Као у доба Византије: Три породице које владају Грчком

Иако је владајућа Сириза, победивши на изборима у Грчкој 2015. године, прекинула традицију владавине три моћне политичке династије, резултати локалних избора показују да породична традиција наслеђивања политичких функција у тој републици није замрла. Штавише, она се враћа уз сагласност грађана.

У другом кругу локалних избора у Грчкој, одржаних 2. јуна, тријумфовала је опозициона Нова демократија, партија десног центра под вођством Кирјакоса Мицотакиса, освојивши власт у 12 од 13 региона Хеленске републике.

Својевремено је победа Сиризе премијера Алексиса Ципраса 2015. године нарушила поредак који је владао грчком послератном политиком, а који је немачки магазин „Шпигл“ својевремено назвао „феудалном демократијом“. Управо су политичке династије и систем владавине који су устројили у том листу означени као главни кривци за слом грчке економије.

Сада, након локалних избора, чини се да се враћа поредак нарушен доласком Ципраса и Сиризе на власт. Мицотакис је изданак једне од три најзначајнијих политичких династија Грчке — породице Венизелос-Мицотакис. Друге две су Папандреу и Караманлис. Ове три породице дале су од 1944. године шест премијера, који су Грчком управљали више од 35 година.

Грчка, у којој су породице тако дуго на политичкој сцени, представља вероватно јединствен случај у Европи, каже дописник грчке телевизије ЕРТ у Србији Никос Пелпас.

„Тај непотизам је присутан, у ствари, од када је Грчка ослобођена од Турака, од почетка 19. века, када је сваки јунак устанка покушавао да обезбеди неко место за сина, рођака, нећака и тако даље. То важи и данас, где у политици имамо сроднике бивших политичара, који заузимају важна места у Парламенту или су чак и председници партија. У већини случајева ради се о људима који се нису истакли у неком послу, већ им је једина квалификација то што су у сродству са бившим политичарима“, објашњава он.

Припадници политичких династија данас су на челу две партије, додаје Пелпас. У Новој демократији (где се Кирјакос Мицотакис за лидерску позицију изборио против рођене сестре Доре Бакојанис) и бившем ПАСОК-у, сада Киналу, где је председница Фотини Фофи Генимата, чији је отац Јоргос, између 1981. и 1994, када је умро, био министар унутрашњих послова, здравља, рада и привреде.

Као интересантну чињеницу Пелпас истиче да, када год је нека политичка партија у кризи, она за лидера бира личност са дубоким политичким коренима.

„Неке личности које, као што сам рекао, као квалификацију имају једино то што су наследници бивших политичара, немају чак ни политичко искуство. Нису испекли занат колико би требало да би били председници партија. Тако је, рецимо, 1997. године у Новој демократији на изборима за председника победио Костас Караманлис, нећак Константина Караманлиса, оснивача партије, са 70 одсто гласова, а да пре тога није био чак ни министар. Хоћу да кажем да народ у Грчкој гласа за некога чији је отац био политичар и мисли да син може да буде успешан као и његов отац, међутим, нажалост, у већини случајева није баш тако“, објашњава Пелпас.

Ипак, Сириза није прва која је нарушила поредак који подразумева владавину политичких династија, објашњава Пелпас:

„Имамо периоде у новијој историји Грчке, када долазак неке партије на власт ремети тај поредак. Сада имамо тај најскорији од 2015. године, када је Сириза дошла на власт, где немамо неке људе који имају неко породично политичко порекло. Имали смо то и раније, када је деведесетих година прошлог века на власти био Костас Симитис. Ни он није имао неко породично политичко порекло. Имали смо те кратке периоде, али, као што сам већ рекао, Нова демократија, као када је била у кризи 1997. и изабрала Костаса Караманлиса, тако је 2015. године, када је изгубила од Сиризе, одмах прибегла том старом опробаном рецепту (и успешном много пута) да на власт доведе некога из породице Мицотакис.“

Међутим, ни Сириза није могла да остане имуна на непотизам. Наиме, Зоја Константопулу, ћерка некадашњег министра унутрашњих послова Никоса Константопулоса, изабрана је 2015. за посланицу испред Сиризе и постала је председница Парламента. Годину дана касније, због неслагања са политиком премијера Ципраса, основала је Партију слободе.

Грчка није једина држава која има политичке династије, али је по томе, како Пелпас каже, јединствена у Европи. Оно по чему је такође јединствена јесте број водећих личности у држави које су дале поједине породице — Кенедијеви у САД, на пример, су дали само једног председника — Џона Кенедија.

„Добар дан. Ја сам Андреас Постпапандреу“

Грчка се, макар по овој одлици, изгледа није одмакла од византијских времена — три моћне породице владају земљом, уз много других, бочних породица.

Иначе, отац Киријакоса Мицотакиса Константин био је грчки премијер од 1990. до 1993, а Кирјакосова сестра Дора Бакојанис била је министарка спољних послова од 2006. до 2009. године (највиши положај који је једна жена заузела у грчкој политици до тог времена), а пре тога била је градоначелница Атине.

Син Доре Бакојанис Костас, који је до сада био гувернер Централног региона, изабран је за градоначелника Атине, а у политичком животу Грчке присутан је још један изданак те породице — Антигона Либераки, сестричина Константина Мицотакиса, која, за разлику од других чланова фамилије, не припада Новој демократији, већ покрету „То Потами“, странци левог центра.

Оснивач те породичне династије, Елефтериос Венизелос (по ком је назван и атински аеродром) најзначајнији је грчки политичар прве половине 20. века. Треба напоменути да је и супруг Доре Бакојанис Павлос такође био посланик Парламента Грчке (Ареопага), из редова Нове демократије. Павлоса Бакојаниса убили су марксистички терористи 1989. године.

ПАСОК, који је након диктатуре „црних пуковника“ 1974. основао Андреас Папандреу, син грчког премијера Јоргоса Папандреуа (1944-1945.; 1964-1965), посебно је занимљив случај.

Та партија, која је, уз Папандреуово вођство, обележила економски и политички успон Грчке осамдесетих година 20. века, изгубила је доста на популарности док је лидер ПАСОК-а био син Андреаса Папандреуа Јоргос. Јоргос Папандреу, премијер од 2009. до 2011. године, поднео је први удар грчког економског краха и склопио је први пакет помоћи са Европском тројком. То је ПАСОК коштало не само губитка већине у Парламенту, већ је партија спала са 160 на свега 13 посланика — од најмоћније парламентарне групе, постала је најслабија.

Због тога је ПАСОК морао, не само да промени лидера, већ и име — постао је Покрет за промене (Кинал).

Печат који је отац Јоргоса Папандреуа Андреас оставио на грчку политику и друштво је огроман. У Грчкој је довољно рећи само „Андреас“ да бисте знали о коме се ради, а био је и нека врста модне иконе, у политички живот Грчке уводећи ролке уместо уобичајене беле кошуље и кравате.

Када је Андреас Папандреу одлучио да се повуче из политичког живота и да ужива у друштву своје треће, 36 година млађе супруге Димитре Лиани, грчки медији питали су се како ће изгледати „постпапандреуовска“ Грчка. Одговор је ускоро стигао у виду карикатуре на којој се видео Андреас Папандреу како пружа руку и каже: „Добар дан. Ја сам Андреас Постпапандреу“.

Костас Караманлис није једини наследник Константина Караманлиса, двоструког послератног премијера и двоструког председника републике, познатог по надимку Етнарх — вођа нације.

Његов брат Ахилеос био је посланик Нове демократије у Парламенту и министар, а његов син, такође Костас, наследио је очево посланичко место. Обојица су у Ареопагу посланици из града Сера. Нећак Константина Караманлиса Михалис Лиапис такође је био посланик и министар транспорта и културе.

Никола Јоксимовић / Спутњик