Аљбин Курти једино зна добро да лаже

Поводом изнесених ставова Аљбина Куртија о хидроелектрани и вештачком језуру Газиводе, или правилније о судбини хидросистема Ибар-Лепенац (захват на Лепенцу никада није изграђен) Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ жели да каже следеће:

Приче бившег председника владе самопроглашене републике Косово Аљбина Куртија обилују нетачним информацијама, фразеологијом и празном причом о некаквој косовској земљи на којој је изграђено вештачко језеро Газиводе. Види се из његовох ставова да Аљбин Курти не познаје ни начин функцинисања некадашње федерације СФРЈ нити је упознат са начином и током изградње овог скупог објекта. Аљбин Курти не зна да је кредит за изградњу овог хидросистема узела Србија и сва дуговоња код Лондонског и Париског клуба она је измирила. На преговрима у Бечу 2008. године Марти Ахтисари је предлагао српском преговарачком тиму да „Косово“ настави отплату дугова али је српска делегација то одбила. Интересантно је напоменути да је ондашњи министар финансија Млађан Динкић био за то да „Косово“ преузме даљу отплату кредита. Током 2015. године Република Србија је сва дуговања око хидросистема Ибар-Лепенац исплатила, па чак и по тој линији, као и по свим другим основама хидроакумулација Газиводе и хидроцентрала су искључиво власништво Републике Србије.

А где је Аљбин Курти у праву? У праву је да су ондашње косовске комунистичке власти вршлиле експроприајцију земљишта чију су власници Срби. Вршила је тако што је ар земље процењивала у вредности паклице цигарета. Брана је у сред зиме 1979. године затворена тако да се добар део становништва у последњи час спасио потапања. Тада је више од 6000 Срба са простора Ибарског Колашина буквално протерано са својих огњишта и најурено у централну Србију. То је највећи езгодус Срба не рачуанјући онај из 1999. године када је са простора КиМ протерано више од 250 хиљада Срба. И дан-данас се на народним скуповима у Ибарском Колашину чује песма и стихови „Колашине шта дозволи, да по теби чамац плови. Чамац плови и бродови, одлетеше соколови“.

А да ли је морало тако да буде? Првобитан предлог Владе Србије је био да локација вештачког језера Газиводе буде код Рибарића у ибарском теснацу са хидроцентралом много веће јачине и одакле би се системом канала вода довела до Обилића и Приштине. Албанска комунистичка врхушка у Приштини је инсистирала да хидроцентрала и језеро буду у таказваној варашкој клисури код Зупча где би број потопљених села био дупло већи. Разлог је тај да би се што више Срба принудно иселило са својих вековних огњишта јер Ибарски Колашин сече тзв. зелену трансферзалу. Садашња локација језера Газиводе је неко средње решење.

Ове чињенице морао би пре свега да зна председник Србије Александар Вучић који и води преговоре са Приштином. Иако је као папагај много пута понаваљао реченицу „не дам Трепчу, не дам Газиводе“ на преговорима у Вашингтону дао је Газиводе иако су сви разлози политички, економски, правни, морални на страни Србије и Срба.

А оно што и врапци данас знају да главна опасност по Србе у јужној српској покрајини није ни Берлин, ни Брисел, ни Приштина, ни Лондон, ни Вашингтон него управо председник Србије Александар Вучић. Потписући Бриселски споразум он је сепаратистима у Приштини предао институције српске државе. А притом је заоборавиo на Устав Републике Србије на који је положио заклетву као и на Резолуцију 1244СБ и на међународно право по коме је Косово и Метохија део државе Србије. Председник Србије је побркао појмове, ако нема Срба у Качанику и Ђаковици то не значи да то није Србија. Очита је ствар да се председник Србије посвађао са правном науком и да што се тиче правне теорије он је само прошетао поред Правног факулета.

Косовска Митровица
19.09.2020. године Информативна служба
Народног покрета Срба са Косова и Метохије
„Отаџбина“