Слободан Антонић: Естетика паланачке свадбе

Слободан Антонић

Негде од средине јула аутоколонијални медији почели су да нас гњаве са спомеником Стефану Немањи. А онда, негде средином августа – као да је неко притиснуо паник-тастер – гунђање и вајкање претворили су се у праву хистерију.

Владимира Димитријевића то лудачко бешњење подсетило је на сцену из филма Истеривач ђавола, када се ђавоиманој јунакињи пред крстом лице окренуло на затиљак.

Невероватно је шта је све, током августовских бјесова, речено за споменик:

Радина Вучетић (Н1): „срамни споменик“;

Горан Марковић (Пешчаник) „та скулптура је смешна“, „симфонија неукуса“, „наказна творевина“, „безвредна гомилетина железа“, њоме ће бити „заувек унакажен град“;

Биљана Србљановић (Блиц): „одраз потпуног одсустваконтакта с временом“, „мегаломански историцизам“, „лажни академизам“, „у сред неке рупе… – простора за сексуални рад“;




Дејан Атанацковић (Данас): „рогобатни“ и „наказни“ споменик, „мегаломански и бесмислени пројекат“, „израз ароганције, бахатости и рогобатне естетике“, „страно тело“ „ствар лишена ма какве културне утемељености“, „врхунско естетско ругло“;

Странка слободе и правде (Ђиласа): „накарадниспоменик“, „мегаломански споменик који се увози из Русије“ (?!), „парада шунда и кича“, „трајно ће наружити историјску и културну мапу српске престонице“;

Срђан Милошевић (Пешчаник): „комплексашко дивљање“, „посвемашњи простаклук“, „колосална споменичка авет“, „једна од најнаказнијих урбанистичких гнусоба“, „отеловљење лудила, мегаломаније, неукуса и кича“, „изданак неотесане културе јадничког јурцања за величином уда“ (!?).
Оно што је заједничко свим овим махнитањима било је отворено инсистирање на дистинкцији:

ми, носиоци укуса и културе, урбани и модерни, стручњаци и арбитри за лепо;
ви, простаци, скоројевићи, паланчани, сељаци, који ружите нашград.
Или како то каже Радина Вучетић, на једној страни је „суверена естетика“, „људи струке, од интегритета“, а на другој „башибозлук, примитивни и ратнохушкачки”, као заступници „неорадикалског кича“.

А Горан Марковић: „Најгоре од свега је да је неко, неук и припрост, преузео на себе да суди шта је лепо а шта није“. Јер, о томе шта је лепо, јел` тако, можемо да судимо само ми – београдска елита културтрегера.

Овај карактеристични култур-расистички став типичан је, као што сам већ писао, за секуларно свештенство и његову контролу укуса, као средства обезбеђивања, најпре, монополског положаја у социјалној хијерархији, а онда и одговарајуће системске ренте.




У области културе, ти естетски капои негују доследни манихејски дуализам: добро-лоше, узорно-накарадно, урбано-сељачко, европско-паланачко, модерно-ретроградно, прогресивно-назадно, наше-њихово (туђе)… (в. овде 73-77).

Иако непрестано наричу над српским духом паланке (Угричић: „Дух паланке је у свом патриотизму и национализму дух потенцијалог нацизма“), заправо су они тешки паланчани.

То се лепо види по естетској позицији с које нападају споменик Стефану Немањи. Сажео ју је Срђан Милошевић у Пешчанику, објашњавајући шта је то „анахрони уметнички израз“:

„извесни подухвати имају свој историјски тренутак који, ако се пропусти, можда више неће доћи, а свакако га не треба усиљено измишљати“;
„ако Немања није добио неку монументалну, грандиозну представу у одређеном тренутку у прошлости, онда је историјска прилика за то једноставно пропуштена“;
„савремени уметнички израз је одавно напустио романтичарске и реалистичке узусе“;
„свако данашње упросторавање (?!) фигуралне представе у јавној сфери неминовно је извор естетске нелагоде“, будући да вређа „уметнички сензибилитет епохе краја друге деценије 21. века“.

Ова припроста ликовна естетика пандан је једнако примитивној књижевној естетици која је ове године промовисана с доделом НИН-ове награде (о томе сам писао овде). Но и ту је примитивизација естетских норми само одраз губљења престижа актуелних „чувара капија“, који свој монополски положај морају да чувају све већом репресијом: идеолошком искључивошћу и моралном паником.




Тенденција репресивности ове естетике најбоље се види у њеној цензури одређених уметничких израза („фигуралност“, „реализам“, „монументалност“), као и у наметању праћења уметничке моде (инсистирање на дистинкцији „модерно–демоде“). Свако ко не следи моду – а они су ти који ће да нам кажу шта данас јесте уметничка мода – аутоматски губи статус уметника (као Рукавишњиков), а публика таквих уметничких израза аутоматски постаје „примитивни башибозлук“.

Као на некој паланачкој свадби, они седе и оцењују како се ко обукао, ко је погодио моду, а ко је демоде. „Види ону Горицу, какве су јој ципеле – па то је мода из деведесетих! Ју-ју, кринџ, брука нам фамилију, мислиће да смо сељаци…“

Али, у уметности нема моде – сви уметнички изрази су дозвољени, само ако код публике могу да произведу емоцију. Наравно, некада је дух времена такав да одређени начини боље кореспондирају с публиком. Но, хетерономна естетика, која забрањује одређене уметничке изразе јесте оно што је, почетком 21 века, заправо друштвено демоде.

Међутим, не сметају нашем секуларном свештенству неки уметнички изрази зато што су демоде, већ зато што се боје да управо они имају естетску снагу да код публике произведу емоције. То је проблем наших аутоколонијалних селебритија: страх да ће Рукавишњиковљев Немања пробудити емоцију – али, погрешну, неприхватљиву емоцију.

А то је оно што се нипошто не сме дозволити.

Која је емоција за наше секуларно свештенство најмалигнија? То је лепо демонстрирала Ана Тасић, позоришна критичарка Политике, коментаришући представу Народног позоришта „Српска трилогија“. У чланку под својственим насловом „Псеудопатриотски шунд поново напада“ („Упомоћ!“ – С. А.), она је оспорила сваку вредност овој „потпуно анахроној и уметнички безвредној представи“, под оптужбом да је – пазите сад! – „друштвено опасна“ (Позоришна представа друштвено опасна? Шта је ово, 1948? – С. А.).




А зашто је „друштвено опасна“? Зато што, упозорава Тасићева, „распирује острашћености којима је политички лако манипулисати – доказ за ову тезу су реакције претпремијерне публике која је уз стојеће овације поздравила хорско извођење песме `Тамо далеко`“.

Не знам да ли сте схватили: на крају представе српски ратници, живи и мртви, излазе на позорницу и певају „Тамо далеко“ – катарзични тренутак за публику која, потресена оним што је видела, доживљава емоцију.

Али, управо та емоција је ферботен. А од тог – да Рукавишњиковљев Немања случајно не произведе ту емоцију код публике – највише се и ужасава наша аутоколонијална елита.

Или, како рече наш естетичар, Срђан Милошевић, „ниједна идеолошка асоцијација у вези с овим спомеником није симпатична“, а сам споменик је „опредмећење менталног стања које је зазивало Велику Србију“, те „злокобна манифестација безнадежне националне параноје (…) о тобожњој угрожености српства у Србији“.

Пазите логике: велики споменик аутоматски денотира Велику Србију, а оно што је недопустиво јесте и сама помисао о (нео)колонијалном положаји Србије и десуверенизацији малих земаља – не, то би била „националистичка параноја“, јер, као што знамо, у евроатлантском свету царује другарство, куће су од чоколаде, а с неба падају печене шеве.

Заправо, главни проблем је што је споменик превише српски. Највећи део запевања и проклињања наших грађанских селебритија састоји се из оптужбе да Рукавишњиков Немања није (довољно) београдски:




Радина Вучетић (Н1): он је „надгробни споменик космполитизму“, „на симболичком нивоу највидљивија слика урушавања некада космополитског Београда“;
Ирина Суботић (Нова С): „Шта ће његов споменик у Београду, кад знамо да Стефан Немања није имао Београд под својом влашћу?“ (овде2:15-2:20);
Горан Мишић (Ал Јазеера): „Стефан Немања никад није био Београђанин, јер Београд и није био у Србији у његово вријеме“;
Марко Видојковић (бyка): „Није имао појма шта је то Београд“.
Наши компрадори мисле да се „српски“ и „београдски“ искључују у оба смера: оно што је српско не може бити београдско, а оно што је београдско не може бити српско.

Балша Божовић: „Прави градоначелник би рекао да ће Београд увек бити (обратите пажњу на редослед – С. А.): и сарајевски, и босански и херцеговачки, и црногорски, и хрватски, и словеначки, и македонски, и албански, и бошњачки, и војвођански, и српски – јер, једино тако може да буде европски, космополитиски“;
Слободан Милосављевић: „Београд је највећи град јужнословенских народа. Сви су га заједно подизали и градили, и бранили, и ослобађали, и сви они заслужују улице и тргове, а коме то није јасно не може да води овај град“;
Никола Самарџић: „И Београд је нација. Та лична приврженост је снажна“. Међутим, „у Београд се, наједном, нафукљало неколико генерација писаца, песника, мислилаца, политичара, уметника, и ратних злочинаца, чија је једина сврха да се разарање наставља“.

Када, дакле, они кажу да Београд треба да буде „космополитиски“, то за њих заправо и дословце значи – несрпски. Инсистирање на „југословенском“ карактеру „правог Београда“ уистину и служи томе да се затоме елементи његовог прошлог и садашњег српског идентитета.

Наглашавањем да су они „Југословени“, или да су „равнодушни према националном идентитету“, наши селебритији желе да истакну свој „укус“ и дистинкцију у односу на башибозлук (који себе види као Србе). Ово је за њих веома важно, о томе непрестано осећају потребу да обавесте јавност (чак и кад их нико ништа не пита). Јер то је, очигледно, легитимација њихове супериорности, а заправо – знак за препознавање члана (или кандидата за члана) ове утицајне колонијалне касте.

Миња Богавац: „Рођена сам у СФРЈ и то ми нико не може одузети.Кад год попуњавам неки формулар, с посебним поносом као земљу рођења наводим СФР Југославију. Кад год негде упишем да је земља мог рођења: Југославија, осећам се као да сам заједно са својим дедом ослободила Београд. Кад год видим неку рку и крпу са звездама, уколико имам новца, сигурно ћу је купити. Застава Србије ми је конфузна“.

Миа Давид (Радини): – „Јеси ли ти Југословенка?“; Радина Вучетић: „Јесам! Ми сви имамо проблем с идентитетом. Ја сам рођена у Југославији, ја сам васпитавана у југословенском духу, ја сам особа која још увек када крене на путовање у Словенију заборави пасош, ја и даље имам свест о томе да је то један простор. (…) Ја и даље не могу баш да се до краја сродим са новом (?! – тј. српском – С. А) химном, сви смо знали Хеј Словени…“ (овде1:45-3:18);
Биљана Србљановић: „Ја сам изразито и дубоко анационална, не разумем саму суштину предетерминације, да се рађате са неким идентитетом који наслеђујете по очевој линији, а да вас нико о томе ништа никада није питао. У самој суштини националног је све оно против чега се борим у свом животу“. Ипак, Србљановићева, у једном истом тексту, за Југославију каже да је „моја једина домовина“, али Србију пак назива „ова страшна земља“;

Владимир Арсенијевић: „За мене су национални идентитети директно опресивни. Моји родитељи су били искрени Југословени, идеолошки неоптерећени, и ја сам васпитан у том духу. Имам двојно држављанство, и српско и хрватско, али ме, најискреније, боли уво и за једно и за друго. За мене је то само згодна прилика да имам два пасоша, од којих је хрватски проходнији и, у том смислу, мени дражи“; „Идеја југословенствапостала ми је ретроактивно делимично прихватљива, јер је то ипак савременији идентитет, на известан начин сличан америчком“.
Огњен Главонић: „Мени тај национални идентитет не значи ама баш ништа; Југославија је била модернизацијска творевина, а ја се данас осећам као Југословен“.

Слободан Тишма: „Гаде ми се патријархални стереотипи као што су отаџбина, нација, вера. Ја сам апатрид, моја земља више не постоји. Био сам Југословен и то сам и остао“.

Исток Павловић: „Ја сам потпуно оперисан од патриотских емоција. Видим себе као грађанина света, а не Србије, и разумем да је то многима гнусно и несхватљиво и издајнички. Али тако је како је, не могу да се фолирам“;
Срђан Драгојевић: „Враћам се провереној теорији југословенства. `Ја сам Србин, ја сам Хрват, еј, Бошњак сам, ахој, ја сам поносан Словенац`… Не – ви сте курци. Јебала вас нација. Будите, ако сте људи – Југословени“.
Балша Божовић: „Ја сам грађанин света“;
Биљана Лукић: „Од Југославије ми највише фали осећај поноса земљом у којој живим“.




Наравно, сви смо ми (Срби) пре 1992. били Југословени. Али, ово није то – ово данас је аутоколонијално југословенство. Југославизам је сада дистинктивни знак овдашње компрадорске елите у односу на „Србе“ и неопходна улазница за више хијерархијске положаје у реалној надвласти (у НВО сектору, „независним“ медијима, култури, итд). Та надвласт има веома важну идеолошку функцију обезбеђивања интереса атлантистичких структура, тако што нормализује колонијалну управу, као и уредну трансакције профита ЕУ/САД компанија из Србије.

Међутим, ваља разумети фрустрације свих тих наших „новојугословена“ – пошто тек онда можемо да схватимо њихову помаму због споменика: они се сваки дан буде у земљи коју не воле; они се сваки дан буде у земљи коју заправо презиру.

А гледајте сада – поврх свега тог, појављује се још и Немања: висок 23 метра, види се из пола града, то српско обележје у сред „југословенског“ Београда?

Недопустиво.

Сада би требало да нам буде јасно зашто они, када спазе Немању – макар и у нацртима, доживљавају нервоус бреакдоwн. Код њих се аутоматски рађају четири асоцијације:

„Па ја се овде више не питам шта је лепо, а шта демоде? Бухаха!“
„Када ови Срби виде Немању – он ће им се свидети. О, не!“
„То је обележавање територије, знак да Београд више није наш, јао!“
„Ово се сигурно неће допасти нашим евроатлантским пријатељима, шта да им кажем?“
Наравно, критика Немање није никаква борба против Вучића. Немања свакако није Вучићева слаба тачка. Сви знамо да он опстаје или пада на Косову. Али, за „новојугословене“ нема и не може да буде Косова.

Зато хистерија око Немање. Јер, шта ако се Срби сете да је управо он ослободио Косово од Ромеја? И да ће их сада, с 23 метра висине, жалостиво гледати и питати – а ви?

А ми? Можемо му само рећи: добродошао Немања, какав си да си; велики и накарадан, „руски“ и одвећ српски – наш си. И добро је што су ти крст у десној руци заменили с мачем.

Требаће нам.



Извор: stanjestvari.com

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.