ЗАШТО ЈЕ ВАТИКАНУ ПОТРЕБНА НОВА АУСТРОУГАРСКА?

Обновљени дух Аустроугарске први пут се појавио 1989. године, када је наследник двојне монархије Ото фон Хабзбург, са великом почастима примљен у Будимпешти. Домаћини су му чак предложили, с обзиром на популарност у народу, да учествује на председничким изборима, што је престолонаследник одбио. Идеја обнове Хабзбуршке монархије потом је прешла на странице и екране медија, тако што су повремено подсећали јавност да би њена обнова донела нове перспективе региону. Међутим, оглашавали су се и противници, подсећајући се колико је Хабзбуршка монархија нанела зла, посебно словенским народима.

Најновије сведочанство да се ради на обнови Аустро-Угарске монархије дошло нам је из Ватикана, где је водећи лист Свете столице, «Осерваторе Романо», посветио значајну пажњу питању преуређењу Европе после Првог светског рата и штетним политичким последицама које су из тога проистекле. Наравно, ово није први пут да ватикански лист разматра геополитичка питања. Пракса Ватикана је да описује садашњост и креира програм за будућност, узимајући примере из прошлости. Када, дакле, представници Свете столице или римокатолички новинари покрену историјске теме, увек је интересантно дешифровање порука које шаљу свету. Овај пут су послали јасну поруку да желе да виде обновљену Аустро-Угарску монархију, јер се Европска унија одрекла традиционалног (хришћанског) морала и римокатоличке цркве и вере у корист окултне мултирелигиозности, која је увела европске државе у економску кризу и распад па све више држава жели да изађе из Уније.

ЗАГЛУШУЈУЋИ НЕУСПЕХ
Ватикански лист је, дакле, посветило пажњу Париској конференцији која је започета 100 година раније у француском главном граду назвавши је „историјом заглушујућег неуспеха“. Одлуке које су тамо донесене претваране су у пепео, једна за другом, при чему су Чехословачка и Југославија последње уништене „креације“ париске конференције, све после распада „комунистичког блока“. Треба додати да је већина одлука Париске конференције била веома брзо поништена логиком политичког развоја у наредних 20 година. Постоји неколико разлога за то. Прво, место одржавања самита великих сила било је погрешно одабрано, јер је Париз у то време „био испуњен антинемачким осећањима.“ Друго, изненадна одлука америчког председника Вудроа Вилсона, који „никада није био у Европи и није познавао политичке прилике у њој, при чему, наводно, није имао ни искуства у међународним преговорима“, да предводи америчку делегацију био је катастрофалан спољнополитички потез. Резултат тога је био да је Вилсон подлегао утицају француског председника Клемансоа. Треће, усвојене су, према мишљењу ватиканског листа, апсурдне одлуке, као што је укључивање Чеха, Словака, Словенаца и Хрвата међу победнике, иако су били лојални део поражене Аустро-Угарске, све до последњих дана рата, при чему су прогласили своју независност тек 28. октобра 1918, седам дана пре примирја.

Ово је посебно уочљиво у Источној Европи, која се показала неспособном да подржи политичке норме својствене западноевропској заједници. То је било јасно, на пример, у реакцијама источноевропских политичара и друштава на проблем миграната. Ватикан је од давно приметио раст национализма и ауторитаризма који се исказује чак и на црквеном нивоу, јер су етничке фобије и идеологија национализма и шовинизма у једном моменту, обузеле чак и неке националне бискупске конференције, упркос томе што Римокатоличка црква има глобалну мисију и као таквој јој је страна било која етничка фобија. У таквој ситуацији, обнова бивше Аустро-Угарске у одређеној форми може изгледати обећавајућа, јер би обуздала националистичке инстинкте и била им покровитељ и политички ментор. Наравно, овде је за Ватикан кључна судбина Пољске чија влада своју државну политику све више везује за Вашингтон, односно удаљава се од Брисела, а самим тим смањује и шансе за покровитељство обновљене Аустро-Угарске. Зато се ова држава мора „вадити“ из америчког загрљаја.

Други велики проблем је Украјина, која може да буде „окидач“ који ће изазвати непредвидиве процесе и сви су изгледи да се ова држава распада у најмање три дела, укључујући и религију. Украјински политички аналитичар Олег Хавич, коментаришући оштар став митрополита Саве из Пољске православне цркве, о питању томоса и стварање Украјинске православне цркве, напомиње: “У случају стварног распада ове државе (Украјине), Пољска православна црква може потраживати део православног наслеђа.“ „Наравно и Пољска држава има, као и Римокатоличка црква ове земље претензије на запад Украјине, где живе унијати и римокатолици. Румунска православна црква већ одавно неканонски делује не само у Молдавији, већ и у Черновицкој, Одеској и области Закарпатја)“. Проблем је, за ватинакнски лист, у томе што ће “Украјина у фрагментима” стварати претпоставке за конфликт, као што је то учинила и Париска мировна конференција својим одлукама. И све то у време када нова Аустро-Угарска још није формирана, а која би била у стању да умири регион.

Интересантно је да идеју обнове Аустро-Угарске Монархије не разматрају само ватикански листови и новинари. На пример, Игор Гашков за руску агенцију РИА Новости написао је анализу о будућности Европе, све после победе у Чешкој на изборима партије противника миграната Андреја Бабиша, као и великог политичког успеха његових истомишљеника у Аустрији. Гашков је у анализи најавио велике политичке промене у Европи које ће погодити и њен Источни део. Према Гашкову политичке промене у Европи иду ка обнови Аустро-Угарске монархије. Наиме, већ сада у Европској унији државе које су некада биле у саставу Хабзбуршке монархије оствариле су велики степен економске интеграције и задржали су „психолошку дистанцу према остатку Европе“. Миграциона криза 2015-2016. је само потврдила отуђење између истока и запада Европске уније.

У Будимпешти, Варшави и нешто мање Прагу, бирају нелибералну демократију, тј. ону коју не занимају права мањина. Главну реч на овом путу има Аустрија, једна од ретких западноевропских држава где идеја демократије без либерализма има велику подршку у становништву.

Интересантно је да идеју обнове Аустро-Угарске заступају и одређене политичке снаге у Русији. Тако политиколог Сергеј Брјуков за познати лист „Известија“ (iz.ru) тврди да државе бивше Аустроугарске монархије нису за санкције које Брисел уводи Русији, чак да народи „Централне и Источне Европе према Русији гаје симпатије“, додајући да последње вести које стижу из источних и централноевропских региона код Руса буде оптимизам. Наиме, овде се ради о енергетској геополитици. Аустријска компанија OMВ планира да гради нову трасу гасовода за доставу руског гаса у Европу, тако што би се прикључили на гасовод „Турски ток“ и тако заобишли Украјину. Пројекат води бивши директор Набука Рајнхард Мичек и већ су потписани одговарјући уговори. OMВ је узео учешће и у планираном гасоводу „Јужни ток“, који је срушила бугарска влада на захтев Американаца. Истовремено, OMВ је раскинуо уговоре са руским конкурентима из Набука.

Током избора 2016. године у Аустрији Норберт Хофер (који је победио у првом кругу за председника Аустрије, али је после интервенције Уставног суда ове државе остао без победе) најављивао је обнову Аустро-Угарске монархије, која би била противтежа Немачкој и Француској. Хофер је од 2017. на дужности министра за транспорт, иновације и технолишки развој који развија изузетне везе са Русијом.

Тако је Аустрија до крајњих граница одобровољила Москву, а тако чини и Мађарска, чији је премијер Виктор Орбан успоставио идиличне односе са Москвом, без обзира на противљење Брисела и Вашингтона. Када се овоме дода проруска делатност чешког председника Милоша Земана, који је јавно иступио против санкција Русији и захтевао од руководства Европске уније „реалистичнију политику око ситуације у Украјини“, те пут у Москву на прославу седамдесетогодишњице победе у Другом светском рату, при чему се посвађао не само са Американцима, него и својим Министарством спољних послова, онда имамо јасне индикаторе у ком правцу иду централноевропске и део источноевропских држава. Када се погледа и политичка делатност словачких политичара, који су се такође изјаснили против санкције Русији, онда имамо на окупу четири државе које су улазиле у састав Аустро-Угарске монархије и које су пројавиле одређену стратегију која се дешифрује као обнова Аустро-Угарске монархије.

Да се ради о политичкој стратегији а не тактици показује не само њихов однос према Русији, него и њихово „одбацивање новог европског идентитета“ који се одрекао традиционалног морала и римокатолицизма. Тако нешто не постоји на северу или југу Европе.

Аустро-Угарско наслеђе и савремени аустријски политички образац могу постати привлачним и за постсовјетске државе, укључујући располућену Украјину, закључује Сергеј Брјуков. Другим речима, из наведене анализе се види да Русија није против обнове Аустроугарске монархије.

Обнови Аустро-Угарске се радују и Хрвати. Тако tportal.hr оптимистички гледа на овај пројекат додајући да „Када би сутра на међународној сцени поновно осванула Аустро-Угарска Монархија, која је нестала прије 100 година, Хрватска би у њој играла доста важну улогу“. „Хрвати би били тек седми најбројнији народ у царству с мање од седам посто укупног становништва. Загреб би био четврти највећи град у монархији, а Хрвати седми најзаступљенији народ.“ У економском смислу, оживљена Аустро-Угарска имала би БДП од око 1.100 милијарди долара што би било довољно за титулу 15. највеће економије света. БПД по глави становника износио би нешто више од 17.000 долара.

ИЗВОР: Печат / Зоран Милошевић