиљу хране су битни постови. И зато, слава Богу, пројекат решења Свеправославног Сабора по питању поста, који је био сасвим недавно објављен, никако није посегнуо на његов темељ. Ако су људи који су се бавили тешким пословима обраде земље имали довољно снаге да посте, онда нас треба да буде срамота што не постимо. Јасно је зашто људи псују. Због прождрљивости и пијанства. Због пијанства, наравно, више. «Због чега је сагрешила сестра твоја, Содома, ако не стога што је јела хлеб свој до ситости и преситости?» – пита Језекиљ.

Ово су јасни разлози за псовање: распуштеност, прождрљивост, пијанство, повређена сујета, велика количина негативних емоција, које дисциплинован и моралан човек уз Божју помоћ може и треба савлада.

Припремио искушеник Никита (Попов)

С руског: Александар Ђокић и Ана Ведјајева

Извор: “Православие.ру”