Владимир Димитријевић: Породица и рајски врт

Владимир Димитријевић

Још је Аристотел приметио да свака органска појава има своје природне одреднице и границе. Одустајање од органичности постаје за цивилизацију губитак тог својства
МОЛИ СЕ И РАДИ

У запису „Рад у башти као лек“ књижевника из Горњег Милановца, др Миладина Ћосовића, пензионер Момчило се запарложио и пао у депресију. Ипак, и за то има лека. Лек је рад у пољу, на земљи, древној и чудесној: „Слика узоране ледине је омамљујућа: около се шири мирис ђубрета помијешаног са испаравањем влажне земље чије су бразде Момчилу личиле на наслагане пласе посољене сланине. Прожело га је сјећање на дјетињство – оцу је, док је орао ралом, стукао волове. Добро му је познат тај мирис, мирис плодности, мирис ратаревог тежачког рада, мирис родности њиве; већ сад је у уобразиљи имао слику зеленог врта.“

А архетипски врт је онај врт насађен у Едему, првобитни, рајски врт. У њега је Бог ставио Адама и Еву, да га обрађују – обрађујући своје срце молитвом, да раде и на свом тлу. Зато је древна изрека увек била – МОЛИ СЕ И РАДИ… Јер, земља је благородна; код словенских народа, она је МАЈКА ЦРНА ЗЕМЉА; она је и хранитељка и сахранитељка. Данашњи човек је изгубио везу са тлом, и упао у све могуће врсте чамотиње и очајања.




ЧУВАРИ СУНЦА

А тле је неодвојиво од сунца, чијом се енергијом хранимо. Јер, сви плодови су сунце претворено у живе сокове наше хране. Сунце и хлорофил су тајна нашег опстанка, ка велики Божји дарови. Кромпир је сунце, парадајз је сунце, јабука је сунце, грожђе је сунце. Зато у запису о „Чуварима сунца“ Ћосовић истиче: „Негдје сам код Јунга прочитао запис о једном индијанском племену у Јужној Америци, које је његовало, на први поглед чудан, али драгоцјен обичај: изјутра су мушкарци стојећи чекали излазак сунца, дланове влажили пљувачком и окретали их према сунцу да се осуше. Зашто то раде, питао их је Јунг и добио загонетан одговор: чувају сунце да не падне. Невероватна је човјекова домишљатост. И како може бити дивна. Замислите племе које је вјеровало да чува сунце! Има ли боље и људскије улоге за човјека? Дрвеће и све биљке су најдрагоцјенији чувари сунца: живе од његове свјетлости и топлоте, производе кисеоник и стварају услове за живот свим другим бићима на земљи. А планета Земља је највећи чувар сунца.“

СМРТ ОРГАНСКОГ И НЕУРОТИЧНО ЧОВЕЧАНСТВО

Руски математичар и философ Игор Шафаревич у својој књизи „Русија и светска катастрофа“ каже: „Темељна и најзагонетнија особеност свега живог (и органски насталог) постаје свест о форми постојања и начину за самоограничавање. Још је Аристотел приметио да свака органска појава има своје природне одреднице и границе. Одустајање од органичности постаје за цивилизацију губитак тог својства. Савремена техника (како изградње, тако и уништења) може да се развија само неограничено, увећавајући се и убрзавајући се. Тако она долази у сукоб са принципом ограничености (то јест са органичношћу) природе која је окружује, укључујући и човека. Природни ресурси, способност природе да издржи рушитељска дејства технике, способност човекове психе да се прилагоди убрзању темпа промене и механичком карактеру живота – све то има своју границу, и, као што је већ очигледно, та граница је близу. Посебно је последњи од наведених чинилаца веома опасан. Западни психијатри скрећу пажњу на брзи пораст душевних болести, повезаних са губљењем осећања осмишљености живота. Обично неуроза има технолошки карактер: болесник осећа себе као машину, он је манипулисан, његово постојање је лишено аутономног смисла. /…/ Цела та ситуација подсећа на бајку у којој човек закључује уговор са чаробњаком. Чаробњак уговор испуњава, тачку по тачку. Међутим, захваљујући томе да у уговору нису прецизирани неки детаљи који наизглед уопште нису захтевали прецизирање, јер су изгледали природни, као резултат долази нешто чему човек уопште није тежио. Човечанство је сад веома близу моменту када се, по уговору, треба раскусурати.“




ПОВРАТАК ИСКОНУ

Миладин Ћосовић се зато у свом запису „Зуј историје“ залаже за обнову села и повратак људи тамо где све почиње: „Мој пријатељу, није време да причамо о историји, има пречих ствари данас; Срби одумиру и зато свиме што знају и могу треба да се боре за опстанак. Села остају пуста, градови брекћу од пренасељености. Шумадија је прошарана напуштеним имањима. Дивна Шумадија, Богом дана за живот, а, ето, овом народу не ваља ни – таква… Власт, шта ради власт? Брине само о градовима, село јој – пасторче. А ја кажем – нема Србији и Србима спаса док не оживе села. Стотине хиљада сељака изгнано је са Косова, из Хрватске и Босне, станиште им је држава нашла у градовима. Зашто држава није откупљивала напуштена имања и дала их изгнаницима да на њима живе, раде оно што знају. У градовима тумарају као сиротиња, многи живе на социјали. Властодршци демагогишу о одумирању Срба, а ништа не чине да се бела куга спречи. Ништа не чини ни црква. Јерарси граде луксузне дворове, возе се луксузним колима, гложе се, граде нове и обнављају старе храмове. За кога их граде, ко ће у њих улазити? Сваком владици рад би најприје требало ценити према томе колико је у њиховим епархијама порастао број новорођенчади. Владике треба да раде с народом, као први у епархији да буду слуге свима. А имали су од кога и да науче – патријарх Павле је учио народ побожности, смерним живљењем подстицао га да наук свесрдно прима. Неке владике својим поступцима одбијају народ од цркве, богослужења се своде на крути канон, значи – на пуко отаљавање. У реду треба се држати канона, али и не заборавити да Христос није своје поруке затворио у канон, није их наметао као вјечне истине, већ је оставио слободу човеку, могућност да добро мислећи и чинећи сам гради свој живот. Шта друго значе његове две поруке: „Будите мудри као змије и безазлени као голубови”, и: ,,Човече, ако знаш шта чиниш, блажен си, ако не знаш шта чиниш, проклет си…” Зашто сваки свештеник послије литургије не би верницима могао говорити о светости рађања, светости материнства, апеловати на Српкиње да рађају децу. То што је најважније, да јерарси уместо изградњи и обнављања храмова, формирају у својим епархијама фондове за материјално стимулисање породица да се умножају. Где мајке рађају треба да владају топлина, сигурност, радост, а после крштења детета да из српских домова сјаји религиозна светлост. Свештеници да после венчања и богослужења саветују брачне парове да чувају брак, да жене, како је говорио апостол Павле, буду ,,покорне мужевима, као што је Црква покорна Христу, да мужеви љубе своје жене као своја телеса, јер који љуби жену, самога себе љуби.”

Хоће ли имати кога да послуша ове паметне и практичне савете?



Извор: ifamnews.com

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.