Жртвовање Срба у Крајини зарад муслимана у Бихаћу

Саво Штрбац

У организацији Института за европске студије из Београда, 29. јула је одржан вебинар под називом „25 година од Плана З-4 и акције ’Олуја’”, на којем смо учествовали Питер Галбрајт, тадашњи амбасадор САД у Хрватској (1993–1998), проф. Слободан Самарџић, мр Владимир Русић и моја маленкост.

Када ме је Миша Ђурковић позвао да учествујем на овом вебинару, прихватио сам без премишљања управо због Галбрајта, с којим сам се сусрео најмање два пута у току рата деведесетих. Први пут смо се срели на Плитвичким језерима у јесен 1993. Пошто сам у то време, поред функције секретара Владе РСК, обављао и функцију председника Комисије РСК за хуманитарна питања, састанак је и уприличен у вези с тим питањима.

На тај састанак сам донео торбу пуну докумената о страдању Срба на подручју под контролом хрватских власти (Пакрачка Пољана, Сисак, Задар, Лора, Керестинац…) и у дотадашњим хрватским агресијама на делове РСК од када је стављена под заштиту УН-а (Нос Калик, Миљевачки плато, Равни Котари и Медачки џеп). Остало ми је у сећању да је овлаш бацио поглед на те документе, не показујући нимало емпатије за наше жртве. Њега је првенствено интересовао положај Хрвата који су остали у РСК.




Тада још нисам знао да је он током 1991. и 1992. као саветник Комитета за иностране послове америчког Сената више пута посетио бившу Југославију и да је коаутор извештаја о етничком чишћењу у БиХ у којем су Срби приказани као „лоши момци”.

Други пут смо се срели на Книнској тврђави 30. јануара 1995. године. Он је предводио групу амбасадора који су дошли у Книн с намером да представницима РСК предају предлог Плана З-4, а ја сам се нашао у делегацији РСК која их је сачекала.

Шта је План З-4?

У јесен 1994. године појавила се мировна иницијатива позната и као План З-4, иза којег су стајали САД, Русија, ЕУ и УН. Према том плану, крајишки Срби је требало да добију широку аутономију („државу у држави”) у подручјима у којима су пре рата били већинско становништво (Банија, Кордун, Лика и северна Далмација). На тим подручјима требало је, између осталог, да имају властите симболе, посебно законодавно тело, председника и министарски кабинет, посебну валуту и властите полицијске снаге.




Туђман је 30. јануара 1995. примио амбасадоре групе „З-4” и том приликом, иако невољно, преузео њихов план и обећао да ће га хрватска страна размотрити. Истог дана амбасадори су посетили и Книн с намером и да вођству РСК службено понуде исти документ. Међутим, они су одбили да га приме, оправдавајући тај потез ставом да га могу узети у разматрање тек крајем марта исте године, кад буде одређена даља судбина Унпрофора (хрватска страна је продужетак останка снага УН-а условљавала променом њихова назива у Унцро и променом мандата, у смислу да буду надлежне за провођење дотадашњих резолуција, економског споразума и контроле граница са БиХ и СРЈ).

Све сам ово и раније знао. А на вебинару сам од Галбрајта дознао да је заправо идејни зачетник Плана З-4 био Виталиј Чуркин, у то време заменик руског министра спољних послова, те да је Галбрајта с том Чуркиновом иницијативом упознао Туђман и замолио га да и он подржи ту иницијативу као човек Запада, што је он и прихватио. Дознао сам и да је Туђман још у новембру 1994. преко њега тражио да му САД, као једина светска сила у то време, да „зелено светло” да војном интервенцијом реши питање Крајине, што му није дозвољено.

Међутим, када га је Гојко Шушак, хрватски министар одбране, око 20. јула 1995. обавестио да се Хрватска припрема да нападне Крајину, више се није противио – из три разлога која су се у међувремену десила: један од њих је одбијање Плана З-4 од стране вођства РСК, други, и најзначајнији, јесте Сребреница, која се десила 11. јула, о чему га је обавестила једна представница УН (којом ће се и оженити годину дана касније), а трећи је процена (његова и Туђманова) да се Срби из РС и РСК спремају да, под командом Ратка Младића, нападну заштићену енклаву „Бихаћки џеп”, где би било четири пута више жртава него у Сребреници, што би довело до потпуног фијаска мировне мисије УН-а на подручју бивше Југославије. Другим речима, казао је Галбрајт, бирајући између две зоне под заштитом УН-а, жртвовали су, као мање зло, Србе у Крајини зарад муслимана у Бихаћу.

Казао је и да је лично покушао да наговори Туђмана да одгоди почетак акције, због чега се у Београду 2. августа 1995. и састао с тадашњим премијером РСК Миланом Бабићем, који је пристао и на мирну реинтеграцију, али су и он и његова администрација, укључујући и Туђмана, оценили да Бабић нема „политичку тежину да договорено и спроведе”, с обзиром на то да није имао контролу над војском и полицијом.




Једини који је имао такву тежину био је Слободан Милошевић, али он није хтео да прими на разговор на ту тему тадашње отправнике послова САД и Велике Британије у Београду. И поред свега тога, послао је својој администрацији депешу да затражи од Туђмана да одложи почетак акције „Олуја”, али га у Вашингтону нису послушали и Хрватској су, преко њиховог амбасадора Жужула, послали депешу да има зелено светло за почетак акције.

Тако о акцији „Олуја” са временске дистанце од 25 година говори тадашњи амбасадор САД у Хрватској Питер Галбрајт. Нису га много погодили ни подаци о последицама његове одлуке о „избору жртве”, које сам му предочио (више од 220.000 протераних и 1.872 погинула и нестала). Каже да је знао да ће напад Хрвата изазвати масовни егзодус Срба, али да није очекивао толики број цивилних жртава и девастацију имовине. Каже и да је „на делу било етничко чишћење, али га ипак није било јер су Срби отишли пре него су Хрвати дошли”.

Једино га је интересовало да ли смо ми у Книну знали да нам Милошевић неће помоћи у одбрани Крајине и који су чланови крајишке владе били „за”, а који „против” уласка у процес преговора са Хрватима по Плану З-4.

*Документационо-информативни центар „Веритас”

Саво Штрбац



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.