Ђукановић има две опције

Ђукановић мисли да је он решење, мада је одавно главни проблем Црне Горе, пише ДW.

Његова странка више неће моћи да формира већину, али то је тек је први корак у црногорском освајању слободе, коментарише за Дојче веле Драгослав Дедовић.

Високу излазност на парламентарним изборима у Црној Гори аналитичари су најпре посматрали као нешто што иде наруку опозицији. И заиста, истраживања јавног мњења јесу предвидела да ће Ђукановићева Демократска партија социјалиста (ДПС) можда пасти на 35 одсто. Али нису предвидела скоро 33 одсто за коалицију „За будућност Црне Горе“, чија је кичма просрпски “Демократски фронт“.

Висока излазност, велики улог

Висока излазност у земљама попут Црне Горе може имати и нежељене пропратне последице. Треба подсетити да владајућа Демократска партија социјалиста преко Министарства унутрашњих послова има ексклузивни приступ централном бирачком регистру.

У земљи која званично има 622.000 становника у бирачке спискове уписано је преко 540.000 бирача – дакле, пунолетних особа. Процењује се да је број малолетних особа у Црној Гори око 140.000. Дакле, или Црногораца има око 700.000 па је демографска статистика потпуно оманула, или на бирачким списковима „спава“ вишак од најмање педесет, можда и шездесет хиљада фантомских бирача. То је десет одсто бирачког тела. Активирање само неколико процената фиктивних бирача у критичним ситуацијама може да реши тесне изборе у корист власти.

Можда је управо то имао на уму Милош Николић, Ђукановићев страначки портпарол, када је одмах после затварања биралишта у камере изјавио да се његова партија за ту велику излазност спремила и да очекује победу.

Функционерка ДПС-а Нела Савковић Вукчевић је нешто касније рекла да је, на основу 60 одсто обрађеног материјала, ДПС освојио 37,8 одсто гласова. Тај научно-фантастични податак би могао да буде последњи Павловљев рефлекс људи који до сада нису знали шта је пораз, па дубоко верују да ће неким чудом остати на власти.

Узалуд вам труд, свирачи

Овај пут, изгледа, нису помогли ни фантомски бирачи, ни плашење познатим великосрпским бауком, ни државно медијско спиновање. ДПС је изгубила толико процената да би у свакој пристојној земљи први човек те странке дао оставку исте вечери. Али не и Мило.

Иза поноћи Ђукановић је вратио наду својој уплашеној страначкој војсци – тврдећи у свом киселом обраћању јавности да ДПС са својим савезницима има 40 мандата, а за већину је потребан 41. Није рекао, али није ни било потребно, да је до јутра можда могућ и онај четрдесет и први, чудесни мандат у његову корист. Барем за сада од тога нема ништа – у понедељак ујутро то је потврдила и Државна изборна комисија која је изашла са прелиминарним резултатима.

Kако год Мило Ђукановић изокретао ствар, неће моћи да сакрије чињеницу да његова партија није могла да се довољно припреми за коначну стрмоглаву ерозију газдиног ауторитета. Ако представницима власти, упркос монополском поседовању свих државних ресурса, легалних и илегалних средстава уверавања, овај пут није пошло за руком да прикупе знатно више од трећине гласова, онда је евидентно да се „модел Мило“ потрошио.

Грешке бахатости

ДПС је против себе имала Српску цркву, корону, економску катастрофу али и не знајући и – свог некадашњег гаранта успеха Мила Ђукановића, чије име је уградио у назив изборне листе. Јер Мило је одавно изгубио смисао за политичку реалност.

Погрешио је у конфронтацији са црквом, погрешио је потцењујући нарастање грађанског отпора, није могао да сакрије све очигледнију корупцију, политизовао је борбу против пандемије и, напокон, погрешио је у томе што није одложио изборе. Одговор који је верглао деценијама – кривци за све што је кусо у Црној Гори јесу у империјалном Београду – више није могао да увери већину људи.

После више од три деценије Мило Ђукановић губи контролу над парламентом. Али нису у праву они који мисле да је тиме ствар обављена. Наслеђе које иза себе оставља ДПС је суморно. А председник државе се још зове Мило Ђукановић.

Лични интерес

Он се одавно политиком бави само да би заштитио себе, свој клан и огроман иметак, да би имао имунитет због грешне прошлости – од своје ратне улоге деведесетих, до имена у досијеима западних тужилаштава надлежних за шверц у великом стилу. Ђукановић се дуго, предуго представљао као решење. А одавно је постао главни проблем Црне Горе.

Он ће пре или касније морати да бира између егзила у некој земљи која воли новац ислужених аутократа или даљег стварања раздора у Црној Гори. Овај други сценарио би га могао довести до судског исхода, који му се не би свидео. Може му се десити да му са задовољством суде управо они прелетачи који су до малочас по његовој вољи судили другима.

Питање је да ли ће Ђукановићева ДПС повући мањинске партије у опозицију. Природно место мањинских политичара је у близини буџета. Зато је логично очекивати да ће макар неки од њих повећати тесну већину нових победника.

Најављене промене и Милова дуга сенка

Здравко Kривокапић, нестраначки лидер опозиционог блока „За будућност Црне Горе“, у првом постизборном обраћању грађанима деловао је поприлично уверљиво, исто као и његови будући партнери у власти Алекса Бечић и Дритан Абазовић.

Најављене су промене. Спорни закон који се тиче цркве биће повучен, биће донесени антикорупциони закони, биће формирана експертска влада са временски ограниченим мандатом. Најављено је изјашњавање грађана о кључним питањима, дакле више директне демократије. Неће бити реваншизма, али хоће бити обрачуна правне државе са криминалом.

Све то звучи добро. Али економска криза ће пуном снагом ударити Црну Гору баш у периоду у којем ће нова власт бити присиљена да истовремено рашчишћава заоставштину деценијама храњене партократске хоботнице. Осим тога, докле год је Мило Ђукановић у близини било које функције, освојен степен демократских слобода у Црној Гори неће бити иреверзибилан. Најважнији задатак нове власти биће – да створи демократске механизме у институцијама државе, који ће већ у покушају осујетити сваког новог Мила.

Ипак, има места опрезном оптимизму. Принцип смењивости власти од синоћ важи и за Црну Гору.