Жртвовање Срба у Крајини зарад муслимана у Бихаћу

0
побуна,православна

Саво Штрбац

У организацији Института за европске студије из Београда, 29. јула је одржан вебинар под називом „25 година од Плана З-4 и акције ’Олуја’”, на којем смо учествовали Питер Галбрајт, тадашњи амбасадор САД у Хрватској (1993–1998), проф. Слободан Самарџић, мр Владимир Русић и моја маленкост.

Када ме је Миша Ђурковић позвао да учествујем на овом вебинару, прихватио сам без премишљања управо због Галбрајта, с којим сам се сусрео најмање два пута у току рата деведесетих. Први пут смо се срели на Плитвичким језерима у јесен 1993. Пошто сам у то време, поред функције секретара Владе РСК, обављао и функцију председника Комисије РСК за хуманитарна питања, састанак је и уприличен у вези с тим питањима.

На тај састанак сам донео торбу пуну докумената о страдању Срба на подручју под контролом хрватских власти (Пакрачка Пољана, Сисак, Задар, Лора, Керестинац…) и у дотадашњим хрватским агресијама на делове РСК од када је стављена под заштиту УН-а (Нос Калик, Миљевачки плато, Равни Котари и Медачки џеп). Остало ми је у сећању да је овлаш бацио поглед на те документе, не показујући нимало емпатије за наше жртве. Њега је првенствено интересовао положај Хрвата који су остали у РСК.




Тада још нисам знао да је он током 1991. и 1992. као саветник Комитета за иностране послове америчког Сената више пута посетио бившу Југославију и да је коаутор извештаја о етничком чишћењу у БиХ у којем су Срби приказани као „лоши момци”.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Други пут смо се срели на Книнској тврђави 30. јануара 1995. године. Он је предводио групу амбасадора који су дошли у Книн с намером да представницима РСК предају предлог Плана З-4, а ја сам се нашао у делегацији РСК која их је сачекала.

Прочитајте још:  Ненад Абрамовић: Убиства и прогон Срба у Сиску 1991 (ВИДЕО)

Шта је План З-4?

У јесен 1994. године појавила се мировна иницијатива позната и као План З-4, иза којег су стајали САД, Русија, ЕУ и УН. Према том плану, крајишки Срби је требало да добију широку аутономију („државу у држави”) у подручјима у којима су пре рата били већинско становништво (Банија, Кордун, Лика и северна Далмација). На тим подручјима требало је, између осталог, да имају властите симболе, посебно законодавно тело, председника и министарски кабинет, посебну валуту и властите полицијске снаге.




Туђман је 30. јануара 1995. примио амбасадоре групе „З-4” и том приликом, иако невољно, преузео њихов план и обећао да ће га хрватска страна размотрити. Истог дана амбасадори су посетили и Книн с намером и да вођству РСК службено понуде исти документ. Међутим, они су одбили да га приме, оправдавајући тај потез ставом да га могу узети у разматрање тек крајем марта исте године, кад буде одређена даља судбина Унпрофора (хрватска страна је продужетак останка снага УН-а условљавала променом њихова назива у Унцро и променом мандата, у смислу да буду надлежне за провођење дотадашњих резолуција, економског споразума и контроле граница са БиХ и СРЈ).

Све сам ово и раније знао. А на вебинару сам од Галбрајта дознао да је заправо идејни зачетник Плана З-4 био Виталиј Чуркин, у то време заменик руског министра спољних послова, те да је Галбрајта с том Чуркиновом иницијативом упознао Туђман и замолио га да и он подржи ту иницијативу као човек Запада, што је он и прихватио. Дознао сам и да је Туђман још у новембру 1994. преко њега тражио да му САД, као једина светска сила у то време, да „зелено светло” да војном интервенцијом реши питање Крајине, што му није дозвољено.

Прочитајте још:  „Специјални изасланик” и британске илузије

Међутим, када га је Гојко Шушак, хрватски министар одбране, око 20. јула 1995. обавестио да се Хрватска припрема да нападне Крајину, више се није противио – из три разлога која су се у међувремену десила: један од њих је одбијање Плана З-4 од стране вођства РСК, други, и најзначајнији, јесте Сребреница, која се десила 11. јула, о чему га је обавестила једна представница УН (којом ће се и оженити годину дана касније), а трећи је процена (његова и Туђманова) да се Срби из РС и РСК спремају да, под командом Ратка Младића, нападну заштићену енклаву „Бихаћки џеп”, где би било четири пута више жртава него у Сребреници, што би довело до потпуног фијаска мировне мисије УН-а на подручју бивше Југославије. Другим речима, казао је Галбрајт, бирајући између две зоне под заштитом УН-а, жртвовали су, као мање зло, Србе у Крајини зарад муслимана у Бихаћу.

Казао је и да је лично покушао да наговори Туђмана да одгоди почетак акције, због чега се у Београду 2. августа 1995. и састао с тадашњим премијером РСК Миланом Бабићем, који је пристао и на мирну реинтеграцију, али су и он и његова администрација, укључујући и Туђмана, оценили да Бабић нема „политичку тежину да договорено и спроведе”, с обзиром на то да није имао контролу над војском и полицијом.




Једини који је имао такву тежину био је Слободан Милошевић, али он није хтео да прими на разговор на ту тему тадашње отправнике послова САД и Велике Британије у Београду. И поред свега тога, послао је својој администрацији депешу да затражи од Туђмана да одложи почетак акције „Олуја”, али га у Вашингтону нису послушали и Хрватској су, преко њиховог амбасадора Жужула, послали депешу да има зелено светло за почетак акције.

Прочитајте још:  Штрбац: Хрватска неће да сарађује

Тако о акцији „Олуја” са временске дистанце од 25 година говори тадашњи амбасадор САД у Хрватској Питер Галбрајт. Нису га много погодили ни подаци о последицама његове одлуке о „избору жртве”, које сам му предочио (више од 220.000 протераних и 1.872 погинула и нестала). Каже да је знао да ће напад Хрвата изазвати масовни егзодус Срба, али да није очекивао толики број цивилних жртава и девастацију имовине. Каже и да је „на делу било етничко чишћење, али га ипак није било јер су Срби отишли пре него су Хрвати дошли”.

Једино га је интересовало да ли смо ми у Книну знали да нам Милошевић неће помоћи у одбрани Крајине и који су чланови крајишке владе били „за”, а који „против” уласка у процес преговора са Хрватима по Плану З-4.

*Документационо-информативни центар „Веритас”

Саво Штрбац



За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *