Одломак из књиге Виктора Иљухина „Путин: истина коју је боље не знати“

Виктор Иљухин (1949-2011) је био руски правник, публициста и политичар. После најава да ће поднети тужбу за издају отаџбине против тадашњег председника владе Владимира Путина и објављивања књиге „Путин: истина коју је боље не знати“ пронађен је мртав у својој кући у селу Кратову у околини Москве. Овде доносимо одломке из његове последње књиге која, колико нам је познато, још увек није преведена на српски језик.

„Може се констатовати да је окончано доба владавине Бориса Јељцина, међутим и даље се наставља ера деструктивних реформи у Русији (…) зато што на многим кључним положајима у државној администрацији, привреди и социјалној сфери остају идеолози који подупирају Јељцинове реформе. И то сасвим одговара Владимиру Путину.

Гувернерски корпус није претрпео значајне промене (…) Од Јељцинових ватрених присталица и сатрапа, само одвратни гувернер Саратовске области Ајацков није задржао свој положај. Јељцинисти контролишу Централну банку, Министарство финансија, Министарство привреде итд. У њиховим рукама су нафта, гас, алуминијум, никл и други стратешки ресурси.
Готово целокупну већину у Државној Думи, коју представља партија Јединствена Русија, чине Јељциновски пулени и сарадници. Довољно је да само прочитате имена која се налазе у парламентарном руководству и схватићете о чему се ради: Морозов, Кулик, В. Пехтин, Исајев, Крашениников, Љахова, Кокошин (…) Стога је погрешно мислити да је Путин негде у центру, или изнад свих осталих. Он је био и остао део истог Јељциновског кружока, међу онима који су га предложили и довели на власт након Јељцина. Критику В. Путина која понекад долази из тог круга, свакако би требало посматрати као сукоб одређених интереса унутар исте организације, са циљем да га натерају да предузме брже и одлучније кораке како би опстао на путу који је утирао Јељцин (…) то доказује усвајање закона којим се забрањује политички екстремизам, мада такав концепт није разрађен ни у домаћој ни у страној правној науци, што ипак не спречава власт да забрани сваку критику на свој рачун због штетних и деструктивних поступака.




Суздржани и „морално стабилни“ Владимир Путин је народу изгледао прихватљиво након распојасаног и константно алкохолисаног Јељцина. Овај моменат је био пресудан на председничким изборима и наставља да у великој мери одређује рејтинг Путинове популарности међу Русима. У спољној политици, Путин је брзо стао раме уз раме са водећим светским политичарима, захваљујући завидном правничком образовању стеченом на Лењинградском универзитету, а потом у престижној школи КГБ-а (…) Али било би погрешно само овим објаснити Путинову политичку делатност. Његове одлуке су најпре одређене не баш занемарљивим периодом када је радио у тимовима А. Собчака и Б. Јелцина. Његови погледи и уверења у великој мери су се формирали под њиховим утицајем, у страшном окружењу у којима владају користољубивост, лажи и сплетке (…)

Пре оставке, председник Борис Јељцин имао је оцену скоро равну нули и био је потпуно одбачен од већине Руса, јер је пад њиховог животног стандарда достигао критични ниво. Држава је без икаквог спољњег утицаја претрпела губитке упоредиве са штетом од рата великих размера (…) Први Путинов указ као вршиоца дужности председника, био је сумњив и неморалан, а подразумевао је давање амнестије Борису Јељцину, не само за дела почињена током обављања дужности шефа државе, већ и за могућа кршења закона у будућности након одласка са власти. Следећи овај указ, Путин је Државној Думи представио предлог закона „О гаранцијама бившем председнику Руске Федерације и члановима његове породице“, који је без оклевања одобрила послушна скупштинска већина (…) Путинов указ и Думин закон се међусобно мало разликују у својим одредбама. Та чињеница баца светло на многе аспекте Путинове личности.




Јељцинова владавина је систем уништавања темеља државности (…) Да ли је Путин наставио у том правцу? Да јесте (…) то се огледа у ликвидацији руских војних база на Куби и у Вијетнаму, предаји наших острва на реци Амур Кини и у мањку отпора Американцима у њиховој сталној жељи да распореде војне базе дуж руских граница у бившим совјетским републикама итд. База на Куби је била изузетно важна за Русију (…) Сједињене Државе су дуго постављале питање уклањања базе, али су увек бивале одбијене. А онда је Путин својевољно и врло подмукло испунио захтев Американаца. У истом стилу Кинези су у посед добили острво Тарабаров на Амуру. Председник је без икаквог срама јавно говорио да се напорно натезао са Кинезима, а заправо се у тајности брзоплето ратосиљао проблема. Да бисте нешто дали и остали кратких рукава, не морате поседовати неке велике способности. Тако можете Јапанцима предати четири острва Курилског архипелга, Финцима Карелијску превлаку и друге руске територије.

Путин се није расправљао са Литванијом приликом закључивања уговора о граничним споровима. Тако су балтичке државе добиле неке територије које им никада нису припадале, а онда се Литванија (попут Летоније и Естоније) придружила НАТО пакту и наставила да додатно понижава своје становништво које говори руски језик.

Путин је наставио издајничку политику свог претходника Јељцина, следећи непрестано вођство Американаца. Они су инсистирали да Русија отпише Ираку скоро 10 милијарди долара дуга, и Русија је то испунила. Након окупације Ирака, Американци су добили бесплатан приступ ирачкој нафти и огромне профите од њене продаје. Ми трпимо сталне губитке.

Зар није било могуће пристати на одбијање дуга уз један једни услов: да нам САД надокнади штету? (…)




Путин и његова влада су одбили изврше ревизију пљачкашке приватизације (…) Штавише, Путин је иницирао смањење застаривања ревизије уговора о приватизацији са 10 на 3 године. Злочинци су заправо амнестирани, а друштву је показан пример монструозног неморала. У интересу великог бизниса и мафије, Путин је (…) укинуо меру одузимања имовине починиоцима тешких кривичних дела. Крадљивци и примаоци мита могу да му подигну златни споменик само због тих одлука. У поступцима председника јасно се види жеља за јачањем не државе, већ његове сопствене моћи. Међутим ауторитаризам није сам себи циљ. Након прерасподеле имовине и кључних промена које је извршила претходна влада, Путин се у циљу њихове надоградње, концентрисао на даље реформе државне власти, политичког система и друштва како би довео становништво, чак и онај његов непомирљиви део, у положај подређености, коју су осигурале Јелцинове разорне економске реформе с краја 20. века. И у томе је био успешан (…)

Најзначајнија богатства Русије: нафта, гас и други стратешки природни ресурси, односно енергетика, баш онако како је било и пре, остају у рукама малог броја људи, доносећи им милијарде долара профита. Ниједна европска држава не познаје примере попут нашег, да 10 до 15% руске популације поседује највећи део имовине која је раније била у рукама друштва. Генерално, Путин је постигао да држава не ради на оснаживању земље и за добробит народа, већ за узак круг олигарха. У време његове председничке инаугурације, у Русији није било више од седам доларских милијардера; године његове владавине повећале су тај број десет пута. Док у исто време већина људи живи близу или испод границе сиромаштва.

Путин и парламентарна странка „Јединствена Русија“ успоставили су јединствену стопу пореза на доходак, по којој олигарси и велики капитал више не дају држави 35 одсто примљеног профита, већ плаћају само 13 одсто пореза на доходак, исто као грађани који тешко могу да саставе крај са крајем. Како услед такве финансијске политике прикупити новчана средства за науку, образовање, медицину и оружане снаге? (…) друштво још увек није експлодирало, а то је највећим делом последица зомбификације људи и снажне употребе силе правосуђа и безбедносних служби, које не штите грађане (…) У исто време, „гарант“ поштовања Устава и основних права грађана уопште није посрамљен демонстративно циничним понашањем гувернера Чукотке Романа Абрамовича, краља нафте и гаса, који је из сопственог хира купио енглески фудбалски клуб Челси новцем руских грађана. Председник и влада упутили су још један поклон гувернеру Чукотке, који поседује флоту најмодернијих и најскупљих јахти на свету. Заступници Газпрома, купили су Абрамовичеву компанију Сибњефт за 13 милијарди долара, мада је Абрамович њу од државе раније добио за износ од једва 100 милиона долара, а да касније није уложио било каква значајнија средства у њен развој. Ова превара века донеће довољно новца за све њене организаторе и извршиоце (…)




Русија је и даље другоразредна држава. Обустављено је такође развијање и продубљивање савезничких односа са Белорусијом. В. Путин и његов тим поставили су Александру Лукашенку просто неприхватљиве услове, и наравно, одбијени су. Један од услова је била приватизација највећих белоруских индустријских гиганата, као што су аутомобилске и тракторске фабрике, Рафинерија нафте у Витебску и др. Постоји само један циљ: након приватизације, откупиће се најздравија постројења, биће пренета у погрешне руке, у руке мафијашког или страног капитала, а став Александра Лукашенка је да ће то угрозити државност и независност Белорусије. Али притисак на Белорусију ту није престао. Руски Газпром, на захтев Кремља, одлучио је да учини корак без преседана у односу на братску савезну државу – да утростручи цене гаса који се испоручује Белорусији, и тако баци њену економију и друштво на колена. А Министарство привредног развоја и трговине, на челу са Г. Грефом, послало је наређење губернаторима и шефовима региона да не купују белоруску робу.

Ако добро размислите, онда се све ово поклапа са америчком политиком дављења суверене државе, која се, одуставши од катастрофалне приватизације, дивљег тржишта, развија најбржим темпом на целом постсовјетском простору. Белорусија је једина бивша совјетска република које је у индустрији, пољопривреди и социјалној сфери премашила границе са почетка 1990-их година прошлог века. То највише нервира њене непријатеље. Кремаљски тим преузео је улогу страног западњачког завојевача нама братске словенске државе.

В. Путин није успео да заустави талас злочина, који се већ претвара у националну катастрофу. Људски живот и здравље Руса престали су да представљају вредност, па државна власт не гарантује и не обезбеђује главно људско право – право на живот. Годишње се почини преко тридесет хиљада самоубиства. То је двоструко више него у Совјетском Савезу 60-их и 80-их година. По броју насилних смрти, укључујући убиства, самоубиства, смртне случајеве од катастрофа, тровања и саобраћајних несрећа, Русија се константно сврстава међу првима у свету.

Мафијашки свет такође не мирује, већ појачава страховладу убијањем гувернера, градоначелника, судија и тужилаца. Мафија је преузела власт у многим градовима и селима и контролише их. Руски држављани, шефови привредних субјеката, изгубили су поверење у судове и службе које спроводе закон (…)“

превод са руског: Душан Јевтић



1 Коментар

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.